Retro-esej: Kako je seks spajao narode bivše SFRJ
Venkke 02 S

Najpoznatija slovenačka glumica u rahmetli SFRJ: Špela Rozin

Photo: IMDb

Tako mlada, a već Slovenka

U bivšoj Jugoslaviji postojao je neki red. Znalo se ko je kakav i gde mu je mesto. Bosanci su bili glupi, Srbi primitivni, a Crnogorci lenji. Slovenci, su, naravno, bili sebični. Ali, za razliku od njih, Slovenke nisu. Naprotiv, bile su veoma darežljive. Bar kada je o onim stvarima reč.

Bilo je puno toga u SFRJ oko čega Srbi, Hrvati i ostali Bosanci nikako nisu mogli da se slože. Ali, svi su se slagali u jednom: da je zemlja okrugla, da je voda mokra i da su Slovenke lake. Krilataca “tako mlada, a već Slovenka” ponavljana je širom SFRJ kao biser narodne mudrosti i kao aksiom primenjene etnopsihologije. Obično iza pete runde, kad razgovor u nekoj seoskoj kafani, restoranu doma JNA ili staničnom bifeu, sa fudbala pređe na fundamentalna pitanja filozofije marksizma. Jer, kao što je za razumevanje svetske revolucije neophodno poznavanje jedanaeste teze o Feuerbachu, tako je i za proučavanje seksualne revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije nužno razumevanje ove klasične teze o Slovenkama.

Čime su Slovenke zaslužile reputaciju najpristupačnijih zena u Jugoslaviji? Pođimo redom - još pre Drugog svetskog rata, za razliku od žena u nekim drugim delovima zemlje, Slovenke više niko nije trampio za koze i dve-tri vreće brašna. One su u NOB i revoluciju ušle kao već emancipovane žene, koje su znale šta hoće, i koje se nisu ustezale da kažu šta je to što hoće. To je ostavilo dubok utisak na partizane, pogotovo što su to većinom bili seljaci iz udaljenih i patrijarhalnih sredina, koji su pre rata do žena dolazili retko i teško, uglavnom putem otmice. Posle demobilizacije partizani su se vratili kućama puni lepih uspomena i neverovatnih priča o preduzimljivim Slovenkama i o tome kako su se s njima borili rame uz rame i spavali bok uz bok. Kako već.

Slovenke su tako, zahvaljujući partizanima, stekle reputaciju slobodnih žena. Sa stanovišta marksizma to je bilo u redu, ali u prevodu na narodski jezik to je svašta moglo da znači. Najčešće, da odmah legnu pod prvog Bosanca na koga naiđu. Takve tvrdnje su, pored samih Bosanaca, najviše potencirali momci čiji se vrhunac opštenja sa Slovenkama svodio na kratkotrajne susrete s Pepcom Kardelj u prilozima "Filmskih novosti" o dočeku Nove godine na Brdu kod Kranja. U kojima Pepca, iako udata žena, jede kranjsku kobasicu. S izazovno nakrivljenom kapicom na glavi.

Amazonke, partizanke i obične omladinke

Šarm zrele žene: Vida Tomšić između Franca Leskošeka i Borisa Krajgera  1961. godine

Pepca je možda bila izazovna, ali Vida Tomšić je bila zagonetna. Ona je bila malo starija, ali mnogo iskusnija od Pepce. Šarm zrele žene koja je već dosta toga preturila preko glave izgleda da je imponovao mladim radnicima i seljacima, pa su je ovi birali na sve rukovodeće funkcije koje su u to vreme postojale u državi i partiji. Vida je postala ministarka u prvoj vladi Slovenije 1945. godine, u vreme kada su žene u Americi i Engleskoj o nečem sličnom mogle samo da sanjaju. Svojim primerom, ona je odigrala značajnu ulogu u borbi za ravnopravnost polova i pokazala svim Balkancima sveta da žena ne mora po ceo dan da doji decu, muze kravu i meša nešto u kazanu. Ako hoće, može ništa da ne radi, da sedi i puši cigarete, voza se u crnom Mercedesu i ide na partijske sastanke, i to kad god joj srce poželi.

