Tekstovi sa tagom: umetnost

Ono što njihova umetnička dela izdvaja od drugih ipak nije društveni kontekst, već to što seks i seksualnost na njihovim slikama nisu prikazani simbolično, romantizovano, apstraktno ili kroz alegorije, već otvoreno, bez izvinjenja. Takvo ponašanje bi se i danas smatralo hrabrim, a posebno u zemljama sa jačim patrijarhalnim poretkom, a zanimljivo je da nakon što je homoseksualnost dekriminalizovana nije bilo umetnika koji su bili tako otvoreno gej.

Kolekcija od deset pisama koje su svojevremeno razmenjivali slikar Lucian Freud i pesnik Stephen Spender govori o tajnoj ljubavnoj vezi dvojice umetnika, koja je od javnosti skrivana duže od 70 godina.

Prvi pravi skandali između nje i Rodina počeli su se događati u vrijeme njezinih kreativnih vrhunaca, kada je načinila i svoj, vjerojatno, najpoznatiji rad, “Sakuntalu ili prepuštanje Vertumna i Pomone”. Motiv iz Mahabharate izradila je u mramoru, godina je bila 1905, a rad je bio nezgodan po javno ćudoređe. Ne samo zato što je djelovao puteno i erotično, nego i zato što ga je izradila žena. Pa još takva žena.

Crteži naglašavaju koegzistencije koje postoje u svakodnevnom životu, i proširuju scenarije koji se dešavaju u svlačionicama i sličnim prostorima širom sveta. Dobri džinovi čuče u svakom slučajnom prolazniku.

Akt je estetski shvаćenа zаbeleškа nаgog ljudskog telа. Može dа bude slikаrsko delo, fotogrаfija ili vаjаrsko delo. Zа rаzliku od pornogrаfije ovа delа nisu nаmenjenа dа utiču nа seksuаlne nаgone i imаju zа cilj dа govore o čistim umetničkim vrednostimа. Grаnica između аktа i pornogrаfije nije stаlnа i zаvisi od kulturnih i religioznih uticаjа u društvu i ličnih iskustаvа posmаtrаčа.

Sve je počelo kada je anonimna umetnica korisnicima interneta predstavila svoje drugo slikarsko delo – belog ždrala na plavoj pozadini, a uz bojazan da rad neće naići na odobravanje ostalih umetnika. Umetnička internet zajednica odlučila je da joj pruži podršku, te je ohrabri da nastavi dalje, iz čega je nastao neobičan pokret koji je brzo privukao pažnju. Umetnici se tako nisu zadržali na tekstualnim pohvalama, već su u čitav proces uložili mnogo više napora. Tako je prvi od njih naslikao anonimnu umetnicu, a po ugledu na fotografiju na kojoj drži sliku pomenutog ždrala, da bi sledeći naslikao umetnika koji je naslikao umetnicu kako drži sliku na kojoj je umetnica koja drži ždrala od kojeg je sve i počelo, i tako u nedogled…

Sviđalo se to kršćanima ili ne, odavno je jasno kako je Isus Krist nadišao okvire bilo koje religije te da je riječ o jednom od najpoznatijih i najvažnijih simbola ljudske civilizacije. Sve ono što se o Isusu kao navodnom božjem sinu ili pak Alahovom proroku naučava u velikim monoteističkim religijama nikako ne obuhvaća ideju i pojavu Isusa u cjelini, jer on je – posve neovisno o tome kakav je bio kao povijesna ličnost i što znači za pripadnike pojedinih religija, pa čak i ako se broje u milijardama – dio kulturnog naslijeđa cijelog čovječanstva, a ideje koje je zastupao proizvele su beskraj interpretacija.

Živeći među ljudima, ja sam se pitao stalno zašto je sve što je misaono i duhovno u našem životu tako nemoćno, bez odbrane i nepovezano u sebi, tako zazorno društvu svih vremena i tako strano većini ljudi. I došao sam do ovog zaključka. Ovaj svet je carstvo materijalnih zakona i animalnog života, bez smisla i cilja, sa smrću kao završetkom svega. Sve što je duhovno i misaono u njemu, našlo se tu nekim slučajem, kao što se civilizovani brodolomnici sa svojim odelom, spravama i oružjem nađu na dalekom ostrvu sa posve drugom klimom, naseljenom zverovima i divljacima. Zato sve naše ideje nose čudan i tragičan karakter predmeta koji su spaseni iz brodoloma. One nose na sebi i znake zaboravljenog sveta iz kojeg smo nekad krenuli, katastrofe koja nas je ovde dovela i stalne, uzaludne težnje da se novom svetu prilagode. Jer one su neprestanoj borbi sa tim novim, njima u suštini protivnim svetom u kom su se obrele, i u isto vreme u stalnom preobražavanju i prilagođavanju tome svetu. Otud je svaka velika i plemenita misao stranac i patnik. Otud neizbežna tuga u umetnosti i pesimizam u nauci.

Fotografija nije tek običan portret, već slika ponosa, prkosa i obećanja da će jednog dana biti bolje, ali i svedočanstvo o hrabrosti koja već neko vreme menja tokove kvir istorije. Subjekti na fotografijama ne drže transparente, ali ipak prenose jednostavnu poruku, ispisanu na koži i u svakodnevnom životu, koja odjekuje, te nudi simbol samopouzdanja i volje za slobodu uprkos svemu.

