Tekstovi sa tagom: vice vukov

Kad se seti zlatnih dana jugoslovenske zabavne muzike, Krsta Petrović nije tužan. Ostalo mu je sve što je imao: glas, stas i odnos prema poslu. Predratni voždovački đak, sitni švercer uglja i cigareta u okupiranom Beogradu, poratni član „Krsmanca" i kasnije pevač od ugleda - kao da je bio predodređen da peva najnepevljive pesme, da ih peva dobro i nikad ne bude NAJpopularniji. Osim toga, Krsta Petrović je ekskluzivni svedok istorije naše estrade čije je učesnike dobro poznavao. Mnoge je dočekao i mnoge ispratio. Od faze Net King Kola, preko „Tbilisi, Gruzija maja...", do starogradske pesme proteklo je mnogo vremena. Sasvim dovoljno da se ružne stvari zaborave. Tih godina smo svi mi pevali, ali su malo pevali nas (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Krsti Petroviću. Intervju sa Petrovićem za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je 1987. godine. Krsta Petrović umro je u Beogradu, 21. jula 2001. godine)

Godine 1967. organizatori imaju pune ruke posla. Nisu se nadali odazivu većih imena, a kad su već došli, s njima su došli producenti, čitava svita, brojni problemi. Angažiraju se prevoditelji i domaćini velikim zvijezdama. Svakome je trebalo posvetiti punu pozornost. Oni su centar svijeta, sve se oko njih treba vrtjeti. Splitski hoteli puni, a i novinara je stiglo 150, što domaćih što stranih. Bez njih ne bi bilo pravoga šušura po kojemu će se Prokurative pamtiti i idućih godina. Uz naših 14 izvođača i tri ansambla (duo Jeka, Dubrovački trubaduri i Delfini) iz inozemstva je u Split došlo osam pjevača i dva VIS-a: The Shadows i The Lords… 

Kad se seti zlatnih dana jugoslovenske zabavne muzike, Krsta Petrović nije tužan. Ostalo mu je sve što je imao: glas, stas i odnos prema poslu. Predratni voždovački đak, sitni švercer uglja i cigareta u okupiranom Beogradu, poratni član „Krsmanca" i kasnije pevač od ugleda - kao da je bio predodređen da peva najnepevljive pesme, da ih peva dobro i nikad ne bude NAJpopularniji. Osim toga, Krsta Petrović je ekskluzivni svedok istorije naše estrade čije je učesnike dobro poznavao. Mnoge je dočekao i mnoge ispratio. Od faze Net King Kola, preko „Tbilisi, Gruzija maja...", do starogradske pesme proteklo je mnogo vremena. Sasvim dovoljno da se ružne stvari zaborave. Tih godina smo svi mi pevali, ali su malo pevali nas (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Krsti Petroviću. Intervju sa Petrovićem za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je 1987. godine. Krsta Petrović umro je u Beogradu, 21. jula 2001.)

„Split, grad jubavi i žala, sunca i picigina,  maestrala i misečine, grad fanfara i trumbeta, grad koji je znao reći ča je pusta Londra kontra Splitu grada - nije slučajno stvorio festival dug pet godina... A festival priča o kućama pored mora i nekim zaboravljenim datumima jula, o ženama crnih marama i čela punog tuge, o moru u čijim su dubinama koralji i naše nade…ili o lipim splitskim maškarama o vragoljastim Maricama, i fjaki i marendi i rivi i…“, pisao je 1965. godine kompozitor Pero Gotovac o malom, petogodišnjem jubileju festivala Melodije Jadrana

Maestro je podigao palicu i... Čovek iz senke, kompozitor, aranžer, dirigent, ili pijanista - mnogima je pomogao. Živeli su i pevali jedan srećan život. Stjepan Mihaljinec rado ga se seća. Sa Ivom Robićem, mirnim čovekom, nastupao je kod Tita. Žao mu je Vice Vukova, eksplozivnog čoveka. Arsen Dedić od svake pesme pravi umetničko delo. Našao je sebe. Gabi Novak uvek je bila savršeno vođena i savršena. Uopšte. Mišo Kovač proslavio je Stjepana Mihaljinca, zoru, plakanje i sebe. Ostali su bili sjajni. Stjepan Mihaljinec radovao se svakom njihovom uspehu (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Stjepanu Mihaljinecu. Intervju sa Stjepanom za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je 1987. godine. Stjepan Mihaljinec umro je u Zagrebu, 13. veljače/ februara 2014.)