Rio de Žaneiro, 1967: Bojan Adamič u društvu Špele Rozin i Arsena Dedića

Zajedno s drugaricom Vidom, značajnu ulogu u emancipaciji jugoslovenskih zena odigrala je jedna druga slovenačka partizanka po imenu Špela Rozin. Ona je već krajem šezdesetih godina otišla u partizane, gde ju je narodni heroj Veljko Bulajić lično naučio da baca bombe i ubija Nemce i domaće izdajnike s leđa. Ova Amazonka sa Triglava nosila je kožnu jaknu, kožne visoke čizme i bila je opasana kožnim remenjem, na radost i veselje onih koji to vole. Kasnije se ispostavilo da ona uopšte nije bila Slovenka, već Hrvatica, jer joj je u filmu "Bitka na Neretvi" rođeni brat bio sam Ljubiša Samardžić.

Generacije Jugoslovena divile su se naprednim Slovencima, i to ne samo u ratu, već i u miru. Jedna od najnaprednijih bila je Ditka Haberl. Njen uticaj na omladince, pa čak i pionire, bio je toliko snažan, da mu enciklopedija jugonostalgije , "Leksikon YU mitologije, posvećuje posebnu odrednicu.. Za Ditku piše da je bila "erotska zvezda najranijih maštanja“ zato što je nosila „izazovan prsluk“ koji se "vezivao pertlama spreda i izdašno otkrivao dekolte i pupak". Ali, o ukusima se ne raspravlja - nekim momcima se više sviđala Ditka, nekima Majda Sepe, a nekima Tomaž Domicelj. U svakom slučaju, ansambl "Pepel in Kri", čiji je raskošna Ditka bila solista, postavio je standarde jugoslovenskog estradnog seksepila: i zene i muškarci nosili su strašne frizure, još strašniju odeću sto im je valjda bio fetiš, neke ogromne kragne na košulji.

Kako su Slovenke postale ribe

Vruće pantalonice: Ditka Haberllako su bile neobično popularne, privlačne i otvorene, Slovenke ipak nisu važile za neke ribe. Smatralo se da su najbolje ribe bile u Beogradu, i u tome su se uglavnom svi slagali, pogotovo Beograđanke. Znalo se da nešto dobrih riba ima i u Zagrebu i Sarajevu, a takođe i duž dalmatinske obale. Naročito kad Čehinje dođu na letovanje. I to je otprilike bilo to. S druge strane, u Sloveniji nije bilo ni loših riba. Kako je to moguće, objasnile su mačofašističke svinje, prema kojima ružnih žena ne može biti sve dok ima dovoljno cvičeka. Kao dokaz za ovo, navodili su činjenicu da Slovenci puno piju i da se retko trezne.

Kako bilo, beogradske ribe i slovenačke deklice imale su nešto zajedničko. I jedne i druge potpuno su odstupale od balkanskog standarda ženske lepote, koji karakterišu rubensovski volumeni, brojgelovska stamentost i stilska hiperboličnost forme. Idealna žena je u bivšoj Jugoslaviji bila, prosto rečeno, ko od brega odvaljena. Klasični primer su dve čuvene jugoslovenske lepotice, od kojih je jedna bila na početku svega, i simbolizovala je izlazak iz rata, sirotinje i blata, a druga na kraju i simbolizovala je povratak u to isto. Prva se zvala Jovanka Broz, druga Lepa Brena.

