Tekstovi sa tagom: vinsent van gog

Vinsent Van Gog

Portreti: Vinsent van Gog (1853–1890)

Beskrajna žudnja za stvarnošću

Nova knjiga Džona Berdžera “Portreti” u izdanju Službenog glasnika sadrži ukupno 74 eseja o različitim umetnicima (koje je sakupio i uredio Tom Overton), ali i pesme, izvode iz romana i pisama, kao i razgovore. Berdžer počinje analizom crteža iz pećine Šove (30.000 godina pre n. e.), a završava esejom o savremenoj palestinskoj umetnici Randi Mdah, rođenoj 1983. godine. U prodornoj i jedinstvenoj prozi, Berdžer predstavlja potpuno nove načine razmišljanja o umetnicima koji su kanonizovani, od Rembranta do Henrija Mura, od Džeksona Poloka do Pikasa i naglašava suštinsku vezu između politike, umetnosti i šireg konteksta istraživanja kulture. Rezultat je čudesna šetnja kroz mnoge vekove vizuelne kulture, jednog od najistaknutijih kritičkih glasova savremenog sveta. „Često mislim“, rekao je Berdžer 1984. u jednom intervjuu, „da čak i kada sam pisao o umetnosti, to je zaista bio način za pričanje priča.“ Iz Berdžerove knjige, koju je preveo Miodrag Marković, prenosimo nekoliko eseja o velikim slikarima raznih epoha
Gogh 01 S

Pisma bratu

Jesu li svodnici iz javne kuće uvek u pravu?

Dosta je toga, zašto se time baviti, ali živeći usred civilizacije, u sred Pariza i usred lepih umetnosti, zašto ne bismo sačuvali to staričino ja, ako same žene, bez njihovog instinktivnog verovanja u tako je, ne bi našle snage da stvaraju i da rade? Onda će nam lekari reći da su ne samo Mojsije, Muhamed, Hrist, Luter, Banjen i drugi bili ludi, nego isto tako i Frans Hals, Rembrant, Delakroa, isto tako i sve prostodušne ograničene starice kao naša majka. Ah - ozbiljno je to - mogli bismo zapitati te lekare: gde bi onda bili razumni ljudi? Jesu li svodnici iz javne kuće uvek u pravu? Moguće je. Šta onda izabrati? Srećom, nema izbora
Van Gog

Pisma bratu

Ne mogu da brinem o onome što ljudi o meni misle

Ni ti ni ja se ne bavimo politikom, ali smo na zemlji, u svetu, a ljudi se sami od sebe grupišu po kategorijama. Da li oblaci tako mogu, na kraju krajeva, da pripadaju jednoj ili drugoj gomili za vreme oluje? A ako su nosioci pozitivnog ili negativnog elektriciteta? Doduše, istina je da ljudi nisu oblaci. Kao pojedinci mi smo delovi jedne celine koja čini čovečanstvo. U tom čovečanstvu ima stranaka. Do koje mere vlastita volja, a do koje mere kobne okolnosti čine da čovek pripada jednoj ili drugoj protivničkoj stranci?