Zagreb kao najstariji domaći festival imao je Fedora Kopsu, Opatija Josipa Stojanovića, a Split Anđelka Đekija Srbljenovića koji je utemeljio festival Melodije Jadrana. Idealna prilika za početak bila je manifestacija More-Revija-Split koja je okupila brojne ljubitelje mode i pjesme. Najpoznatiji kreatori modnoga Splita Ivica Raunig i Marica Krivić predstavili su vrhunske kreacije za jesen-zimu 1960, a splitski glazbenici prvu reviju pjesme nakon koje će već za nekoliko godina splitska scena postati najjačom u državi

Zagrebčanka Anita Godina imala je toliko snažan glas da su stavljali krpu preko mikrofona. Pevala je američki evergrin dok joj nisu rekli da je stvorena za ozbiljnu muziku. Nije ih shvatila ozbiljno. Beograđanka Anica Zubović proslavila se pesmom „Crvene podvezice". Nisu joj zavideli. Bila je deo jugoslovenske muzičke invazije na Sovjetski Savez. Odbila je da peva ustašama u Kanadi. Verovala je u drugarstvo i prijateljstvo. Pevala je na Brionima, u Karađorđevu, u Užičkoj... bila je „Rožica". Anica Zubović verovala je da će šezdesete trajati večno. Da je smešno imati kuću u Rovinju ili Opatiji. Jugoslovenski kapitalizam bio joj je besmislen. Kriza je bila nezamisliva. Sada, kad više nije „Rožica", plaši se da uključi radio. U Zagrebu ili Beogradu, svejedno (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Anici Zubović. Intervju sa Anicom Zubović za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je 1987. godine. Anica Zubović danas živi u Zagrebu)

Zagrebčanka Anita Godina imala je toliko snažan glas da su stavljali krpu preko mikrofona. Pevala je američki evergrin dok joj nisu rekli da je stvorena za ozbiljnu muziku. Nije ih shvatila ozbiljno. Beograđanka Anica Zubović proslavila se pesmom „Crvene podvezice". Nisu joj zavideli. Bila je deo jugoslovenske muzičke invazije na Sovjetski Savez. Odbila je da peva ustašama u Kanadi. Verovala je u drugarstvo i prijateljstvo. Pevala je na Brionima, u Karađorđevu, u Užičkoj... bila je „Rožica". Anica Zubović verovala je da će šezdesete trajati večno. Da je smešno imati kuću u Rovinju ili Opatiji. Jugoslovenski kapitalizam bio joj je besmislen. Kriza je bila nezamisliva. Sada, kad više nije „Rožica", plaši se da uključi radio. U Zagrebu ili Beogradu, svejedno (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Anici Zubović. Intervju sa Anicom Zubović za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je 1987. godine. Anica Zubović danas živi u Zagrebu)

Da je bio Italijan, imao bi milione obožavalaca. Ovako, kaže da je primer za Riplija: nijedan hit. Pevao je samo „evergrin", džez i teške, nekomercijalne stvari. Zbog glasa - imao je dobar glas. Tihomir Petrović zvani Tića ostao je idealista u muzici koja je brzo prihvatila zakone velikog biznisa. Strogo definisani pevač sve više je bio retka ptica. Izbegavao je sumnjive turneje, potrošačku muzičku psihologiju i rđav muzički ukus (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Tihomiru Petroviću. Intervju sa Petrovićem za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je 1987. godine. Tihomir Petrović “Tića” umro je u Beogradu 3. decembra 2004. godine)

Doktor Gevara postao je gerilac, doktor Aljende državnik nekad socijalističkog Čilea, a doktor Kalogjera posvetio se muzici. Legenda o prvoj dvojici tvrdi da nije došlo do pokajanja što su bele mantile zamenili vojničkim uniformama. Postali su besmrtni, uprkos medicinskim demantima. Legenda o doktoru Kalogjeri tek treba da utvrdi šta je za domaću zabavnu muziku značio njegov impresivni kompozitorski i aranžerski opus. Činjenice kojima raspolažemo govore da je reč o vrhunski obrazovanom i vrhunski vrednom čoveku. Nekoliko njegovih pesama („Nono", „Ćibu ćiba") postale su interkontinentalni hitovi. U haos radio-produkcije pedesetih godina uveo je profesionalizam. Otkrio je nekoliko vrhunskih pevača. Između ovih činjenica nalaze se sećanja doktora Kalogjere. Beležimo poznanstvo sa Titom, vožnju sa Đilasom, uspomene na divna, stara vremena kad smo bili korak pred komunizmom. Sad smo u znaku Raka (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Nikici Kalogjeri.  Intervju sa Nikicom Kalogjerom za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je 1986. godine. Nikica Kalogjera umro je u Zagrebu 27. siječnja/januara 2006. godine)

