Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Prevazilaženje samoočevidnosti (2)
Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Photo: Youtube

Tamo gde su svi videli stvarnost, on vidi samo seni i priviđenja

III

I zaista, od samog početka treba se zaustaviti i odahnuti. Svaku sledeću glavu Dostojevski bi mogao da završi takvim rečima: dajte da odahnem. I njegov i čitaočev duh zahvata ta burna i divlja ustremljenost sa kojom se »nove« misli javljaju iz do tada nepoznatih dubina uznemirene duše. On čak i ne zna jesu li to misli ili prosto halucinacije. Vodi li to dobru ili zlu? Nemamo koga da pitamo: na takva pitanja niko ne može da odgovori. Niko — ni drugi ni sam Dostojevski — ne može biti siguran da se takva pitanja mogu postavljati, da ona imaju nekog smisla. Ali, ni odbaciti ne možemo takva pitanja i čak, ponekad, to nije ni potrebno. I doista — takva misao: čovek devetnaestog veka mora biti biće u suštini beskarakterno, javni radnik — ograničeno! Šta je to: ozbiljno uverenje ili prazne reči? Na prvi pogled nema govora: to su reči. Međutim, dozvolite da primetim da je jedan od najvećih mislilaca starog veka »od svih priznati« Plotin (za njega Dostojevski izgleda, nije ni čuo) izrekao istu tu misao samo u drugoj formi. I on je tvrdio da je »aktivni čovek« uvek ograničen, da je suština aktivnosti samoograničenje. Ko nema snage, ko to ne želi da »misli«, da »umuje«, taj radi, aktivan je. Plotin, isto tako »pomahnitao« kao i Dostojevski, tu misao izražava savršeno mirno, kao nešto što se samo po sebi razume, što je svima poznato i od svih prihvaćeno.

Sokrat sam - zar je on nekome potreban? Nestao je bez traga zbog toga što nikome nije ni bio potreban. Da je nekome bio potreban našao bi se sigurno i "zakon" koji njega zaštićuje. Zar ne postoje zakoni o održanju materije koji ne dozvoljavaju da i jedan atom nestane u nebiću!

Možda je on u pravu: kada hoćeš da kažeš nešto što je u oštroj suprotnosti sa opšteprihvaćenim sudovima, najbolje je i ne podizati glas. Ono problematično, čak potpuno neverovatno, nametnuto kao nešto što se samo po sebi razume, često se prihvata kao nešto doista očevidno. Kasnije je i Dostojevski pokatkad koristio ovaj način, ali sada je on odveć uzbuđen i uznemiren »otkrovenjima« koja su mu se javila i ne može u dovoljnoj meri da vlada sobom. Školu i podršku koju je za sobom imao Plotin, Dostojevski nije imao. Plotin je bio na kraju onog niza mislilaca koje je dala stara Grčka. Iza njega stoji bezmalo hiljadugodišnje napomo filozofsko stvaralaštvo. Tu su i stoičari, akademičari, tu je Filon Aleksandrijski, Aristotel, Sokrat, Platon i Parmenid. Sve sami najveći majstori i umetnici reči i autoriteti priznati od svih. Jer i Platon je znao za »podzemlje« — samo on je to nazivao »pećina« i stvorio je prekrasnu parabolu koja je stekla svetsku slavu, o ljudima koji borave u pećini. Ali, on je to učinio tako da nikome ni na pamet nije padalo da je ta platonovska pećina — takođe, podzemlje i da je i sam Platon — nenormalan, bolestan i ozlojeđen čovek zbog koga drugi, normalni ljudi treba da izmišljaju teorije ozdravljenja.

Međutim, s Dostojevskim se u podzemlju zbilo isto ono što i s Platonom u pećini. Dobio je »nove oči« i tamo gde su svi videli stvarnost čovek vidi samo seni i priviđenja, a u onome što »za sve« ne postoji — istinsku i jedinstvenu stvarnost. Ne znam ko je od njih bolje ostvario svoj cilj: Platon koji je stvorio idealizam i osvojio čovečanstvo, ili Dostojevski koji je o svojim viđenjima ispričao u takvoj formi da su svi okrenuli glavu u stranu od podzemnog čoveka? Rekao sam »svoj cilj«, ali, sva je prilika, nisam se najbolje izrazio. Teško da su Dostojevski ili Platon imali neki svesni i određeni cilj kada su govorili, jedan o pećini, drugi o podzemlju, teško da se može zamisliti svesni cilj kod bića i stvorenja koje se prvi put pojavljuje iz nebića u biće.

