Tekstovi sa tagom: vitold gombrovič

U ediciji Nostra vita Službenog glasnika objavljen je “Dnevnik: 1953-1969” velikog poljskog pisca Vitolda Gombroviča. U odnosu na izdanje beogradske Prosvete iz 1985. u tri dela, Glasnikovo u jednom tomu preuzima prevod i predgovor Petra Vujičića, ali sadrži i nove beleške od sredine 1967. do 1969. godine koje je, uz pogovor Vojćeha Karpinjskog, prevela Biserka Rajčić. Kao što piše prevodilac ovog dela Petar Vujičić, “svoj Dnevnik (1953–1969) Gombrovič je u celini objavio na poljskom jeziku, u poljskom emigrantskom izdavačkom preduzeću u Parizu. Na druge jezike, Dnevnik su tek bili počeli da prevode, dok je u autorovoj zemlji, u Poljskoj, Dnevnik bio zabranjen”. U pogovoru ovog izdanja Vojćeh Karpinjski piše da je Gombrovičev “Dnevnik” najvažnije delo poljske proze u celoj njenoj istoriji. Iz ovg kapitalnog dela poljske i svetske proze prenosimo nekoliko odabranih delova

U ediciji Nostra vita Službenog glasnika objavljen je “Dnevnik: 1953-1969” velikog poljskog pisca Vitolda Gombroviča. U odnosu na izdanje beogradske Prosvete iz 1985. u tri dela, Glasnikovo u jednom tomu preuzima prevod i predgovor Petra Vujičića, ali sadrži i nove beleške od sredine 1967. do 1969. godine koje je, uz pogovor Vojćeha Karpinjskog, prevela Biserka Rajčić. Kao što piše prevodilac ovog dela Petar Vujičić, “svoj Dnevnik (1953–1969) Gombrovič je u celini objavio na poljskom jeziku, u poljskom emigrantskom izdavačkom preduzeću u Parizu. Na druge jezike, Dnevnik su tek bili počeli da prevode, dok je u autorovoj zemlji, u Poljskoj, Dnevnik bio zabranjen”. U pogovoru ovog izdanja Vojćeh Karpinjski piše da je Gombrovičev “Dnevnik” najvažnije delo poljske proze u celoj njenoj istoriji. Iz ovg kapitalnog dela poljske i svetske proze prenosimo nekoliko odabranih delova

Naše državolike tvorevine ne samo da ne podstiču lični razvoj svojih građana, već su konstruisane tako da koče, unakarađuju, sakate i na sve moguće načine zlostavljaju ljude koji u njima žive. Korupcija, partokratija, nasilje, kolektivizam, neprijateljstvo prema svakoj nezavisnijoj ličnosti i apartnijoj pojavi – to su temelji našeg društvenog poretka. Nije ni čudo što mladi ljudi jatimice beže iz naših zemalja, jer im one ne daju nikakvu perspektivu za budućnost, pogotovo ako su pametni, obrazovani i talentovani. Pošto naše političke i intelektualne nazovi elite nemaju šta da ponude svojim građanima, pošto niti su u stanju, niti ih zanima da stvore ambijent koji bi pogodovao razvitku sposobnosti svakog pojedinca, one nam nude razne oveštale mitove poput kosovskog, državotvornog ili pansrpskog

Početkom jula 1969. godine profesor jednog američkog univerziteta poslao je Gombroviču pismo s nizom pitanja koja su se uglavnom odnosila na njegovo pozorište, s namerom da intervju objavi u u jednom teatrološkom časopisu. U to vreme Gombrovič je bio teško bolestan i odgovore je diktirao svojoj ženi, Riti Gombrovič. Kako je Gombrovič umro 24. jula 1969. intervju je ostao neobjavljen u Americi. Objavljen je tek u knjizi: Kazimierz Głaz, “Gombrovicz w Vence, i inne wspomnienia”, Kraków, 1989. godine

Presuda Vesne Sekulić je drugačija, naša sutkinja ide korak dalje – ona zabranjuje književni žanr, po njoj samo pisanje parodije predstavlja kršenje zakona. A ni to joj nije dovoljno, već u presudi propisuje i kako treba pisati, kako koristiti i plasirati informacije, koja osećanja su zakonom dozvoljena a koja nisu, ima tu reči i o skrnavljenju umetničkog dela i još trista čuda od istog brašna

