Iz gljivarske beležnice (4)
Gljive

Photo: Ibrahim Hadžić

Tajna razlikovanja otrovnih od jestivih gljiva

***

U psihologiji postoji jedan pojam koji se zove reaktivna formacija a koja se karakteriše nečijom prividnom ljubaznošću prema vama a zapravo taj vas ne podnosi. E, ja sam predmet reaktivne formacije jedne ličnosti sa kojom se povremeno srećem, pa želim da vam ispričam kako sam to zaradio: 

Čekam na klupi oko podne u vrtu jednog instituta da se završi sastanak pa da preuzmem neke materijale od mlade asistentkinje za gljivarski simpozijum u Igalu. Dan je topao i sparan. Preko noći do kasnog jutra padala je kiša. Plavičasta izmaglica diže se iznad asfaltnih staza koje se račvaju po vrtu. Kada sam pokušao da uđem u kancelariju, rekli su mi da se tamo održava sednica i da sačekam ispred. U dokolici prošetao sam malo okolo i na nekoliko mesta primetio grupice otrovnih šampinjona Agaricus xanthodermus i nekoliko buketića gnojištarki Coprinus micaceus. Zatim sam seo na klupu ispred ulaza da sačekam završetak sastanka. Moju utonulost u blago septembarsko dremuckanje remeti jedan mladić koji mi prilazi sa providnom najlonskom kesom u ruci u kojoj su gljive – otrovni šampinjoni. Lako ih prepoznajem po karakterističnom zakrivljenju drške i skoro četvrtastim šeširićima.

– Izvinite, da li znate gde je istraživač N.? – obrati mi se mladić, misleći da sam i ja jedan od zaposlenih u toj firmi. Kazao sam mu da dotičnu osobu ne poznajem, ali da oni upravo imaju sastanak, koji će se, valjda, ubrzo završiti.

– Poslali su me kod njega da mi pogleda ove pečurke koje sam brao u obližnjoj šumi.

– Pa to su vam otrovni šampinjoni – rekoh i u isto vreme začudih se pominjanju imena tog stručnjaka za gljive za koga pre toga nisam bio čuo, a morao bih znati za njega jer sam upoznao skoro sve ljude u Beogradu, pa i šire, koji iole nešto znaju o gljivama.

– Šta? – začuđeno upita mladić. – Otkud otrovni?

– Primetio sam – rehoh skoro nezainteresovano.

– A dobro, gde je istraživač, poslali su me kod njega.

– Ne znam gospodina, potražite ga, mada tamo imaju sastanak.

Mladić se uputi prema ulazu i ubrzo se vrati. – Imaju sastanak – obavesti me o onome o čemu sam mu i sam rekao. – Je li slobodno da sednem ovde?

– Da, da, izvolite – i pomerih se malo udesno. Mladić je želeo na brzinu da pokupi tajnu razlikovanja otrovnih od jestivih gljiva.

– Stvarno, kako znate? Ja vam ne verujem.

– Čoveče, niko vas ne tera da mi verujete – rekoh malo uvređeno. – A da biste to naučili, potrebno vam je dugo terensko, pa i životno iskustvo, ili dobro teorijsko znanje.

– A koji su to znaci za raspoznavanje? – nastavi sa pitanjima.

– Ima ih puno – rekoh već mrzovoljno. Zapravo, osećao sam se povređenim što mi ne veruje pa zbog toga nisam želeo da se upuštam u neke ozbiljnije rasprave. – Evo, pokazaću vam samo jedan – i dohvatih iz njegove kese prvu gljivu i zacepih joj dno drške. – Vidite kako je odmah ovo mesto požutelo kao limun. E to je prvi i najpouzdaniji znak – i naglo ustadoh sa klupe kada primetih da je sastanak završen po izlaženju naučnika iz kancelarije. Osoba koju sam tražio poče da izvlači iz fioke papire spremljene za mene. Preko puta nje sedeo je sredovečni gospodin, lepog lica, tankih brčića, koji se obrati svojoj asistentkinji: – Pozovi onog mladića što me je tražio.

Ubrzo u kancelariju uđoše asistentkinja i mladić sa kesom. Mladić promrmlja nešto naučniku i pruži mu kesu. Naravno, jako me je zanimalo šta će ta osoba koju preporučuju kao znalca gljiva kazati. A on, skoro rutinski, izvadi jednu pečurku, zagleda u dno njene drške i izreče dijagnozu: – Jestiva je, nema korenčić.

Mladić me likujući pogleda preko naučnikove glave.

– Izvinite, gospodine, ne bih hteo da se mešam, ali reč je o nečemu veoma ozbiljnom, reč je o ljudskom zdravlju, te pečurke nisu jestive, one su otrovne, to je otrovni šampinjon, Agaricus xanthodermus.

Ne očekujući bilo kakvu upadicu, naučnik naglo ustade sa stolice i nadmeno me upita: – Otkuda znate?