Čoveka pritiska mučno osećanje nebića, osećanje za koje na našem jeziku i nema pravoga naziva. To je ono neizrecivo — kako se obično kaže — a stvarno, neizrečeno, još neostvareno. Možda ćemo do neke mere to stanje, ili aluziju na to stanje dati, ako kažemo da je to ono stanje apsolutne nepodnošljivosti ravnoteže, završenosti i zadovoljstva — »mnogi« kod Platona i »svi mi« kod Dostojevskog — koje mnogi vide kao ideal mogućeg ljudskog dostignuća, bar tako ga vidi obično ljudsko saznanje. Antisten, koji je sebe smatrao za Sokratovog učenika, govorio je da je spreman pre da poludi nego da oseti stanje zadovoljstva. I Diogen, u kome su savremenici videli poludelog Sokrata, takođe se najviše od svega bojao ravnoteže i završenosti. Očevidno, Diogenov život u izvesnom smislu nam bolje otkriva suštinu Sokratovu nego blistavi Platonovi dijalozi. U svakom slučaju, onaj ko hoće da shvati Sokrata moraće, u najmanju ruku, da zagleda u odvratno lice Diogenovo jednako kao i u onaj divni, klasični lik Platonov. Sokrat, koji je sišao s pameti, je, može biti, onaj Sokrat koji najviše ima o sebi da kaže. Jer, čovek zđravog razuma — i uman i glup — ne govori o sebi nego o onome što je korisno i potrebno svima. Čovek zdravog razuma je zbog toga stekao takvo ime što ume da govori ono što svima godi. I čak i sam vidi samo ono što je svima i uvek potrebno. čovek zdravog razuma je, tako reći, »čovek uopšte«. I možda je najzanimljiviji paradoks istorije onaj, nad kojim se treba zamisliti, koji nam pokazuje Sokrata, koji je najmanje bio »čovek uopšte«, kako zahteva od ljudi da ga smatraju za čoveka uopšte par excellence, i da ništa drugo u njemu i ne traže. Taj Sokratov zavet je od njega prihvatio i ostvario Platon. Samo su cinici pokušali — ti prethodnici hrišćanskih svetitelja — da odaju ljudima tajnu Sokratovu. Ali, cinici nisu ostavili traga u istoriji. Istorija se odlikuje i time što na nečuven, skoro ljudski svestan način zameće tragove svega neobičnog i čudnog što se u svetu zbivalo. Zbog toga su istoričari, dakle, ljudi koji se najviše zanimaju za prošlost Ijudskoga roda, posebno čvrsto ubeđeni da se u svetu sve događalo uvek »prirodno« i sa »dovoljnim razlozima«.

Dostojevski je izabrao usamljenost da bi se izbavio - u krajnjem slučaju, da bi pokušao da se izbavi - od onog podzemlja (kod Platona - to je pećina) u kome su osuđeni da žive "svi", i u kojoj ti "svi" vide jedinstveni mogućni svet, to jest, svet koji se razumom može opravdati

Osnovni cilj istorije kao nauke, kako su je shvatali i shvataju i danas, sastoji se u tome da rekonstruiše događaje kao veliki niz uzročno povezanih zbivanja. Za istoričare Sokrat je bio, i morao je biti, samo čovek uopšte. To što je u njemu bilo lično sokratovsko »nema budućnosti«, i za istoričare nije postojalo. Istoričar ceni samo ono što pritiče u reku vremena i uvećava je, ostalo ga se ne tiče. On je, štaviše, ubeđen da sve ostalo iščezava bez traga. Ali, to »ostalo« je ono što je Sokrata činilo Sokratom, i to nije ni materija ni energija koja se večno održava uz pomoć zakona koje niko nije stvorio i koji su, takođe, večni. Jednom reči, Sokrat je za istoričara nešto što ničim nije zaštićeno. Bio je — i više ga nema, došao je — i otišao. To se ni u kakvoj, ni u zemaljskoj ni u vaseljenskoj, ekonomiji ne računa. Važan je Sokrat »javni radnik«, onaj koji je ostavio iza sebe traga u razvitku društvenog bića. Potrebne su nam danas i »misli« Sokratove. Stalo nam je i do nekih njegovih postupaka i aktivnosti koje mogu poslužiti kao primer drugima — recimo, njegova hrabrost i spokojstvo u času smrti. Ali, Sokrat sam — zar je on nekome potreban? Nestao je bez traga zbog toga što nikome nije ni bio potreban. Da je nekome bio potreban našao bi se i »zakon« koji njega zaštićuje sigurno. Zar ne postoje zakoni o održanju materije koji ne dozvoljavaju da i jedan atom nestane u nebiću!

