Tekstovi sa tagom: uspomene

Naglo, godine se više ne množe već kao da skaču na kub, sve više je slika u boji: porodičnih, pojedinačnih, sa posla, generacijskih i drugih jubileja, skupova, proslava... Množe se i foto-albumi... I shvataš da ćeš imati više fotografija iz starosti nego iz mladosti

I eto mene, kćeri pećara, u pećarskoj kući. Istina, nema mirisa gline od koje se u kalupima prvo formaju , potom suše, pa glaziraju kaljevi, nema ni peći u kojima se ti kaljevi peku, nema ni Deda Mraza, nema ni roditelja…

Cvetaju i precvetavaju lipe. Prolaze neki naši datumi. Drugačije zvuče pesme koje smo zajedno slušali i voleli. Tišina udara u slepoočnice kao bubnjevi i nadjačava osećaj praznine. „Neki bi to prosto tugom nazvali“, rekao bi Balašević, to kad D moll počne da gospodari

Za bolje prisjećanje svih nepodopština i karijera koje sam ostvarila već u djetinjstvu te njima kratila dane, zaputila sam se na tavan na kojemu čuvam uspomene u kutijama. Zanimalo me jesmo li doista bili divljaci s ulice ili su nas roditelji ipak povremeno puštali unutra da se igramo na toplome

Učiteljica nam je bila stroga i znala je išibati prutom nemirna đaka i neznalice. Zbog toga se jedna velika grupa đaka odmetnu od škole, pa su ujutro odlazili u jedan veliki gaj i tu se krili čitav dan, sve dok se ne bi završila nastava, a onda su se vraćali kući kao da toboš idu iz škole. U tome gaju načinili su čitav logor: kolibu, ognjište itd. Jednog dana saznade se za taj logor pa ga seljaci, pod komandom strica Nidže, opkoliše, zauzeše na juriš, a odmetnike pohvataše i dovedoše u školu. To je bio slavan događaj o kome se dugo pričalo. Pojedine đake iz toga đačkog hajdučkog logora i njihove podvige opisao sam kasnije u romanu “Orlovi rano lete” slikajući Prokin gaj i dječake Jovančetove družine