– Znam, bavim se izučavanjem gljiva.

– Ali nemaju korenčić – reče da mi dokaže da je na pravom putu.

– Da, ali osim vrste Agaricus radicatus, na koju vi verovatno mislite, postoje i drugi otrovni šampinjoni.

Mladić je s pažnjom pratio naš verbalni duel.

Naučnik spusti kesu i žurnim koracima uputi se prema ormaru sa knjigama. Otvori vrata i zagnjuri se u gomilu knjiga i kada ne nađe ono što je tražio, ljutito se okrenu prema asistentkinji i upita: – Gde su mi ključevi za gljive?

– Ja ne znam. Ako nisu tu, verovatno su dole u laboratoriji – odgovori uplašeno.

– Dođite ovamo – reče  mladiću sa pečurkama i svojoj asistentkinji.

– Ko je ovaj gospodin? – upitah saradnicu kod koje sam došao.

– On izučava glodare – odgovori.

– Meni je jako neprijatno što je do ovoga došlo – počeh da se pravdam prisutnima. – Molim vas da se ovo ne shvati pogrešno, nije mi bila namera da opovrgnem istraživačevo znanje, ali znate, ne bi bilo dobro da neko ode iz ove institucije sa pogrešnom dijagnozom.

I dok sam se pravdao prisutnima, koji su samo ćutali ne dajući mi za pravo, odjednom se pojavi onaj mladić na vratima, provuče glavu i reče: – Otrovne su, hvala vam, i gospodin N. je to rekao – i udalji se.

Istraživač glodara pojavi se posle 5–6 minuta i kao dete proturi glavu kroz malo odškrinuta vrata sa isturenom pečurkom u rukama i upita me: – Šta je ovo? Tu sam ga ubrao.

– I to vam je Agaricus xanthodermus, ubrali ste ga iza klupe.

– Tačno – reče i izgubi se. Ponovo se pojavi sa dve nove gljive. – I to su vam Agaricus xanthodermus. Video sam da ih ima mnogo u vrtu – jedva sam uspevao da izgovorim rečenicu, jer se on brzo povlačio.

Najzad, otišao je i nije se više pojavljivao. No u poslednje vreme istraživača iz instituta često srećem. On je vrlo ljubazan prema meni, ali osećam da je to ono stanje kojim sam otpočeo ovaj tekst.

***

Ponovo sam sa svojom prijateljicom gljivarkom, posle berbe rujnica na Divčibarama, kod istog seljaka na imanju u Tometinom polju, kod kojeg smo svraćali pre petnaestak dana. Mi smo se već zbližili pa on otpoče priču: – Vi u gradu jednostavno živite i jednostavno se izražavate, a mi na selu sa mukom se izražavamo. Kod nas svaka reč ima puno značenja. Skoro ne smemo nijednu reč da izgovorimo jer to oni s kojima pričaš okreću na drugo značenje. Recimo, ti si mi pre rekla (i obraća se mojoj prijateljici)  "Sestru mi je udario jedan otpozadi i bacio je na jednog napred". A kod nas bi ti odgovorili: "Pa šta fali. Onaj joj ga otpozadi, pa je gurnuo da joj ga i ovaj spreda." Ako bi hteo nekom kod nas o tome da pričaš, onda bi morao ovako komplikovano : "Jedan ludak vozi kola brzo, prikoči, ali nije mogao da zaustavi već svojim prednjim branikom udari u zadnji branik kola moje sestre, a ona su poletela napred pa su udarila prednjim branikom u zadnji branik kola ispred sebe." Vidiš kako nam je komplikovan život, koliko reči moramo da kažemo umesto onog jednostavnog tvog kratkog teksta. Tek ako ovako kažeš, ne može te niko z...

***

Mario nalazi nekoliko polusatrulih, crnih smrčaka na paljevini Deliblatske peščare. Smrčci izgledaju neobično jer su izrasli iz pepela i gareži. Predlažemo u šali za njih novo naučno ime: Morchella crasipes var. Mario ili Morchella carbonaria.

***

Voja uvek nosi u berbu gljiva veliku korpu od pruća koju je ofarbao u crno. Njena unutrašnjost retko je kada ispunjena plodovima. No, od duge upotrebe, ali ne i od tereta sadržaja, na njoj su oslabili ćoškovi, pa ih je moj kum majstorski zakrpio selotejpom. Njegova korpa sada liči na starinski kofer za daleka putovanja, čiji su ćoškovi ojačani metalnim limom.

Često ga čujem kako setno u šumi peva svojoj džinovskoj posudi:

Korpo moja, korpanjo,

I danas si mi prazna.

A ja mu predlažem da ubuduće kad ode u gljive peva gaskonjsku pesmicu:

Champignon, petit champignon,

Faismoi trouver ton compagnon!

(Nastaviće se)

Oceni 5