Pravu suprotnost ovim vilendorfskim Venerama predstavljala je Bernarda Marovt. Vitka i nežna, ona je svojom urbanom, pomalo melanholičnom lepotom bacila na kolena čitavu generaciju čitalaca zagrebačkog magazina Start". Ubrzo posle duplerice u ovom samoupravnom „Playboyu“ ranih osamdesetih, Bernie je aklamacijom izabrana za Miss Jugoslavije. lz razloga koje čitaoci ovog magazina nikada nisu mogli da shvate, nije postala i Miss sveta. Ali, što se njih tiče, kao da jeste. Od tada, Slovenke u svesti prosečnog jugoslovenskog muškarca nisu više bile samo lake, već pre svega, dobre ribe. Najbolja drugarica Bernarde Marovt bila je u to vreme Moni Kovačić, koja nije bila ni model, ni pevačica, ni glumica, i za koju niko nije znao čime se, u stvari, bavi. Što uostalom nikome nije bilo važno, jer je imala noge dovde.

Nešto kasnije, kad je, otvoreno rečeno, za ljubav već bilo kasno, i kada su Srbi već bili počeli da bojkotuju Fructalove sokove (koje su, kao, pa pili), a Srpkinje da bojkotuju Zorana Predina (dotle je bilo došlo!), pojavila se Savina Geršak.

Savina je dokazala da Slovenke nisu bile samo lepe, već i fatalne žene, i to bukvalno. U filmu Živka Nikolića „Smrt gospodina Goluže" Savina nije htela da progovori ni reč s Ljubišom Samardžićem (jer se pravila da ne zna srpski, već samo hrvatski), zbog čega se ovaj na kraju bacio s mosta u reku. U kolektivnom pamćenju publike ostala je urezana i antologijska scena iz filma "Čudo neviđeno", u kojoj prelepa, zanosna Savina igra trbušni ples na kafanskom stolu u nekoj crnogorskoj vukojebini, na šta lokalni pop, otac Makarije (Bata Životinja, naravno) kaže: „Ovo je, što bi naš narod rekao, dobra pička.“

Posle je Srpska pravoslavna crkva zahtevala da se film zabrani, a Savina uhapsi. Ali narod nije dao.

Dr Ruth je bila Slovenac

Tradicionalna predodžba o Slovencima kao ljudima koji su marljivi i uporni, u svemu, osim u krevetu, nije tačna. Naprotiv, Slovenci su od svih naroda u SFRJ bili najveći stručnjaci za seks. Makar teoretski. Dokaz za to bio je dr Marijan Košiček.

Ono što je Jerry Springer bio za Amerikance, a dr Ruth za ceo svet, to je dr Košiček bio za Jugoslovene. Nije bilo revije koja je držala do sebe i mentalnog zdravlja svoje publike, a da dr Košiček nije njenim stidljivim, zbunjenim, jednostavno, perverznim čitaocima delio besplatne savete o seksu. Dr Marjan je razložno i strpljivo odgovarao i na najgluplja pitanja, i mnogima pomogao da poprave i usklade odnose sa svojim ženama, komšinicama, poštarima ko šta već voli. Na kraju je pokrenuo - specijalistički časopis “Vroći kaj", koji je uživao visok ugled u stručnim krugovima širom SFRJ. Pažljivo su ga studirali čak i oni koji nisu znali ni reč slovenačkog.

Mali, diskretni brčići: Edvard Kardelj zvani 'drug Bevc'

Uprkos svemu, Slovencima je bilo teško da ubede sami sebe, a kamoli Slovenke, da im ništa ne fali. Sve su pokušavali, čak su puštali brkove po - uzoru na druge, prave muškarce. Ovu modu započeo je Edvard Kardelj zvani “Bevc”. On je pustio brkove kao Staljin, samo manje, da ne ispadne pretenciozno. Sledio ga je Mitja Ribičič, s još tanjim brkovima, u kojima se već video uticaj Zapada, zbog sličnosti s brčićima tada popularnog Errol Flynna. Brkovi su vremenom postajali sve tanji, pa je dr Janez Drnovšek, kao poslovično skroman čovek, imao neke sasvim tanke brkove, takozvane gliste. Ali, ni to nije upalilo.

Nova vrsta lepote: Bernarda MarovtPošto stvar s brkovima nije išla, Stane Dolanc i njegov naslednik Janez Janša dogovorili su se da ih ne puštaju. Umesto toga, nosili su na licu zagonetan izraz ljudi koji sve znaju, ali ne smeju nikome da kažu, u nadi da će se to dopasti ženama.

