Tamo gde je sve u redu

Ima nešto istovremeno utešno i iritirajuće u komedijama koje nam dolaze iz nordijskih zemalja. Oslobođeni kolektivnih trauma i problema vezanih za elementarnu egzistenciju, narodi koji danas žive na severu Evrope tako mogu sebi da priušte da se bave takozvanim nebitnim, minornim problemima. Njihove priče pokazuju nam šta nas sve jednog dana čeka, kada prebolimo posledice ratova, kriza i graničnih situacija kojih u zajedničkom nasleđu imamo napretek. Istina, pokazuju nam ove priče i kako žive privilegovani, ali ne oni basnoslovno bogati i neiživljeni, već obični mali ljudi koji su samo imali malo više sreće na životnoj lutriji i drugačije mesto rođenja.

Danski film Zemlja kratkih rečenica, odnosno Meter i sekundet u originalu, upravo je takav – utešan zato što nam pruža osećaj ušuškanosti i mira oličen u reči hygge, koja označava prijatnu atmosferu, uživanje i toplinu; potencijalno iritantan jer, uzimajući našu balkansku perspektivu u obzir, severnjaci ne znaju šta su pravi problemi, pa ih sebi prave i tamo gde ih nema. Čini se da je sličan osećaj publika na Paliću imala i prošle godine nakon prikazivanja finskog filma Tytöt tytöt tytöt, na engleskom Girl Picture. Reč je bila o tinejdžerkama koje se ne bore sa velikim traumama odrastanja, već svakodnevnim mukama koje u tim godinama izgledaju nepremostivo. Lepota ovakvih „toplih ljudskih priča“ upravo je u tome što pokazuju da i običan, miran život može biti interesantan za film.

Marie, glavna junakinja filma Zemlja kratkih rečenica, bori se baš sa tim mirom i „običnim“ životom. Kako je navikla na brzinu i mogućnosti koje pruža život u Kopenhagenu, izuzetno teško izlazi na kraj sa novom sredinom u kojoj se našla zbog muževljevog posla. Njen partner Rasmus pozvan je da predaje u jednoj seoskoj školi na Jutlandu, dok ona ostaje vezana za kuću i bebu koja ima tek nekoliko meseci. Naravno, nije ovo priča o majci-mučenici, naprotiv. Rasmus je podjednako uključen u odgajanje sopstvenog deteta, a rodne uloge su čak i suptilno zamenjene, što možda uopšte nije bila namera, već tek preslikavanje danske svakodnevice.

Najveći problem Marie nisu ni majčinstvo, ni diskriminacija, već nemogućnost da se iz prve ukopi u novu sredinu. Seosko okruženje je, baš kao što i naslov sugeriše, ono u kojem se govori malo i konkretno, bez suvišnih metafora i razglabanja. Marie je navikla da priča, da priča mnogo, glasno i dugo, da uživa u rečima, razgovorima s prijateljima, da zbija šale, bude sarkastična i nepristojna kad treba. Njen način komunikacije nije naročito dobrodošao na Jutlandu, a ni ona njihovim držanjem nije oduševljena. Počinje tako da mašta o problemima koje suštinski nema, u pokušaju da bar na trenutak od svog života napravi pristojnu sapunicu kad se već ništa drugo ne dešava. Paralelno proživljava i egzistencijalnu krizu, zbunjena sopstvenom sudbinom, promenom životnog kursa, s nebrojeno pitanja bez odgovora, od kojih glavno glasi – šta sad.

Marie će morati da nauči da se nosi sa novim okolnostima i mentalitetom na koji nije navikla, a i nova sredina će morati makar malo da se prilagodi njoj. U tome će ključnu ulogu odigrati savetodavna kolumna koju će Marie početi da piše za lokalne novine. Rešavajući probleme meštana iz nešto drugačije perspektive, polako će početi da ih shvata i prihvata, kao i oni nju. Povezaće se putem reči, dugih i složenih rečenica, ali pre svega putem želje da zaista upoznaju jedni druge. Gramatičke finese u tom slučaju i neće biti toliko važne.

Imajući u vidu da prosečni balkanski gledalac učitava svoje viđenje, isto tako treba biti jasno da dosta i gubi jer se u prevodu gube i sve nijanse kojima se čini da original obiluje. Film je, naime, snimljen prema istoimenoj knjizi (nije prevedena u Srbiji, ali u Hrvatskoj jeste), bestseleru o kojem se mogu čuti samo reči hvale. Spisateljica Stine Pilgaard zamislila je Marie kao ženu koja, premda savršeno barata rečima, treba da nauči novi jezik, drugačiji način komunikacije, prilagodi se i izazove druge da se i njoj prilagode. Sve igre rečima, dvosmislenosti, pa i kulturološke odlike i razlike prevod, nažalost, nije mogao da nam dočara. Srećom, tamo gde se rečenice skraćuju, gde se govor polako utišava, gde neverbalno postaje dominantno, vremenom dosta toga postaje razumljivo, a film počinje da komunicira univerzalnim jezikom.