Gombrovičev "Cours de philosophie en six heures un quart" počinje kao predavanje supruzi Riti, i njihovom dobrom prijatelju Dominik de Ruu. De Ru je priredio Gombrovičevu autobiografiju Neka vrsta testamenta (A Kind of Testament), i njih dvojica bili su toliko bliski da je Gombrovič jednom prilikom od njega zatražio da mu nabavi pušku ili otrov kako bi li se ubio. De Ru, želeći da nekako odvrati Gombroviča od problema koji su ga mučili sa srcem i koji su pretili da ga eventualno ubiju, zamolio je za lekciju iz filozofije. Po kazivanju Rite Gombrovič, „Dominik je veoma dobro razumeo da jedino filozofija, u ovom trenutku fizičkog propadanja, ima moć da pokrene njegov duh“

Uvek me zapanjuje posebno isticanje metafizičke, estetičke, društvene uloge umetnosti, a izostavlja najličnija strana umetničkog stvaralaštva. Konačno, kada je reč o genijalnim delima, možemo sebi dopustiti luksuz gledanja na njih kao objektivne i apsolutne vrednosti. Kada je reč o manje genijalnim delima, tj. njihovoj ogromnoj većini, prihvatanje apsolutizujućeg stanovišta ne bi bilo naročito razborito. Lični stav čoveka koji namerava „da bude umetnik” i „stvara umetnost” uvek zaudara na nekakvu nadmenost, mada ne bi bilo poželjno donekle zameniti redosled naših briga

Tekst koji je Gombrovič diktirao dva dana uoči smrti, 22. jula 1969. godine. Objavljen je najpre na engleskom u Times Literary Supplementu od 25. septembra 1969, a na poljskom u knjizi Kazimježa Glaza, Gombrovič u Vansu, Krakov 1989. godine

Ako se, ostavljajući dela, pozabavimo ličnostima pesnika i malog sveta koji te ličnosti čine zajedno sa svojim poštovaocima i privrženicima, još više će nam postati tesno i zagušljivo. Pesnici ne samo što pišu za pesnike, nego se još uzajamno hvale i uzajamno odaju jedni drugima čast. Taj svet, ili tačnije, taj svetić se ne razlikuje mnogo od drugih hermetičnih, tesnih i specijalizovanih svetova: šahisti smatraju šah za vrhunac ljudskog stvaralaštva, imaju svoju hijerarhiju, govore o Kapablanki sa istom pobožnošću kao pesnici o Malarmeu, i jedan drugoga učvršćuju u osećanju sopstvene važnosti. Ali šahisti nemaju težnje za tako univerzalnom ulogom, i ono što se od bede može oprostiti šahistima, kod pesnika postaje neoprostivo. Usled takvog izdvajanja sve se tu nadima, pa se čak i prosečni pesnici na apokaliptični način naduvavaju, a pusti problemi dobijaju ošamućujuću važnost

Učestvujemo u koncertu ili pesničkom recitalu sa stanjem duha koje nas manje-više prati u bogosluženju. Učestvujemo u božanskoj aktivnosti i sama ta činjenica podmiruje našu želju za sublimacijom. Tako reći, nemoguće je shvatiti savremeni stih koji nismo detaljno prostudirali, jer je tih stihova mnogo i niko to sebi ne postavlja kao zadatak. Stoga, naše divljenje je ukazivanje mnogo veće časti nerazumljivom i neprihvatljivom nego znak stvarnog razumevanja. Pesnik je sveštenik koji deklamuje stih, dopunjuje obred; i mi dopunjujemo obred, klečeći pred poezijom

Stranci su učtivo slušali vatrene dokaze i primali k znanju da su i „Niče i Dostojevski bili poljskog porekla" i da „imamo dve Nobelove nagrade za književnost". Pomislio sam, kad bi neko na taj način hvalio sebe ili svoju porodicu, da bi to bilo krajnje netaktično. Pomislio sam kako je to licitiranje sa ostalim narodima oko genija i junaka, kulturnih zasluga i dostignuća, u stvari, nešto veoma nevešto kad je u pitanju propaganda i taktika — jer mi s našim polufrancuskim Šopenom i ne baš najpouzdanije našim Kopernikom ne možemo izdržati konkurenciju talijansku, francusku, nemačku, englesku, rusku; znači, ta tačka gledišta osuđuje nas baš na drugorednost