Tekstovi sa tagom: umetnost

U sklopu 9. Zoom Festivala u Rijeci, izložbu pod nazivom Pravilo 34 održala je slovenska vizualna umjetnica Iza Pavlina. U fokusu ovogodišnjeg festivala bila je tema nematerijalnog rada s posebnim fokusom na seksualni rad, a Pavlina u svom multimedijalnom projektu tematizira internetsku pornografiju.

Pokušaj da se razume seksualnost pojedinca ili naroda koji je postojao pre, na primer, tri hiljade godina ne prija queer teoretičarima jer oni preziru tradicionalne definicije „homoseksualnog" i „heteroseksualnog" i smatraju da seksualnost postoji u kontinuumu, u kojem, naprosto, neki ljudi preferiraju partnere suprotnog, a neki oba pola, pa koga briga šta je bilo u tamo nekoj staroj Grčkoj. Pokušaj da se razume seksualnost savremenika trebalo bi da donekle predstavlja jednostavniji proces, ali nije uvek tako, budući da je queer, te druge kategorije, upotrebljen kao eksplicitno nov društveni rod i društvena pozicija, kao nekakva politička trans/preko seksualna paradigma identiteta i pozicioniranja, koja uslovljava više različitih seksualnih identiteta, ne samo lezbejske, homoseksualne, niti isključivo samo heteroseksualne. Queer je dakle ’ono’ granično, što je između društvenog i biološkog pola, što omogućava opredeljenja ’ne - tačno’, ’ne - pravilno’, ’ne - žena ‘, ‘ne - muškarac’, i koji povezuje oba u smeru radikalne pozicije života kao i medija, umetnosti i kulture. U umetnosti su ove granice ponekad potpuno jasne, ponekad ih uopšte nema, a homoerotski momenti su često prisutni i kada umetnik nije imao nameru da napravi nešto što može da se tumači kao deo queer umetnosti.

Fotografija nije tek običan portret, već slika ponosa, prkosa i obećanja da će jednog dana biti bolje, ali i svedočanstvo o hrabrosti koja već neko vreme menja tokove kvir istorije. Subjekti na fotografijama ne drže transparente, ali ipak prenose jednostavnu poruku, ispisanu na koži i u svakodnevnom životu, koja odjekuje, te nudi simbol samopouzdanja i volje za ljubav uprkos svemu.

Evo nas ponovo u kafančetu. Kosta priprema mešano meso za ručak, ali je spreman za mentalni eksperiment koji su nam ponudili Lik Feri i Kornelijus Kastorijadis. Prvi se sastoji u tome da se "u četiri oka, onim najslavnijim, najslavljenijim savremenim stvaraocima, postavi sledeće pitanje: smatrate li, iskreno, da ste na grebenu istog talasa na kojem su i Bah, Mocart ili Vagner, na kojem su i Jan van Ajk, Velaskez, Rembrant ili Pikaso, na kojem su i Bruneleski, Mikelanđelo ili Frenk Lojd Rajt, na kojem su i Šekspir, Rembo, Kafka ili Rilke?" (Ovo su reči plemenitog Grka citirane u Ferijevoj knjizi "Homo aestheticus")

„Pitanje gej kulture – pri tom ne mislim samo na romane o homoseksualnosti koje su napisali homoseksualci, mislim na kulturu u širem smislu, kulturu koja izmišlja raznovrsne načine povezivanja, vrste egzistencija, tipove vrednosti, tokove razmene između pojedinaca koji su zaista novi i nisu identični sa postojećim kulturnim formama, niti su nadgrađeni na njima. Ako je to moguće, onda gej kultura neće biti samo izbor homoseksualaca za homoseksualce, već će stvarati odnose koji su, u nekim aspektima, prihvatljivi i za heteroseksualce.“ (Fuko)

Pokušaj da se razume seksualnost pojedinca ili naroda koji je postojao pre, na primer, tri hiljade godina ne prija queer teoretičarima jer oni preziru tradicionalne definicije „homoseksualnog" i „heteroseksualnog" i smatraju da seksualnost postoji u kontinuumu, u kojem, naprosto, neki ljudi preferiraju partnere suprotnog, a neki oba pola, pa koga briga šta je bilo u tamo nekoj staroj Grčkoj. Pokušaj da se razume seksualnost savremenika trebalo bi da donekle predstavlja jednostavniji proces, ali nije uvek tako, budući da je queer, te druge kategorije, upotrebljen kao eksplicitno nov društveni rod i društvena pozicija, kao nekakva politička trans/preko seksualna paradigma identiteta i pozicioniranja, koja uslovljava više različitih seksualnih identiteta, ne samo lezbejske, homoseksualne, niti isključivo samo heteroseksualne. Queer je dakle ’ono’ granično, što je između društvenog i biološkog pola, što omogućava opredeljenja ’ne - tačno’, ’ne - pravilno’, ’ne - žena ‘, ‘ne - muškarac’, i koji povezuje oba u smeru radikalne pozicije života kao i medija, umetnosti i kulture. U umetnosti su ove granice ponekad potpuno jasne, ponekad ih uopšte nema, a homoerotski momenti su često prisutni i kada umetnik nije imao nameru da napravi nešto što može da se tumači kao deo queer umetnosti.

