Tekstovi sa tagom: umetnost

Jezik provokacije stalno menja svoju paradigmu i u suštini je neulovljiv, a provokacija koju praktikuju savremeni magovi laganja samo je bledi odsjaj prave provokacije. Nama je uvek drago ako smo provokativni, iako nam provokacija nije glavni cilj i za nas nije toliko bitna koliko se misli. Ne trudimo se da budemo provokativni po svaku cenu da ne bismo upali u neku neudobnu nevolju, pa je zato provokacija ponekad samo mimikrija. Među ljubiteljima istine, ali i onima koji je ne vole, "gola istina" spada među najčešće korišćene termine, ali malo ko zna odakle potiče.

Fotografija nije tek običan portret, već slika ponosa, prkosa i obećanja da će jednog dana biti bolje, ali i svedočanstvo o rađanju pokreta koji će zauvek promeniti tokove kvir istorije. Gottschalk na fotografiji drži transparent na kojem piše: „Ja sam vaš najgori strah/ ja sam vaša najbolja fantazija,“ a jednostavna poruka, napisana crnim markerom na komadu kartona, odjekuje i danas, te je položaj koji je fotografkinja zauzela postao je simbol samopouzdanja i volje za borbu.

Pokušaj da se razume seksualnost pojedinca ili naroda koji je postojao pre, na primer, tri hiljade godina ne prija queer teoretičarima jer oni preziru tradicionalne definicije „homoseksualnog" i „heteroseksualnog" i smatraju da seksualnost postoji u kontinuumu, u kojem, naprosto, neki ljudi preferiraju partnere suprotnog, a neki oba pola, pa koga briga šta je bilo u tamo nekoj staroj Grčkoj. Pokušaj da se razume seksualnost savremenika trebalo bi da donekle predstavlja jednostavniji proces, ali nije uvek tako, budući da je queer, te druge kategorije, upotrebljen kao eksplicitno nov društveni rod i društvena pozicija, kao nekakva politička trans/preko seksualna paradigma identiteta i pozicioniranja, koja uslovljava više različitih seksualnih identiteta, ne samo lezbejske, homoseksualne, niti isključivo samo heteroseksualne. Queer je dakle ’ono’ granično, što je između društvenog i biološkog pola, što omogućava opredeljenja ’ne - tačno’, ’ne - pravilno’, ’ne - žena ‘, ‘ne - muškarac’, i koji povezuje oba u smeru radikalne pozicije života kao i medija, umetnosti i kulture. U umetnosti su ove granice ponekad potpuno jasne, ponekad ih uopšte nema, a homoerotski momenti su često prisutni i kada umetnik nije imao nameru da napravi nešto što može da se tumači kao deo queer umetnosti.

Pokušaj da se razume seksualnost pojedinca ili naroda koji je postojao pre, na primer, tri hiljade godina ne prija queer teoretičarima jer oni preziru tradicionalne definicije „homoseksualnog" i „heteroseksualnog" i smatraju da seksualnost postoji u kontinuumu, u kojem, naprosto, neki ljudi preferiraju partnere suprotnog, a neki oba pola, pa koga briga šta je bilo u tamo nekoj staroj Grčkoj. Pokušaj da se razume seksualnost savremenika trebalo bi da donekle predstavlja jednostavniji proces, ali nije uvek tako, budući da je queer, te druge kategorije, upotrebljen kao eksplicitno nov društveni rod i društvena pozicija, kao nekakva politička trans/preko seksualna paradigma identiteta i pozicioniranja, koja uslovljava više različitih seksualnih identiteta, ne samo lezbejske, homoseksualne, niti isključivo samo heteroseksualne. Queer je dakle ’ono’ granično, što je između društvenog i biološkog pola, što omogućava opredeljenja ’ne - tačno’, ’ne - pravilno’, ’ne - žena ‘, ‘ne - muškarac’, i koji povezuje oba u smeru radikalne pozicije života kao i medija, umetnosti i kulture. U umetnosti su ove granice ponekad potpuno jasne, ponekad ih uopšte nema, a homoerotski momenti su često prisutni i kada umetnik nije imao nameru da napravi nešto što može da se tumači kao deo queer umetnosti.