Nešto slično s izrazom lica pokušao je i Milan Kučan, ali nije bio ubedljiv, pa je sve nade polagao u razdeljak, za koji je dr Cerović posle pričao da mu ga je mama napravila još kad je imao pet godina.

Poslednji eksperiment s brkovima izveo je Janez Stanovnik. On je voleo Srpkinje, pa je pustio neke brčine po uzoru na Kraljevića Marka, nadajući se da će im tako privući pažnju. Na kraju su Slovenci definitivno digli ruke od te priče - brkovi su otišli na smetilište istorije, zajedno sa spomenicima onima koji su ih nosili.

Kao kulturni ljudi, Slovenci su u Ljubljani golim rukama sravnili sa zemljom spomenik prvom brku Slovenije, onom Kardelju od koga je sve i počelo. Posle su tu nabili neku golu žensku, valjda da ispadnu frajeri. A dr Drnovšek se, videći da je đavo odneo šalu, za svaki slučaj brže-bolje obrijao.

Bosanski Dekameron

I dok su Slovenci čas puštali, čas brijali brkove, Bosanci su radili. Da nije bilo njih, Slovenke ne bi ni znale šta je seks. Slovenke su, kao i sve zanemarene Šveđanke ovog sveta, čiji muževi danju rade, a noću hrču, tražile ono što im nedostaje u zagrljajima temperamentnih južnjaka. Dok su Slovenci jurili pare, Slovenke su jurile Bosance. A Bosanci su bili dobri ljudi, pa nisu mogli da ih odbiju. To se na bosanskom kaže „učiniti sevap“ (delati dobra dela).

Omiljeno piće svakog Slovenca: Muška voda, made in KladanjU to vreme Slovenci su, pogureni nad svojim digitronima, stalno nešto računali. Onako šonjavi i kilavi, nisu znali ništa drugo osim da broje pare koje su zarađivali na balkanskoj sirotinji. Nasuprot njima, Bosanci su bili muževni, snažni, duhoviti i šarmantni. U njihovom društvu, inače mirne i uzdržane Slovenke, pretvarale su se u pohotne i razuzdane seks-mašine. Ali za Bosance seks sa Slovenkama je bio više od mehanike. Bila je to slatka osveta siromašnog juga bogatom severu i fantastičan materijal za lovačke priče, neobično popularne u okolini Zenice, Visokog i Bihaća. Tamo se i danas priča kako su Bosanci u Sloveniji zakon. Zato su Slovenke u Bosni ostale zakletva.

Jedini problem koji su Bosanci imali sa Slovencima bila je jezička barijera. Pošto u ono vreme još niko, pa ni Slovenke, nije znao bosanski, a Bosanci, iz poznatih razloga, nikako nisu uspevali da savladaju slovenački, stalno je dolazilo do nesporazuma: "Ništa ti Slovenka ne razumije. Kažeš joj da sijedne, a ona legne..."

Za razliku od Bosanaca koji su se odlično snalazili sa Slovenkama, Slovenci jednostavno nisu umeli s Bosankama. A trudili su se - po uzoru na normalne Bosance, nosili su zlatne lančiće i srebrne narukvice, i čak su jedno vreme umesto "Radenske" pili "Mušku vodu“ iz Kladnja. Pošto je ipak reč o Slovencima, a ne Bosancima, konsultovali su i knjige. lz njih su saznali da postoji jedna stvar koja je za žene jako važna i koja se zove "predigra". U Vakufu i danas kruži priča o tome kako je Janez pokušao da stečeno znanje primeni u praksi: krenuo je, nežno, polako i pažljivo, trudio se, petljao i petljao, dok mu Fata na kraju nije rekla "E, moj bi Mujo do sad pojeb'o i mene i tebe".

