Rečnik zaljubljenika u Indiju: Neobično (9)
Marijj 60 S

Photo: Marija Đoković/XXZ

Tamo gde ima grožđa, ima i mistika

Neobičnost je relativna. Ona ne postoji: mi smo ti koji je stvaramo. Razlikuje se od živopisnog, jer živopisno se može činiti takvim i samim stanovnicima neke zemlje. Neobičnost nosimo sa sobom. Ona je nešto što ne odgovara onome što smo navikli da vidimo, a što domaćima izgleda obično, pa i svakidašnje.

Ako je neobičnost ono na šta nismo naviknuti, može se reći da je u Indiji pronalazimo na svakom koraku, a u ovoj knjizi i na svakoj stranici. Nemoguće je mimoići je čak i kada bismo hteli.

Odlučio sam da joj, uprkos svemu, posvetim jedno kratko poglavlje, koje bismo mogli da uvećavamo gotovo beskonačno, upravo da bih ovde nabrojao nekoliko događaja, nekoliko slika koje nisam umeo da rasporedim na drugim mestima. Znam da to nabrajanje liči na hrpu svega i svačega, ali je na svim putovanjima potrebna jedna takva hrpa.

Tako smo u jednom dokumentarnom filmu, u Bombaju, mogli videti „borbu u vodi“ između dva sela u Kerali. Dve grupe boraca jure se i napadaju tako što silovito iskaču iz vode. To je voda-projektil. Mogu ozbiljno da se povrede, na primer, da oderu kožu.

Većina Indijaca koristi desnu ruku, i samo nju, za jelo. Leva ruka rezervisana je za obavljanje toalete, posebno one intimne. Ta je upotreba nesumnjivo muslimanskog porekla: desna ruka je ona koja okreće stranice Kurana i koja ne sme biti uprljana.

U pojedinim muslimanskim oblastima brišu se kamenjem. Ono se može naći čak i u hotelskim sobama (kako mi je rečeno) da se ne bi prljao papir, materijal na kome je odštampan Kuran.

Na severu Kerale naišli smo usred džungle na prodavnicu zidnih satova s klatnom.

Policija u Tamil Naduu uhapsila je 1982. prevaranta koji je pokušao da nadbiskupu Madrasa proda stare spise (njegove izrade) koji potvrđuju postojanje hrišćanstva u drevnoj Indiji. Malo je preterao: ti tekstovi su bili datirani pre Hrista.

Prolazeći kroz Karnataku, primetili smo na jednoj planinskoj padini ogromno stepenište koje nikuda ne vodi.

Na drugom mestu sreo sam u jednom hramu gluvonemog vodiča koji je vodio grupu gluvonemih. Uzbudljiva poseta u potpunoj tišini. Poželeo sam u jednom trenutku da ostanem bez ušiju.

Voćni sokovi su skuplji kad nemaju ni šećera ni leda. Što je u suštini i normalno.

Mogli smo u više navrata videti ljude kako u cisterni s vodom, pored nekog sela, peru svoj skuter, ili bicikl tako što ih napola umoče u vodu, kao krave. Jednom čak i traktor. Inače, odmah pored, neki drugi ljudi prali su krave, a jednom i slonove.

Izgleda da je vinova loza indijskog porekla i da potiče s juga, iz Tamil Nadua – gde je još uvek ima. Ako se prisetimo duge poetske tradicije na tamilskom jeziku, to će potvrditi izreka: „Tamo gde ima grožđa, ima i mistika“.

U Bengalu se još uvek mogu naći predstave pozorišta Džatra. Nasuprot tradicionalnim školama, ovde su to predstave „poput zapadnih“, ali onakve kakvima ih je Indija mogla zamišljati u XIX stoleću: klimava oslikana scenografija, naduveni i nafrakani glumci, jadne bučne senzacije. Još jedno putovanje kroz vreme: odlazak u Kalkutu da bismo se našli u francuskom provincijskom gradu iz vremena oko 1850, gde bi lokalni glumci amateri prerušeni u Indijce pokušali da prođu kao junaci neke daleke mitologije.

U Delhiju nam jedan veoma bogat čovek kaže da je indijsko društvo bilo jedino u kome je čovek, bez obzira na to kakav mu je bio položaj, mogao sve da napusti, da uzme prosjačku zdelu i da se tako otisne na put, a da niko zbog toga ne bude povređen. Na nesreću, sa zastrašujućom prenaseljenošću s početka pedesetih godina XX stoleća, s rastućom nezaposlenošću, mnogo je onih među ljudima srednjeg imovnog stanja koji su uzeli prosjačku zdelu. Tako se narušila ravnoteža. Ipak, čini se da naš sagovornik nije spreman da se tek tako otisne na put. Njega ispred vrata čeka mercedes sa šoferom.

Piter Bruk mi je jednoga dana tvrdio da zna da na aerodromu u Delhiju postoji sala opremljena kušet ležajevima, pa čak i krevetima kako bi se tu moglo odmoriti i odspavati, ali da je noću zatvorena.

Istog tog Pitera probudila je usred noći, u Bombaju, serija snažnih eksplozija. Prethodne večeri izbili su krvavi sukobi između muslimana i hinduista. Ujutru je upitao portira šta je to bilo.

– Ah, ništa – reče portir.

– Ali, čuo sam eksplozije!

– Ne, ne, nije bilo eksplozija. Nešto ste sanjali.

– Uopšte nisam sanjao! Bio sam budan!

– A, pa da – reče čovek odjednom, prisetivši se možebiti nekog nevremena. – To je padala kiša.

Za vreme izgradnje velikog stadiona u Delhiju, koji je prvobitno bio zamišljen kao pokriven, jedno društvo izvelo je prilično genijalan obrt. Potpisalo je ugovor i dobilo honorar za ugradnju rashladnog sistema na stadionu koji je na kraju sagrađen s otvorenim krovom.

Na ulazu u jednu banku, takođe u Delhiju, nalazi se natpis na kome stoji da je vatreno oružje strogo zabranjeno.

Indijci više vole suncobran ili kišobran od šešira. Možda zato što više vole da sa sobom nose svoju senku. (1) Negde sam na jednom natpisu pročitao: BE PROUD TO BE AN INDIAN („Budi ponosan što si Indijac“). Ali bilo je napisano na engleskom.

A u Kočinu sam video i to kako se u jednom skladištu odvijala trgovina na starinski način, koji se može sresti i u Egiptu. Prodavac i kupac pred svima daju ruku jedan drugome i prebacuju tkaninu preko te ruke. Onda počinju da se pogađaju, prema određenim pravilima, pokretima prstiju koji se dodiruju, ali se ne vide, jer ih skriva tkanina.

(1) Igra reči, franc. ombrelle, suncobran; ombre, senka. Prim. prev.

Oceni 5