Muški savez - Männerbund, predstavlja okupljanje muškaraca u organizaciju, najčešće odanu nekoj političkoj ideji, te strukturiranu hijerarhijski; od 18. veka u Nemačkoj delom u vidu tajnih političkih društava (na primer slobodno zidarstvo), od kraja 19. veka u vidu sve više nacionalistički i militaristički usmerenih grupa. Kao paravojna i ideološka zajednica „istosmernosti volje, drugarstva, stege i podređenosti“, muški savez je prototip i temeljni oblik fašističkih organizacija 20. veka. U ideologiji virilnosti nacionalsocijalizma gde žene imaju samo podređenu ulogu, muški savez kao „zakleta zajednica“ bio je visoko postavljena vrednost. Stoga je u načela odgoja spadalo razdvajanje polova (Hitlerova omladina, Savez njemačkih devojaka), a delovi stranke pod uniformom kao Jurišni odredi, SA, i Jurišna vrsta, SS, bili su koncipirani kao muški savezi. U toj fiksaciji nije se mogla prevideti homoerotska komponenta.

Pokušaj da se razume seksualnost pojedinca ili naroda koji je postojao pre, na primer, tri hiljade godina ne prija queer teoretičarima jer oni preziru tradicionalne definicije „homoseksualnog" i „heteroseksualnog" i smatraju da seksualnost postoji u kontinuumu, u kojem, naprosto, neki ljudi preferiraju partnere suprotnog, a neki oba pola, pa koga briga šta je bilo u tamo nekoj staroj Grčkoj. Pokušaj da se razume seksualnost savremenika trebalo bi da donekle predstavlja jednostavniji proces, ali nije uvek tako, budući da je queer, te druge kategorije, upotrebljen kao eksplicitno nov društveni rod i društvena pozicija, kao nekakva politička trans/preko seksualna paradigma identiteta i pozicioniranja, koja uslovljava više različitih seksualnih identiteta, ne samo lezbejske, homoseksualne, niti isključivo samo heteroseksualne. Queer je dakle ’ono’ granično, što je između društvenog i biološkog pola, što omogućava opredeljenja ’ne - tačno’, ’ne - pravilno’, ’ne - žena ‘, ‘ne - muškarac’, i koji povezuje oba u smeru radikalne pozicije života kao i medija, umetnosti i kulture. U umetnosti su ove granice ponekad potpuno jasne, ponekad ih uopšte nema, a homoerotski momenti su često prisutni i kada umetnik nije imao nameru da napravi nešto što može da se tumači kao deo queer umetnosti.

„Pitanje gej kulture – pri tom ne mislim samo na romane o homoseksualnosti koje su napisali homoseksualci, mislim na kulturu u širem smislu, kulturu koja izmišlja raznovrsne načine povezivanja, vrste egzistencija, tipove vrednosti, tokove razmene između pojedinaca koji su zaista novi i nisu identični sa postojećim kulturnim formama, niti su nadgrađeni na njima. Ako je to moguće, onda gej kultura neće biti samo izbor homoseksualaca za homoseksualce, već će stvarati odnose koji su, u nekim aspektima, prihvatljivi i za heteroseksualce.“ (Fuko)

Edward Hopper je jednom rekao da umetnik slika kako bi razotkrio sebe, te ono što vidi u svojim subjektima. Upravo se zbog toga mnogi i danas pitaju šta njegove slike govore o jednom od najznačajnijih slikara američkog realizma, budući da se njegova dela uglavnom doživljavaju kao scene usamljenosti i izolacije. Njegova verzija realnosti bila je selektivna, pa je istina da je otkrivala puno o temperamentu slikara, a u praznim gradskim ambijentima, te kroz izolovane figure koje je birao da slika. Tako njegov rad svedoči o tome da realizam nije tek prosto kopiranje realnosti, već najpre doživljaja koji ulazi u oko umetnika, te oblikuje i menja njegov doživljaj sveta koji ga okružuje. Hopper usporava vreme i beleži trenutke nepokretnosti, a u svetu koji se još u to vreme kretao nezaustavljivom brzinom. Naime, on je slikao u vreme Velike depresije, u doba nesigurnosti i anksioznosti, ali i u vreme dubokog nacionalnog preispitivanja. Njegove slike nas pozivaju da zamislimo, te doživimo unutrašnje svetove njegovih subjekata, da zastanemo, pogledamo i razmislimo o tome koliko je važno to što je njegova poruka glasnija danas nego ikada pre.

S neoavangardnom umjetnicom Katalin Ladik razgovaramo o njezinom heterogenom stvaralaštvu, svođenju na nacionalne okvire, ženskom radu i patrijarhatu u jugoslavenskom društvu i umjetnosti.