Australijski umetnik Joshua Smith je svoju ljubav prema urbanim ambijentima pretvorio u minijaturu, pa u poslednje dve godine kreira gradske pejzaže koji su bogati detaljima. U procesu stvaranja koristi materijale iz svakodnevnog života, a da bi minijaturne konstrukcije učinio što verodostojnijim. Zgrade koje prevodi u minijaturu obično su odavno zaboravljene, i predviđene za rušenje, a Smith ih hvata u stanju u kakvom se trenutno nalaze, a koje je tek odjek njihove prvobitne funkcije, te sjaja. Njegove kreacije ipak nisu samo svedočanstvo o postojanju prostora koji sve brže nestaju, već i umetnička dela koja su proizvod ozbiljnog i predanog rada, te veštine umetnika.

Jezik provokacije stalno menja svoju paradigmu i u suštini je neulovljiv, a provokacija koju praktikuju savremeni magovi laganja samo je bledi odsjaj prave provokacije. Nama je uvek drago ako smo provokativni, iako nam provokacija nije glavni cilj i za nas nije toliko bitna koliko se misli. Ne trudimo se da budemo provokativni po svaku cenu da ne bismo upali u neku neudobnu nevolju, pa je zato provokacija ponekad samo mimikrija. Među ljubiteljima istine, ali i onima koji je ne vole, "gola istina" spada među najčešće korišćene termine, ali malo ko zna odakle potiče.

Fotografija nije tek običan portret, već slika ponosa, prkosa i obećanja da će jednog dana biti bolje, ali i svedočanstvo o rađanju pokreta koji će zauvek promeniti tokove kvir istorije. Gottschalk na fotografiji drži transparent na kojem piše: „Ja sam vaš najgori strah/ ja sam vaša najbolja fantazija,“ a jednostavna poruka, napisana crnim markerom na komadu kartona, odjekuje i danas, te je položaj koji je fotografkinja zauzela postao je simbol samopouzdanja i volje za borbu.

Pokušaj da se razume seksualnost pojedinca ili naroda koji je postojao pre, na primer, tri hiljade godina ne prija queer teoretičarima jer oni preziru tradicionalne definicije „homoseksualnog" i „heteroseksualnog" i smatraju da seksualnost postoji u kontinuumu, u kojem, naprosto, neki ljudi preferiraju partnere suprotnog, a neki oba pola, pa koga briga šta je bilo u tamo nekoj staroj Grčkoj. Pokušaj da se razume seksualnost savremenika trebalo bi da donekle predstavlja jednostavniji proces, ali nije uvek tako, budući da je queer, te druge kategorije, upotrebljen kao eksplicitno nov društveni rod i društvena pozicija, kao nekakva politička trans/preko seksualna paradigma identiteta i pozicioniranja, koja uslovljava više različitih seksualnih identiteta, ne samo lezbejske, homoseksualne, niti isključivo samo heteroseksualne. Queer je dakle ’ono’ granično, što je između društvenog i biološkog pola, što omogućava opredeljenja ’ne - tačno’, ’ne - pravilno’, ’ne - žena ‘, ‘ne - muškarac’, i koji povezuje oba u smeru radikalne pozicije života kao i medija, umetnosti i kulture. U umetnosti su ove granice ponekad potpuno jasne, ponekad ih uopšte nema, a homoerotski momenti su često prisutni i kada umetnik nije imao nameru da napravi nešto što može da se tumači kao deo queer umetnosti.

Pokušaj da se razume seksualnost pojedinca ili naroda koji je postojao pre, na primer, tri hiljade godina ne prija queer teoretičarima jer oni preziru tradicionalne definicije „homoseksualnog" i „heteroseksualnog" i smatraju da seksualnost postoji u kontinuumu, u kojem, naprosto, neki ljudi preferiraju partnere suprotnog, a neki oba pola, pa koga briga šta je bilo u tamo nekoj staroj Grčkoj. Pokušaj da se razume seksualnost savremenika trebalo bi da donekle predstavlja jednostavniji proces, ali nije uvek tako, budući da je queer, te druge kategorije, upotrebljen kao eksplicitno nov društveni rod i društvena pozicija, kao nekakva politička trans/preko seksualna paradigma identiteta i pozicioniranja, koja uslovljava više različitih seksualnih identiteta, ne samo lezbejske, homoseksualne, niti isključivo samo heteroseksualne. Queer je dakle ’ono’ granično, što je između društvenog i biološkog pola, što omogućava opredeljenja ’ne - tačno’, ’ne - pravilno’, ’ne - žena ‘, ‘ne - muškarac’, i koji povezuje oba u smeru radikalne pozicije života kao i medija, umetnosti i kulture. U umetnosti su ove granice ponekad potpuno jasne, ponekad ih uopšte nema, a homoerotski momenti su često prisutni i kada umetnik nije imao nameru da napravi nešto što može da se tumači kao deo queer umetnosti.

