Tekstovi sa tagom: vladimir arsenić

Zašto bi neko ko živi u srećnoj zemlji luksemburškoj svojim pisanjem iznosio određenu politiku? Odgovor je opet jednostavan – zato što pripada manjinskoj književnosti, onoj koja mora da se bori za sebe i svoj prostor, koja je uvek-već ideološka. Junak Gija Helmingera ne trpi nasilje slučajno, on je, kao i Kafkini junaci, žrtva porodice i društva. On je pritisnut i potisnut. On je brutalno usmrćen ili pretučen, on je ismevan. On deluje kao lutka, marioneta koju majstor lutkar, onaj koji drži poluge moći u svojim rukama, oživljava odnosno usmrćuje po sopstvenom nahođenju

Jedna od mogućnosti za borbu protiv ljudske gluposti i kapitalističke pošasti je umetnost. Slaveći upravo čin kreacije, umetničke i neumetničke jednako, roman "Slepi putnik" pretvara se u apoteozu nove, nadajmo se bolje stvarnosti, nečeg što bi u zvučnoj analogiji s Rastafarijancima, mogla da bude nova religija zasnovana na ljubavi prema planeti i životu...

Izdavačka kuća Partizanska knjiga objavila je novu knjigu pesama Dragoljuba Stankovića “Pohvala slabosti”. Dragoljub Stanković je rođen u Jagodini 1971. godine. Pesnik je, kritičar, intervjuer, kolumnista, prozaist, urednik. Pisao za portal E-novine, podlistak Beton, list Danas, za mnoge književne časopise, kao i Treći program radio Beograda. Objavio je tri knjige poezije: “Pesme jednog dana” (KOV, 2005), “Barka tela” (KOV, 2010) i “S onu stranu noći” (Levo krilo, 2014) i roman “Beogradski kiklop” (Partizanska knjiga, 2017). Prenosimo odlomak iz pogovora Vladimira Arsenića i naslovnu pesmu zbirke

Ne bih da budem nepravedan prema tekstu koji je samo povod za konstataciju o jadnom provincijalizmu, sitnodušju, nepotizmu i korupciji u ovdašnjoj književnosti oličenim u dodeli nagrade Darku Tuševljakoviću. Roman je častan, premda neuspešan pokušaj da se progovori o nelakim temama, onim s kojim se ovo društvo i dalje suočava, a budući patrijarhalno, heteroseksualno, falocentrično i zaostalo, to će suočavanje trajati još dugo. Ono što su gospoda i dama učinili kako bi se svideli Vidi Ognjenović i/ili kako bi učinili svom izdavaču nek im služi na čast, dok je ono što čine predsednica PEN centra i direktor i vlasnik Arhipelaga odavno izvan svakog dobrog ukusa. Štaviše, od toga mi se povraća

Tešin je jedan od najtalentovanijih pripovedača svoje generacije, i to je uspeo da dokaže i u ovom romanu. Njegovo svođenje stvari na pravu meru, meru srpske književnosti, nije za potcenjivanje, štaviše. Ono je odraz svesti o njenim granicama koje neprekidno moraju da se šire, da rastu, da nam pokažu gde smo u odnosu na veliki svet

Roman "Ljubav se nosi u tri..." ne poseduje nijedan kvalitet zbog kojeg bi ga neko pročitao i to su loše vesti, ne za mene, nego za ovdašnju književnost. Naime, izvestan je nedostatak mlađih autorki, gotovo da se na prste mogu naborajati. Kada neko ko bi po obrazovanju trebalo da bude u stanju da napiše makar prosečan narativ, ovako omane, onda stvari dobijaju gotovo zabrinjavajuće razmere. Svakoj literaturi potrebni su autentični ženski glasovi, ne samo zbog rodne ravnopravnosti, niti zbog procenata koje nameće EU, već zbog toga što oni donose nešto novo i značajno, perspektivu koja je društvu neophodna, a patrijarhalnom poput našeg posebno

Roman „Andrićeva lestvica užasa“ najmanje je zaslužio da se nađe u užem izboru za Ninovu nagradu. Zbog čega nije, sad više nije bitno, neka o tome mislie oni koji su odlučivali. Činjenica je da će on, za razliku od svih romana koji su se tamo našli, biti čitan i prepričavan sasvim je dovoljna. Basara je svakako u kreativnom zanosu koji ne mari za nagrade i priznanja, a publika s nestrpljenjem očekuje njegovo sledeće ostvarenje

„Kako ste?“ je izvanredna knjiga. Ne samo poučna, ne isključivo potresna nego najpre potrebna. Tekst koji bi trebalo da se čita javno, često i gorljivo, da uđe u školske programe kako bismo shvatili u kakvom zapravo društvu živimo i koliki je raskorak između onoga što kažemo da jeste i onoga što se odista događa. Naravno da se na ovim prostorima situacija neće uskoro promeniti, ali ne smemo da dozvolimo da nas to obeshrabri – šest junakinja i junaka ove knjige svakako nije

"Mađarska rečenica" je duboko potresan roman, bez obzira na Nikolaidisovo spisateljsko umeće da se izvlači iz melodrame kao žanra. Njegova uznemirujuća moć leži upravo u tome što nastaje u svetu i opisuje ga onakvim kakav je bio, jeste i biće zauvek – neprijateljsko mesto za većinu i rajska planeta za manjinu. Ovaj problem ne može da se reši kroz književnost, ali ona je dužna da na njega ukazuje na sebi svojstvene načine, da viče iz sveg glasa "Car je go", čak i kada je okružena ljudima koji ništa ne žele da vide, a još manje da čuju