Doktor Gevara postao je gerilac, doktor Aljende državnik nekad socijalističkog Čilea, a doktor Kalogjera posvetio se muzici. Legenda o prvoj dvojici tvrdi da nije došlo do pokajanja što su bele mantile zamenili vojničkim uniformama. Postali su besmrtni, uprkos medicinskim demantima. Legenda o doktoru Kalogjeri tek treba da utvrdi šta je za domaću zabavnu muzi­ku značio njegov impresivni kompozitorski i aranžerski opus. Činjenice kojima raspolažemo govore da je reč o vrhunski obrazovanom i vrhunski vrednom čoveku. Nekoliko njegovih pesama („Nono", „Ćibu ćiba") postale su interkontinen­talni hitovi. U haos radio-produkcije pedesetih godina uveo je profesionalizam. Otkrio je nekoliko vrhunskih pevača. Između ovih činjenica nalaze se sećanja doktora Kalogjere. Beležimo poznan­stvo sa Titom, vožnju sa Đilasom, uspomene na divna, stara vremena kad smo bi­li korak pred komunizmom. Sad smo u znaku Raka (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Nikici Kalogjeri.  Intervju sa Nikicom Kalogjerom za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je 1986. godine. Nikica Kalogjera umro je u Zagrebu 27. siječnja/januara 2006. godine)

Nabokov bi je zvao Lo. Japanci su je zvali Lo-la. Bagrem. Ipak, nije bila žena-devojčica i nije bila cvet. Lola Novaković bila je „Lola nacionale" za svet zabavne muzike. U životu je bila i ostala - „mačka". Njen životni saldo sličan je većini žena koje su imale lepotu, talenat, uspeh i ambiciju: povređena. Sa onom količinom zdravog razuma koja preostaje nakon umetničkih pobeda i poraza, Lola Novaković odabrala je izolaciju. Preživela je i proslavila svetske estradne pozornice, čudesni svet elitnih kafana, mnoge festivale, tri „Pesme leta", masovno obožavanje i svojevrstan „individualni teror" nad svojim privatnim životom. Za jednu ženu - dosta. Sve što je radila danas bi bilo normalno. Danas su na ceni devojčice koje pevaju previše glasno i pevačice koje imaju svoj šou na televiziji. Lola je ostala za sećanje i slušanje (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Zorani Loli Novaković. Slavna pevačica preminula je u Beogradu 3. aprila 2016. godine)

Svoje pjesme, i hrvatsko ime u njima, Vice Vukov branio je devedesetih, u gruba vremena, kada su se imena trošila i gubila svaku uzvišenost. Kada je postalo moderno i poželjno lajati na Srbe, on je nastavio govoriti ljudskim glasom, a kada se broj stradalnika komunističkoga režima toliko uvećao da je cijela zemlja, tvoja zemlja, počela sličiti na azil za umobolne, kojim šetaju ljudi s posuđenim i ukradenim biografijama, on je ostao isti onaj koji je bio Sedamdeset prve

Na zvuk njegovog glasa zasjali bi palaci i svaka noć postala bi bokeljska, čak i srpska noć. Trebalo je da bude Radames, Nabuko ili Rigoleto... možda bi pevao i sa Marijom Kalas. Umesto toga, Vice Vukov pevao je na našim socijalističkim festivalima zabavne muzike, pobeđivao i bio najbolji sve do „Pesme leta" 1968. Slom Crvenog univerziteta bio je i slom Vice Vukova. Sa istorijskom distancom može se reći da nije bio podoban. Voleo je Hrvatsku. Nije bilo dozvoljeno. Takvo je bilo vreme. Sada je sve drugačije, ali glas koji je palio svetla davno je ugasio sveću. Postoji samo jedna osobina koju bogovi ne dozvoljavaju smrtnicima: oholost. Oholi Vice Vukov prekasno je shvatio da trke ne dobijaju najbrži i da je ljubav kobna - pa bila to i ljubav prema sopstvenoj državnosti

Na zvuk njegovog glasa zasjali bi palaci i svaka noć postala bi bokeljska, čak i srpska noć. Trebalo je da bude Radames, Nabuko ili Rigoleto... možda bi pevao i sa Marijom Kalas. Umesto toga, Vice Vukov pevao je na našim socijalističkim festivalima zabavne muzike, pobeđivao i bio najbolji sve do „Pesme leta" 1968. Slom Crvenog univerziteta bio je i slom Vice Vukova. Sa istorijskom distancom može se reći da nije bio podoban. Voleo je Hrvatsku. Nije bilo dozvoljeno. Takvo je bilo vreme. Sada je sve drugačije, ali glas koji je palio svetla davno je ugasio sveću. Postoji samo jedna osobina koju bogovi ne dozvoljavaju smrtnicima: oholost. Oholi Vice Vukov prekasno je shvatio da trke ne dobijaju najbrži i da je ljubav kobna - pa bila to i ljubav prema sopstvenoj državnosti