Muški savez - Männerbund, predstavlja okupljanje muškaraca u organizaciju, najčešće odanu nekoj političkoj ideji, te strukturiranu hijerarhijski; od 18. veka u Nemačkoj delom u vidu tajnih političkih društava (na primer slobodno zidarstvo), od kraja 19. veka u vidu sve više nacionalistički i militaristički usmerenih grupa. Kao paravojna i ideološka zajednica „istosmernosti volje, drugarstva, stege i podređenosti“, muški savez je prototip i temeljni oblik fašističkih organizacija 20. veka. U ideologiji virilnosti nacionalsocijalizma gde žene imaju samo podređenu ulogu, muški savez kao „zakleta zajednica“ bio je visoko postavljena vrednost. Stoga je u načela odgoja spadalo razdvajanje polova (Hitlerova omladina, Savez njemačkih devojaka), a delovi stranke pod uniformom kao Jurišni odredi, SA, i Jurišna vrsta, SS, bili su koncipirani kao muški savezi. U toj fiksaciji nije se mogla prevideti homoerotska komponenta.

Pokušaj da se razume seksualnost pojedinca ili naroda koji je postojao pre, na primer, tri hiljade godina ne prija queer teoretičarima jer oni preziru tradicionalne definicije „homoseksualnog" i „heteroseksualnog" i smatraju da seksualnost postoji u kontinuumu, u kojem, naprosto, neki ljudi preferiraju partnere suprotnog, a neki oba pola, pa koga briga šta je bilo u tamo nekoj staroj Grčkoj. Pokušaj da se razume seksualnost savremenika trebalo bi da donekle predstavlja jednostavniji proces, ali nije uvek tako, budući da je queer, te druge kategorije, upotrebljen kao eksplicitno nov društveni rod i društvena pozicija, kao nekakva politička trans/preko seksualna paradigma identiteta i pozicioniranja, koja uslovljava više različitih seksualnih identiteta, ne samo lezbejske, homoseksualne, niti isključivo samo heteroseksualne. Queer je dakle ’ono’ granično, što je između društvenog i biološkog pola, što omogućava opredeljenja ’ne - tačno’, ’ne - pravilno’, ’ne - žena ‘, ‘ne - muškarac’, i koji povezuje oba u smeru radikalne pozicije života kao i medija, umetnosti i kulture. U umetnosti su ove granice ponekad potpuno jasne, ponekad ih uopšte nema, a homoerotski momenti su često prisutni i kada umetnik nije imao nameru da napravi nešto što može da se tumači kao deo queer umetnosti.

„Pitanje gej kulture – pri tom ne mislim samo na romane o homoseksualnosti koje su napisali homoseksualci, mislim na kulturu u širem smislu, kulturu koja izmišlja raznovrsne načine povezivanja, vrste egzistencija, tipove vrednosti, tokove razmene između pojedinaca koji su zaista novi i nisu identični sa postojećim kulturnim formama, niti su nadgrađeni na njima. Ako je to moguće, onda gej kultura neće biti samo izbor homoseksualaca za homoseksualce, već će stvarati odnose koji su, u nekim aspektima, prihvatljivi i za heteroseksualce.“ (Fuko)

Edward Hopper je jednom rekao da umetnik slika kako bi razotkrio sebe, te ono što vidi u svojim subjektima. Upravo se zbog toga mnogi i danas pitaju šta njegove slike govore o jednom od najznačajnijih slikara američkog realizma, budući da se njegova dela uglavnom doživljavaju kao scene usamljenosti i izolacije. Njegova verzija realnosti bila je selektivna, pa je istina da je otkrivala puno o temperamentu slikara, a u praznim gradskim ambijentima, te kroz izolovane figure koje je birao da slika. Tako njegov rad svedoči o tome da realizam nije tek prosto kopiranje realnosti, već najpre doživljaja koji ulazi u oko umetnika, te oblikuje i menja njegov doživljaj sveta koji ga okružuje. Hopper usporava vreme i beleži trenutke nepokretnosti, a u svetu koji se još u to vreme kretao nezaustavljivom brzinom. Naime, on je slikao u vreme Velike depresije, u doba nesigurnosti i anksioznosti, ali i u vreme dubokog nacionalnog preispitivanja. Njegove slike nas pozivaju da zamislimo, te doživimo unutrašnje svetove njegovih subjekata, da zastanemo, pogledamo i razmislimo o tome koliko je važno to što je njegova poruka glasnija danas nego ikada pre.