Vraćamo se posle duže pauze spremni da sa Lukovićem nastavimo priču o ranim dvehiljaditim godinama. Bilo je to vreme velikih turbulencija, haosa, surovih polemika i sukoba u kojima je Luković učestvovao, a neke od njih i inicirao. Bile su to godine bez happy enda. Ali, najgore tek dolazi!
Ljudi su, iz različitih pobuda, pisali da nema potreba da gledaju ono što su već proživeli i čemu su prisustvovali. Naprotiv, baš zato što smo to pratili, što smo živeli, odrastali, rađali se tokom Miloševićevog režima, što se kao kroz maglu ili pak u tančine sećamo izbora 24. septembra i demonstracija 5. oktobra 2000. i svega što se posle desilo, pa i samog hapšenja, baš zato treba da gledamo. Serija nije ni istorijska lekcija, niti pomagalo za naknadnu pamet. I jako je dobro i važno što to i ne pokušava da bude
Kad je vaskoliko srpstvo otkrilo tviter, toalet je izgubio svaki smisao; sve ono što je nekad išlo u kanalizaciju odjednom je stalo u 140 ili 280 pravoslavna karaktera. Rajko Vasić se setio da posle 32 godine pojebe Suadu iz pjesme Plavog orkestra; neki drugi Vasićev pajtaš setio se da je Zoran Đinđić izdajnik; radikali se sećaju koliko vole Vojislava Šešelja, a ima i onih koji priželjkuju Treći i Četvrti svetski rat sa idejom da Australija i Kanada budu mete atomskih udara... Tu je i neki retard koji se setio mrskog i mrtvog Dražena Petrovića! Ukratko, mentalno svinjogojstvo u punom je sjaju!
Septembra 1993. objavljena je knjiga „Ćorava kutija“, zbirka Lukovićevih kolumni iz nedeljnika „Vreme“, u izdanju „Vremena knjige“. Nakon 25 godina od pojavljivanja ove knjige, mnogo toga je danas ostalo isto: jezik mržnje, političko ponašanje, propaganda, obračuni i kampanje, mentalni narativ, opsednutost teritorijama a ne ljudima, rusofilstvo i busanje u nacionalna prsa. Budući da se knjiga pojavila usred rata, mnogi van Srbije nikad nisu ni čuli za nju; u našem XXZ magazinu ćemo je lagano feljtonizovati, uz podsećanje na glavne junake/ludake od kojih smo mnoge, nažalost, zaboravili...
Nežnija polovina Đorđa Vukadinovića ovih je dana arhitektonski opsednuta predlogom da se ubijenom Zoranu Đinđiću podigne spomenik u Beogradu. Slobodanu Antoniću sve smeta: i dizajn, i mesto određeno za monument, i podrška grada Beograda, a posebno mu smeta Đinđić za kojeg kaže: “Pogledamo li ono što je Đinđić stvarno uradio – ne što je želeo ili najavljivao – videćemo, sa našim današnjim iskustvom i znanjem, samo uvlačenje Srbije u kolonijalni položaj prema Zapadu, manipulaciju institucijama i medijima u ime evroreformskih ciljeva, kao i sasvim nezakonito izručenje Miloševića Hagu – upravo na Vidovdan”…