Iskustva drugih

Ako je za utehu, Slovenci nisu bili najgori. Najgori su bili Crnogorci. Bilo je nečeg sumnjivog u njihovoj opsesivnoj potrebi da ističu svoju muškost. Podozrenje je pre svega izazivala sklonost da se stalno "drže" zajedno, i to samo muškarci, dok su im žene uvek bile negde izdvojene. Prilično je nezdravo delovalo i njihovo okupljanje po ekskluzivno muškim udruženjima zvanim "bratstva", a gajili su i nešto s krajnje dvosmislenim nazivom "muška glava". Čudno je bilo i to što im je najgora uvreda kad za nekoga kažu da je "ženetina", a bila je neobična i njihova sklonost ka "svijetlom oružju" i raznim sabljama, kuburama i jataganima, o čemu je Freud svojevremeno napisao par zanimljivih redaka.

Šta su Crnogorke mislile o Crnogorcima nije poznato, jer ih niko ništa nije ni pitao. Ali, poznata je priča o Crnogorcu, koji se jednom vratio kući s posla (kog posla?), gde ga je žena dočekala u crnoj čipki i halterima, nadajući se da će u njemu tako probuditi zapretenu iskru strasti. Na šta je Crnogorac mrko pogledao i rekao: "De, ženo, ne okolišaj - je l' đedo umro?"

Uopšte, ti vicevi su bili posebna priča. U vreme pre nego što su neoliberalni naučnici pronašli političku korektnost, vicevi su bili uvredljivi do granice čistog rasizma. Ipak, u Jugoslaviji su izazivali salve dobroćudnog smeha i niko se nije ljutio, čak ni oni koji sebe ozbiljno shvataju, kao Crnogorci, na primer. Oni su mislili da su to samo šale, i nastavili da žive u uverenju kako su veliki ljubavnici.

Na sličnoj planeti živeli su i Srbi. Sve dok im jednog dana koncepciju nije poremetila Dubravka Ugrešić. Posle filma "Štefica Cvek u raljama života" i čuvene epizode s Batom Životinjom koji u tigar-gaćicama preti jadnoj Štefici "Sad ću da te karam", legenda o srpskoj muževnosti razbila se u paramparčad. Od Batinog karanja, naravno, nije bilo ništa. Ostala je samo narodna izreka "obećanje ludom radovanje".

Hrvati su sve te priče slušali s ironičnim osmehom, jer su znali da u rukavu imaju najjači adut. Rasprave o tome koji narod raspolaže najvećom muškom snagom u SFRJ padale su u vodu onog trenutka kad Hrvati na sto tresnu Josipa Broza Tita. Po nekim biografima, Trto je imao sedamnaest žena i više stotina dece i unuka. Preplanuo i elegantan, uvek je bio okružen lepoticama. U belom odelu, s havanom u jednoj i čašom Chivasa u drugoj ruci, s osmehom čoveka koji zna šta je život, a šta smrt, bio je i ostao legenda.

Najuspešnija Slovenka, ever: Melanija Knavs a.k.a. Trump, proizvedena u Novom mestu

I kao što je Tito, po svedočenju dr Marka Zorka, na kraju poverovao u ono što je o njemu pisalo u školskoj lektiri, tako su i Bosanci počeli da veruju u sopstvene priče o Slovenkama. Još dugo nakon Tita nastavili su da žive u glupom uverenju da Slovenke bez njih ne mogu. Ali Slovenke su bile pametne, pa su umesto siromašnih Bosanaca počele da jure bogate Amerikance. Jednoj je i upalilo. A Slovenci su otišli skroz dođavola i počeli da se oblače kao Slovenke i pevaju na Evroviziji. Stvar je postala ozbiljna, tako da je i država morala da interveniše kako bi zaštitila nacionalnu supstancu: Bosancima, Srbima i Crnogorcima rebnula je vize. Hrvatima nije, jer posle Tita više nisu bili konkurencija, a Makedonce ionako niko nije ozbiljno shvatao.

* Tekst originalno objavljen u „Mladini“ 17. februara 2006, prenosimo sa dozvolom uredništva

Oceni 5