U sklopu 9. Zoom Festivala u Rijeci, izložbu pod nazivom Pravilo 34 održala je slovenska vizualna umjetnica Iza Pavlina. U fokusu ovogodišnjeg festivala bila je tema nematerijalnog rada s posebnim fokusom na seksualni rad, a Pavlina u svom multimedijalnom projektu tematizira internetsku pornografiju.

Pokušaj da se razume seksualnost pojedinca ili naroda koji je postojao pre, na primer, tri hiljade godina ne prija queer teoretičarima jer oni preziru tradicionalne definicije „homoseksualnog" i „heteroseksualnog" i smatraju da seksualnost postoji u kontinuumu, u kojem, naprosto, neki ljudi preferiraju partnere suprotnog, a neki oba pola, pa koga briga šta je bilo u tamo nekoj staroj Grčkoj. Pokušaj da se razume seksualnost savremenika trebalo bi da donekle predstavlja jednostavniji proces, ali nije uvek tako, budući da je queer, te druge kategorije, upotrebljen kao eksplicitno nov društveni rod i društvena pozicija, kao nekakva politička trans/preko seksualna paradigma identiteta i pozicioniranja, koja uslovljava više različitih seksualnih identiteta, ne samo lezbejske, homoseksualne, niti isključivo samo heteroseksualne. Queer je dakle ’ono’ granično, što je između društvenog i biološkog pola, što omogućava opredeljenja ’ne - tačno’, ’ne - pravilno’, ’ne - žena ‘, ‘ne - muškarac’, i koji povezuje oba u smeru radikalne pozicije života kao i medija, umetnosti i kulture. U umetnosti su ove granice ponekad potpuno jasne, ponekad ih uopšte nema, a homoerotski momenti su često prisutni i kada umetnik nije imao nameru da napravi nešto što može da se tumači kao deo queer umetnosti.

Fotografija nije tek običan portret, već slika ponosa, prkosa i obećanja da će jednog dana biti bolje, ali i svedočanstvo o hrabrosti koja već neko vreme menja tokove kvir istorije. Subjekti na fotografijama ne drže transparente, ali ipak prenose jednostavnu poruku, ispisanu na koži i u svakodnevnom životu, koja odjekuje, te nudi simbol samopouzdanja i volje za ljubav uprkos svemu.

Evo nas ponovo u kafančetu. Kosta priprema mešano meso za ručak, ali je spreman za mentalni eksperiment koji su nam ponudili Lik Feri i Kornelijus Kastorijadis. Prvi se sastoji u tome da se "u četiri oka, onim najslavnijim, najslavljenijim savremenim stvaraocima, postavi sledeće pitanje: smatrate li, iskreno, da ste na grebenu istog talasa na kojem su i Bah, Mocart ili Vagner, na kojem su i Jan van Ajk, Velaskez, Rembrant ili Pikaso, na kojem su i Bruneleski, Mikelanđelo ili Frenk Lojd Rajt, na kojem su i Šekspir, Rembo, Kafka ili Rilke?" (Ovo su reči plemenitog Grka citirane u Ferijevoj knjizi "Homo aestheticus")

„Pitanje gej kulture – pri tom ne mislim samo na romane o homoseksualnosti koje su napisali homoseksualci, mislim na kulturu u širem smislu, kulturu koja izmišlja raznovrsne načine povezivanja, vrste egzistencija, tipove vrednosti, tokove razmene između pojedinaca koji su zaista novi i nisu identični sa postojećim kulturnim formama, niti su nadgrađeni na njima. Ako je to moguće, onda gej kultura neće biti samo izbor homoseksualaca za homoseksualce, već će stvarati odnose koji su, u nekim aspektima, prihvatljivi i za heteroseksualce.“ (Fuko)

Pokušaj da se razume seksualnost pojedinca ili naroda koji je postojao pre, na primer, tri hiljade godina ne prija queer teoretičarima jer oni preziru tradicionalne definicije „homoseksualnog" i „heteroseksualnog" i smatraju da seksualnost postoji u kontinuumu, u kojem, naprosto, neki ljudi preferiraju partnere suprotnog, a neki oba pola, pa koga briga šta je bilo u tamo nekoj staroj Grčkoj. Pokušaj da se razume seksualnost savremenika trebalo bi da donekle predstavlja jednostavniji proces, ali nije uvek tako, budući da je queer, te druge kategorije, upotrebljen kao eksplicitno nov društveni rod i društvena pozicija, kao nekakva politička trans/preko seksualna paradigma identiteta i pozicioniranja, koja uslovljava više različitih seksualnih identiteta, ne samo lezbejske, homoseksualne, niti isključivo samo heteroseksualne. Queer je dakle ’ono’ granično, što je između društvenog i biološkog pola, što omogućava opredeljenja ’ne - tačno’, ’ne - pravilno’, ’ne - žena ‘, ‘ne - muškarac’, i koji povezuje oba u smeru radikalne pozicije života kao i medija, umetnosti i kulture. U umetnosti su ove granice ponekad potpuno jasne, ponekad ih uopšte nema, a homoerotski momenti su često prisutni i kada umetnik nije imao nameru da napravi nešto što može da se tumači kao deo queer umetnosti.