Tekstovi sa tagom: virdžinija vulf

VLff 02 S

Gde su naši ideali ljubavi i vere?

Oproštajno pismo Virdžinije Vulf

Osećam da ne smem da tiho dozvolim da ostane zabeleženo kako je Virdžinija Vulf izvršila samoubistvo zato što nije mogla da se suoči sa užasnim vremenima kroz koje svi prolazimo. Jer to nije istina… Osim toga, novine su joj pripisuju reči poput: “Osećam da ne mogu da nastavim u ovim strašnim vremenima.” To nije ono što je napisala: reči koje je ona pisala glase: “Osećam da ću opet da poludim. Osećam da ne možemo da još jednom proživimo ona strašna vremena.”
Someone Has to Die

XXZ magazin preporučuje

Zna se kako se obračunava s fašistima

Suočen sa pošastima nepismenog, petparačkog, tabloidnog novinarstva i neretko iste takve stvarnosti, XXZ magazin beži u prošlost, onu bolju prošlost, neka lepša vremena i tekstove o događajima i ljudima koji nisu zaslužili da budu zaboravljeni. Međutim, valja se setiti toga da neprijatelj nikada ne spava, da teška vremena mogu postati još teža, te da u svakakvom vremenu i sredini postoje ljudi koji se trude, stvaraju i teže boljem. Zato smo odlučili da vam svake sedmice preporučimo dela savremenika iz sveta (pop) kulture koji su zaokupili našu i zavređuju vašu pažnju. Uz pokoje nedelo, odnosno *kontrapreporuke, razume se
Pisanje

Slavni književnici koji su se borili sa psihičkim poremećajima

Spas u olovci i papiru

Čitajući djela nekih od svjetski poznatih književnika često razmišljamo o tome što je u trenutku pisanja prolazilo njihovom glavom. Ponekad ostanemo fascinirani nečijim stilom pisanja ili se od nekih knjiga jednostavno ne možemo odvojiti. No, jesmo li zapravo ikada razmišljali o tome kako su književnici čijim se djelima divimo, i kojima možda zavidimo zbog ostavljenog traga u ljudskoj povijesti, bili nezadovoljni životom kojim su živjeli, pa čak i u tolikoj mjeri da su ga samome sebi odlučili oduzeti?
The Capture TV

XXZ magazin preporučuje

Neko nas stalno gleda

Suočen sa pošastima nepismenog, petparačkog, tabloidnog novinarstva i neretko iste takve stvarnosti, XXZ magazin beži u prošlost, onu bolju prošlost, neka lepša vremena i tekstove o događajima i ljudima koji nisu zaslužili da budu zaboravljeni. Međutim, valja se setiti toga da neprijatelj nikada ne spava, da teška vremena mogu postati još teža, te da u svakakvom vremenu i sredini postoje ljudi koji se trude, stvaraju i teže boljem. Zato smo odlučili da vam svake sedmice preporučimo dela savremenika iz sveta (pop) kulture koji su zaokupili našu i zavređuju vašu pažnju. Uz pokoje nedelo, odnosno *kontrapreporuke, razume se
London 01 S

London ujutru 26. oktobra 1928.

Sopstvena soba

Zašto osećam da postoje odvajanja i otpori u umu, kao što u telu postoji napetost, koju izazivaju vidljivi uzroci? Šta se podrazumeva pod "jedinstvom uma", razmišljala sam, jer um očigledno ima tako veliku moć koncentracije u svakoj tački u svakom trenutku, da izgleda kao da ne postoji samo u jednom stanju
VLff 04 S

Strašne žene

Virginia Woolf: Na granici dvaju svjetova

Adeline Virginia Stephen rođena je 1882. godine u Engleskoj. Njezin je književni rad reprezentirao povijesni trenutak u kojem se umjetnost integrirala u društvo, kao što je T.S.Elliot opisao u svojem nekrologu autorici: “Bez Virginije Woolf u središtu našeg stvaranja, ono bi ostalo bezoblično ili marginalno…njezinom smrću cijeli je jedan obrazac kulture slomljen.”
Manna 01 S

Skica prošlosti (13)

