Tajni život obalskih pacova

Jedan od glavnih motiva većine nezavisnih filmadžija jeste tišina koja odlikuje junake iz radničke klase, te nedostatak formalnog obrazovanja koji im uskraćuje ideje, emocije, iskustva, pa i sam jezik. Tako se najnoviji filmovi koji preispituju takvu ograničenost uma, te predrasude, otelotvoruju u obliku naslova poput Logan Lucky Stevena Soderbergha, te drugog filma rediteljke Elize Hittman – Beach Rats. Potonji se brilijantno suočava sa pomenutim predrasudama, čineći govor, te njegovu odsutnost među grubim tinejdžerima iz južnog Bruklina, vitalnom srži ovog filmskog remek-dela.

Leto je, i Frankie (Harris Dickinson), koji ima oko osamnaest godina, živi u maloj porodičnoj kući u delu Sheepshead Bay sa članovima porodice: ocem - koji umire od raka u bolničkom krevetu koji je smešten u već prenatrpanoj dnevnoj sobi, mlađom sestrom koja ima oko trinaest, te se i sama bori za svoj identitet, i na kraju majkom – koja porodicu drži na okupu. Njegova soba se nalazi na spratu, ali on dobar deo vremena provodi u podrumu kuće, gde pretražuje grešni web-sajt, te komunicira sa muškarcima koji uglavnom traže samo jedno – seks. Ubrzo po početku filma on upoznaje i Simone (Madeline Weinstein) koja će mu postati devojka, te paravan za ono što jeste, ili što ne bi želeo da bude.

„Nije mi devojka,“ kaže majci već sledećeg jutra, pošto je ova zatekla Simone kako se u zoru iskrada iz kuće, a to i nije potpuna laž. Kao što to obično biva, pokušali su da imaju seks, što im nije pošlo za rukom, jer je Frankie konzumirao čitav skup opijata, ali prava istina je da mu u stvari i nije bilo do toga. U međuvremenu, Frankie nemilosrdno troši vreme sa svoja tri drugara, te gutaju sve što obećava dobar provod, uključujući i lekove njegovog oca. Paralelno se odvija i njegov tajni život, koji podrazumeva muškarce koje upoznaje preko web-sajta Brooklyn Boys, te diskretne susrete, bilo u nekom šumarku, ili jeftinom motelu. Upravo u tom kontekstu doživljava i svoje prvo seksualno iskustvo sa muškarcem, stidljiv i ranjiv, nesiguran, ali ipak odlučan.

Kod kuće i na ulici njegov život se odvija uobičajenim tokom, pa nastavlja da se viđa sa Simone, koristeći je kao „bradu“ koja maskira njegove druge aktivnosti. Nasumična spajanja njegovog tajnog sa javnim delom života izazivaju paniku, sve dok ga strah od otkrivanja ne gurne ka činu zbog kojeg će zažaliti. I upravo je u tome drama, koju rediteljka podvlači tajnim susretima koji su nabijeni aktivnom intimnošću, a koji se upliću u teksturu uličnog života, te stvaraju granicu između onoga što je Frankijevo iskustvo, i života koji ostali žive javno, a koji je slobodniji, te obojen dodirima i javnim iskazivanjima nežnosti. Spretno su uhvaćeni detalji u prolazu – scene iz bruklinskih igraonica, sitni zločini koji su merilo hrabrosti i snalažljivosti, porodični životi javnih porodica, nasilje koje energiju crpi iz mladalačke vitalnosti, te nevolje i tragedije koje povezuju ljude u delu grada koji pulsira modernim mogućnostima, dok je istovremeno ograničen načinom života koji se ne dovodi u pitanje.