Queer je upotrebljen kao eksplicitno nov društveni rod i društvena pozicija, kao nekakva politička trans/preko seksualna paradigma identiteta i pozicioniranja, koja uslovljava više različitih seksualnih identiteta, ne samo lezbejske, homoseksualne, niti isključivo samo heteroseksualne. Queer je dakle ’ono’ granično, što je između društvenog i biološkog pola, što omogućava opredeljenja ’ne - tačno’, ’ne - pravilno’, ’ne - žena ‘, ‘ne - muškarac’, i koji povezuje oba u smeru radikalne pozicije života kao i medija, umetnosti i kulture. Queer identitete zato ne smemo da pozicioniramo samo uz različite seksualne prakse i uloge, već je taj identitet važno ponovo promisliti i u vezi sa političkim opredeljenjem priče ali i stajalištem, koje je Homi Baba opisao kao ’ne - tačno/ne - pravilno’ (Michael Hardt, Antonio Negri, „Neka te sila prati“)

Holivudska legenda Robert De Niro je još na filmskom festivalu Sundance 2014 prikazao dirljiv dokumentarac o svom ocu slikaru koji je odbio da porekne samog sebe, te otvoreno živeo u skladu sa svojim gej identitetom kada je to bilo gotovo nezamislivo. Robert De Niro stariji se sa Virginiom Admiral venčao daleke 1941, a rastali su se četiri godine kasnije kad joj je konačno saopštio da je gej. Dokumentarac "Remembering the Artist Robert De Niro Sr.", De Niro mlađi je pre svega posvetio svojoj deci: "Napravio sam to zbog njih. Želeo sam da moja mlađa deca, rođena nakon njegove smrti, znaju ko im je bio deda. Sačuvao sam i njegov slikarski atelje da bi ona mogla da ga posećuju", ispričao je De Niro publici na panelu nakon projekcije.

Često se misli da je gej i lezbejska istorija istorija manjina, ali ona je zapravo deo istorije čovečanstva. Seksualna različitost je nešto što utiče, te je oduvek uticalo, na sve nas. Hiron nije bio kao drugi kentauri, te je delovao sa više osećanja i prefinjenosti. Bio je toliko ispred ostalih, da su mu prednje noge bile ljudske. Predao se podučavanju drugih, a naročito je bio dobar sa dečacima. Učio ih je veštinama koje su im bile potrebne da bi postali muškarci: medicina, muzika, streljaštvo, lov, ljubav. Slobodna seksualnost mitoloških bogova i drugih stvorenja starih vremena kasnije je potpuno istisnuta hrišćanskim učenjima, pa je razumno pretpostaviti da, ako su tragovi takvih ljubavi opstali ovoliko dugo, nakon vekova cenzura i prepravki, je onda priča o homoseksualnim ljubavnicima bila nešto što je bilo sveprisutno i prihvaćeno od svih. Pored Hirona i Ahileja, tu su i druge priče, a koje danas možemo da tumačimo kao „ljubavne,“ budući da je strast tu, nadire kroz koplja, te druga oruđa za penetraciju, maskirana u nasilje, odlučna da nam pripoveda o onome o čemu se jednom maštalo.

Čudnovati čovjek s bezbojnom kožom pojavio se u Londonu, te inspektor Bloch i Dylan počinju da razbijaju glavu o misterioznom dolasku mladića. Uskoro Dylan upoznaje Ellen, mladu djevojku s istim kožnim problemom. Dok Dylan pokušava da odmota cijelu traku ispunjenju misterijama, s platna dolazi jedan poznat lik iz filmova užasa i strave...

Yoko Ono rođena je 18.veljače 1933. godine u Japanu. Djetinjstvo i ranu mladost provela je živeći na relaciji SAD - Japan. Njena obitelj preselila je u New York 1944. godine, a već su se iduće vratili u Japan gdje su boravili za vrijeme II. svjetskog rata. Godine 1951., u dobi od 18 godina, Ono ponovno seli u New York gdje počinje studirati. Ipak, ubrzo napušta Sarah Lawrence College da bi se vjenčala sa svojim prvim suprugom Toshijem Ichiyanagijem.

Ne sjećam se kako sam točno prvi puta “doplivala” do radova Hilde Atalanta, to su vjerojatno bili neki čudni putevi interneta, ali i dalje pamtim kombinaciju ushita i nevjerice s kojima sam reagirala na njene ilustracije. Moja reakcija zapravo je bila kombinacija pitanja “gdje si bila cijelog mog života?” i uzvika “želim reći cijelom svijetu da postojiš!”. Ovaj intervju pokušaj je da barem jednom malom dijelu svijeta koji to možda još ne zna kažem da postoji.