Živeti sa genijalnim muškarcima

Ovde, naravno, sa svoje vremenske distance, primećujem ono što se onda nije moglo videti — razliku u dobima. Dva različita doba suprotstavljena jedno drugome u salonu u Hajd Park Gejtu: viktorijansko doba; i edvardijansko doba. Mi nismo bile njegova deca, već njegove unuke. Kada smo obe osetile da on nije samo zastrašujući već i smešan, gledale smo na njega očima koje pred sobom vide nešto — nešto što sada tako lako vidi svaki momčić ili devojka od šesnaest ili osamnaest godina, pošto je scena savršeno poznata. Okrutno je bilo to što, iako smo mogle da vidimo budućnost, bile smo potpuno u vlasti prošlosti. To je razvilo žestoku borbu. Po prirodi i Vanesa i ja smo bile istraživačice, revolucionarke, reformatorke. Ali je naše okruženje bilo barem pedeset godina iza tog vremena.
Make 01 S

Skica prošlosti (12)

To čoveka kida na komade

Uzgred, ove scene nisu sasvim literarno oruđe — sredstva sažimanja i očitavanja bezbrojnih detalja u jednoj konkretnoj slici. Detalji su postojali; još uvek, ako zastanem da razmislim, mogu da sakupim izvestan broj. Ali, ma šta da je razlog, nalazim da je to zamišljanje scena moj prirodan način da zamislim prošlost. Uvek se scena sama aranžira: reprezentativna; trajna. To me učvršćuje u instiktivnom shvatanju: (ono neće podneti raspravu; iracionalno je) u osećanju da smo mi zapečaćeni čamci koji plutamo po onome što se konvencionalno naziva realnošću; i u nekim trenucima, pečat pukne; unutra naplavljuje realnost; to jest, ove scene — jer zašto one godinu za godinom preživljavaju neoštećene osim ako nisu napravljene od nečeg relativno trajnog? Je li ta sklonost ka scenama izvor mog spisateljskog impulsa. Da li su i drugi ljudi graditelji scena? To su pitanja na koja nemam odgovor.
Pokro48

Skica prošlosti (11)

Udica u hladnoj vodi

Danas braća i sestre govore sasvim slobodno o — oh, o svemu. Mi nikad nismo govorili čak ni o sebi, koliko se ja sećam. Ne mogu da se prisetim nijednog poveravanja; nikakve pohvale; nikakvih poljubaca; nikakve emotivne scene. Što se pola tiče, prešao je iz dečaštva u mladićstvo, iz mladićstva u muževnost pred našim očima, ne rekavši ni jednu jedinu stvar koja je mogla da nam pokaže, usmeno, šta on oseća. Da li su se drugi dečaci zaljubljivali u njega? On u njih nije, sasvim sigurno. Od Klajva sam kasnije saznala da je Litonova sodomija za njega bila šala: jedna od »onih Strečovih« voljenih apsurdnih, ekscentričnosti. Ipak iza tog ćutanja — možda se držalo da je ono hladno i slatko, možda mu je pridavana dubina, ozbiljnost, emocionalni kvalitet koji govor razbija — nastanila se, kako sam osetila, velika osetljivost, velika senzibilnost; veliki ponos i ljubav; i sva verovanja i želje koji bi ga, da ih je poprimio u držanju, napravili privatno ljubavnikom, mužem, ocem; a javno zasigurno sudijom.
Kansuke 02 S

Skica prošlosti (10)

Te daleke oči

Dok ovo pišem, svetlost se menja; jabuka postaje živozelena. Ja odgovaram — kako? A zatim krešti mala sova. Još jedan odgovor. St. Ajvz, da skratim opskurni niz misli, o drugom glasu ili glasovima i o njihovoj povezanosti sa umetnošću, sa religijom; figurativno bih mogla da izreknem šta pod tim razumem zamislivši sebe kako plovim u elementu koji sve vreme odgovara stvarima za koje nemamo reči — izloženi nekom nevidljivom zraku; ali umesto da se trudim ovde to da izrazim, da analiziram treći glas, da otkrijem da li su »čista zadovoljstva u vezi sa umetnošću, ili religijom«: da li govorim istinu kad vidim sebe da neprestano hvatam šapat tih glasova u svoja jedra i laviram tamo-ovamo u svakodnevnom životu, kako im se predajem — umesto toga, ja samo beležim ovaj uticaj, slutim da je od velikog značaja, ne mogu da nađem način da proverim njegovu moć nad drugim ljudima; pa tako ovde podižem prst, signalizirajući da je tu vena koju kasnije treba razviti.
Kipov

Skica prošlosti (9)