U samom centru tog zatvorenog sveta je autsajder – Frankie, koji je deo zajednice, ali joj ne pripada u potpunosti, pa dok su njegovo ponašanje i izgled slični ponašanju onih koji ga okružuju, on ipak odvaja sebe, simbolično i oprezno, ako ne i otvoreno. Kada konačno pozove drugare, za koje u nekoliko navrata kaže da mu nisu prijatelji, u svoju kuću, oni ga zadirkuju zbog toga što nikada pre nisu kročili u njegovu podrumsku igraonicu, što je razlog da ovaj još jednom ponovi: „Ali vi niste moji prijatelji“. Kasnije, kada majka posumnja da konzumiraju opijate, te mu naredi da izbaci trojicu mladića iz kuće, a nazivajući ih njegovim prijateljima, on će još jednom ponoviti: „Oni nisu moji prijatelji“. Ta rečenica liči na grubu šalu, i mogla bi to da bude, da je Frankie ne ponavlja tako uporno. To ponavljanje, tiho, ali dosledno, prijatelje opisuje kao one sa kojima može da se razgovara, a Frankie sa njima to ne može, bar ne o onoj stvari koja mu je najvažnija i koja ga najviše muči. U stvari, on ni sa kim to ne može – nema ni terapeuta, sa majkom i sestrom to svakako ne može, a ne poznaje ni jednog gej muškarca koji bi poželeo bilo šta osim seksa, te izgovarao više od trivijalnih pseudo-rečenica.

Muškarci koje upoznaje da bi sa njima imao seks u nekom žbunu takođe nisu njegovi prijatelji – njihova intimnost je fizička, ali bezlična i bez emocija. Upravo zbog toga je podvojenost između fizičkog i emotivnog života gusto utkana u film, te podvučena emocionalnom anonimnošću. Sloboda koju Frankie otkriva uopšte nije slobodna, te su strasti i zadovoljstva amputirani od bilo kakvog emocionalnog rasta, te osećajnosti. Tajni činovi ga još više otuđuju od onih koji ga okružuju, te mu tako uskraćuju bilo koga ko bi mogao da mu pruži utočište ili podršku. Tajnovitost susreta u koje se upušta sprečava ga da ostvari vezu sa nekim muškarcem koji bi mogao da mu postane ljubavnik, a i kada mu se za to ukaže prilika, on će je žrtvovati kako bi održao odnos sa svojim homofobičnim drugarima.

Dijalozi u filmu se manifestuju poput unutrašnjih monologa koje junaci, oprezno, ali i odlučno, lepe jedni na druge. Tako Frankijeva grubost igra ulogu maske koja krije ono što ne želi da prizna, te mu, bar na neko vreme, obezbeđuje kakvo-takvo mesto u svetu alfa-mužjaka. Ali želja za priznanjem varniči ponekad tako snažno da ne može da se obuzda, te tako jednom prilikom, dok mu Simone visi o vratu, pogleda u devojku preko puta njih, te upita Simone da li je nekad imala nešto sa nekom drugom devojkom. Tiha ali snažna scena kulminira u neobaveznoj opasci koja se spušta na njega kao užasna osuda: „Kada se dve devojke ljube to je seksi, kada to rade dva tipa - to je gej“. Kasnije u toku filma, posle seksa sa nekim od anonimnih muškaraca, Frankie će priznati da se često sreće sa tipovima, te dodati da ipak sebe ne doživljava kao nekoga ko je gej.

Film pažljivo hvata scene iz radničkog dela grada, a uz pomoć različitih odnosa prema životu, te urbanih tekstura. Tok ne ometaju ni svakodnevne životne borbe dece, odraslih, emigranata, onih koji su se tu rodili, sazreli i ostali zauvek, a sve je nafilovano tradicionalnim idejama o rodu i seksu, koje žive, uprkos asfaltu koji ih uokviruje. Svetla, neonski odsjaj, ekrani, odrazi i duboke senke stvaraju utisak noćne atmosfere čak i kada je dan, dok samo sunce, koje žari u sred leta, skoro da izgleda kao nešto zagrobno. Tako se čini da su se priroda, beton i staklo udružili da sačuvaju tajnu, te sakriju od očiju radoznalih ono o čemu se ne govori, te što na ovom svetu još uvek najčešće postoji samo kao anonimno.

Na kraju, ovaj film je najpre obeležen Frankijevim pogledom u virtuelne daljine, kojim kao da vidi daleku budućnost i onaj sanjani život – onaj o kojem ne sme nikome da govori i koji ga tera sve dublje u tišinu. Od samog početka, kada se Frankijev pogled zapali uključenim ekranom koji prikazuje pijacu željnih muškaraca, pa do samog kraja, film pokušava da uhvati rasuti fokus žudnje glavnog junaka, i da artikuliše tišinu u kojoj ni jedno biće, ma kakvo bilo, ne bi smelo da boravi.

Izvor: The New Yorker

Preveo Milan Živanović