Prijateljica intelektualnih muškaraca

Ona je mrzela žene. Ali sumnjam da je bila seksualno ambiciozna. Mislim da je samo htela da vlada na malom dvoru uglancanih, blagih, poznatih muškaraca; u dekoru, snobovskom viktorijanskom posedu. Bila je zahvalna, sećam se da nam je rekla. što nema kćeri; i bilo je jasno da joj je odvratno što smo joj tu nas dve prilično nespretne devojke. »Razdeljak ti je kriv«, rekla je, fiksirajući me svojim malim crnim očima. Na sreću, imala je tri sina; i oni su poslati u Iton i Oksford. Najviše je volela mekog Justisa, slatkog glasa sa otezanjem u govoru, sa prijatnim manirima i otmenim navikama.
Glatk 01 S

Skica prošlosti (8)

Sadašnjost mora biti glatka

Sadašnjost mora biti glatka, uobičajena. Iz tog razloga — zato što razara punoću života — svaki prekid — kao preseljenje — izaziva u meni krajnji duševni bol; on raskida; čini plitkim; pretvara dubinu u tanku, tvrdu krhotinu. Kao što kažem Leonardu: »Šta u ovome ima stvarno? Hoćemo li ikada ponovo živeti stvaran život?« »U Monks Hausu«, kaže on. Tako ovo pišem, uzimajući slobodno jutro od punjenja i sklapanja reči što moj Rodžerov životopis znači — ja ovo delom pišem da bih povratila osećanje sadašnjosti uzimajući prošlost da zatamnim ovu rasprslu površinu. Pustite me onda da kao dete bosom nogom kroz hladnu reku opet zagazim u taj tok.
Cowa 02 S

Skica prošlosti (7)

Stara krava

Ali opet, ono što je bilo značajno kad se razmatra Dakvortov soj — tako neotesan, tako seljački, tako filistarski — to je što, ma koliko joj je glava bila jednostavna, ona nije mogla da bude vesela, obična engleska devojka iz srednje klase, sa rumenim obrazima i sjajnim očima, što je kao Džordžova sestra sasvim mogla da bude. Ona je bila ona sama. Ona ostaje sasvim posebna u mojim mislima. Čudno je što ne mogu ni po karakteru ni po licu da je uporedim ni sa kim drugim. Kako bi ona sad izgledala u sobi punoj ljudi ne mogu da zamislim; ili kako bi govorila. Nisam nikad nikoga videla ko me je podsetio na nju; a isto je sa mojom majkom. One se uopšte ne mešaju sa svetom živih.
Milkz 02 S

Skica prošlosti (6)

Kap rakije u mleku

Ponela sam Zlatni kovčežić. Otvorila sam i počela da čitam neku pesmu. I smesta, prvi put sam pesmu razumela (zaboravila sam koja je bila). Delovalo je kao da je postala potpuno jasna; imala sam osećaj prozirnosti u rečima kad one prestaju da budu reči i postaju tako intenzivirane da ti se čini da ih doživljavaš u iskustvu; da ih proričeš, kao da razotkrivaju ono što već osećaš. Bila sam tako zapanjena da sam pokušala da objasnim taj osećaj. »Izgleda da se razume o čemu je«, rekla sam nespretno. Pretpostavljam da je Nesa zaboravila; niko ne bi mogao iz toga što sam rekla da razume onaj čudan osećaj, koji sam imala u toploj travi, da poezija postaje istinita. Niti je osećaj time izrečen. Taj koji odgovara onome što ponekad osećam kad pišem. Pero se uskladi sa tim mirisom.
Skaja 01 S

Skica prošlosti (5)

Nebo boje prljave vode

Ali, kao svi vrlo lepi muškarci koji tragično umiru, on nije ostavio neki izrazitiji profil za sobom kao legendu. Mladost i smrt zrače auru kroz koju je teško videti pravo lice — lice koje se danas može videti na ulici ili ovde u mojoj radnoj sobi. Za Tetka Meri — majčinu sestru, koja je kako izgleda delila neka od njenih osećanja — on je bio »Oh, drag, zrak svetlosti ... niko kog sam srela nije ni nalik na njega ... kad se Herbert Dakvort smejao ... kad je Herbert Dakvort ulazio u sobu ...«, ovde bi prekinula, brzo mahnula glavom s jedne strane na drugu i iskrivila lice kao da je on bio neizreciv; nema reči koje bi ga mogle opisati. I na grčevit način ona je dala eho onoga što mora da je osećala moja majka; samo što je njeno bilo mnogo dublje i jače.