IV

Očima istoričara, prirodnim očima, je i Dostojevski gledao na život. Ali, kada je primio nove oči, on je video nešto drugo. »Podzemlje« — to nikako nije ona bedna kućica za pse u koju je Dostojevski smestio svoga junaka, niti je to njegova usamljenost od koje nema ničeg strašnijeg ni na zemlji ni na dnu morskom, rečeno Tolstojevim rečima. Naprotiv — i to i treba često ponavljati — Dostojevski je izabrao usamljenost da bi se izbavio — u krajnjem slučaju, da bi pokušao da se izbavi — od onog podzemlja (kod Platona — to je pećina) u kome su osuđeni da žive »svi«, i u kojoj ti »svi« vide jedinstveni mogućni svet, to jest, svet koji se razumom može opravdati. Tako nešto zapazićemo i kod srednjevekovnih monaha. I oni su se najviše od svega plašili duševne »ravnoteže« u kojoj naš razum samouvereno vidi poslednji zemaljski cilj. Asketizam i samobičevanje nisu imali za cilj samo kroćenje i umrtvljivanje tela, kako se obično misli. Monasi i pustinjaci koji su sebe mučili postovima, bdenjima i »poslovima«, pre svega su imali za cilj da se oslobode onog »svi mi«, o čemu govori junak iz podzemlja, a što se jezikom školske filozofije naziva »saznanje uopšte«. Osnovno pravilo — Exercitia spiritualia — formulisao je Ignacio Lojola sledećim rečima: »Ouanto se magis reperit anima segregatam et solitariam, tanto aptiorem se ipsam reddit ad quaerendum intelligendumque Creatorem et Dominum suum«.(1)

"Ja sam sam - a oni, to su "svi", s užasom viče on. Iščupan je iz "svi mi", iz onog jedinstvenog realnog sveta koji svoju realnost isključivo na tom »svi mi« i zasniva, jer drugog oslonca svet nije ni našao do sada i - Dostojevski kao da visi u vazduhu

»Svi mi« — to je glavni neprijatelj Dostojevskog, to »svi mi« bez kojeg ljudi ne mogu da zamisle svoje postojanje. Još je Aristotel isticao: čovek kome niko nije potreban, ili je Bog koji ima sve u sebi samom, ili je divlja zver. Dostojevski je, kao i oni svetitelji koji spasavaju svoju dušu, osluškivao neki tajanstveni glas — drzni se, kreni u pustinju, u samoću. Bićeš ili zver ili bog. Pritom, ništa unapred nije izvesno. Prvo se odreci od onog »svi mi« — pa ćemo videti. Uostalom, može da bude i gore od ovoga: ako se odrekneš od onog »svi mi« prvo ćeš se pretvoriti u zver, a tek zatim — kada će biti to »zatim«, to niko ne zna — nastupiće, ali i to nije sigurno, poslednje veliko preobraćanje čiju je mogućnost dopuštao i Aristotel, ali samo zato da ne bi negirao celovitost teorijske formulacije. Nije li onda jasno, i sasvim očevidno, da čovek može da se pretvori u zver, ali bogom neće biti nikada? Ljuđsko iskustvo, iskustvo hiljadugodišnjeg istorijskog postojanja, ubeđljivo potvrđuje opšta zapažanja razuma: ljudi se pretvaraju u zveri često i potpuno — i to u kakve divlje, tupe i grupe zveri — ali bogova među ljudima nema, i nije ni bilo. I lično iskustvo »podzemnog« čoveka je takvo. Pročitajte njegova lična priznanja. Na svakoj stranici on o sebi kazuje takve stvari da bi se i divlja zver postidila takvih priznanja.« ... a, u stvari, znaš li šta želim: da vas sve đavo odnese! Eto, to želim! Meni je mir potreban. I ja bih ceo svet prodao za kopejku; samo da me ne uznemirava. Kada bih bio u nedoumici da svet propadne ili da ja čaj ne pijem, ja bih rekao da svet propadne, samo da ja uvek čaj pijem! Jesi li to znala? Ja znam da sam hulja, podlac, sebičnjak i lenština«.

A na sledećoj stranici opet: — »... Ja sam gad i najgadniji, najsmešniji, najsitničaviji, najgluplji, i najzavidljiviji od svih zemaljskih crva«. Takvim priznanjima su ispunjeni ovi »Zapisi iz podzemlja«. Ako hoćete možete đođati sa svoje strane i još, koliko vam na pamet padne, superlativa raznih pogrdnih epiteta — podzemni čovek se neće toga odreći, sve će prihvatiti i, još, zahvaliće vam za domišljatost. Ali, ne žurite u svom trijumfu nad njim: takva priznanja vi ćete sresti u knjigama i ispovestima najvećih svetitelja. Svi su oni sebe smatrali za »same« — obavezno »same« - ružne, gnusne, niske, videli su sebe kao slaba bezdama bića na ovom svetu. Bernar od Klervoa, sveta Tereza i njen učenik Đovani del Kroče, svi svetitelji i ugodnici, do kraja svoga života živeli su u bezumnom užasu od svoje sopstvene ništavnosti i grešnosti. Celokupni smisao hrišćanstva, sva ona velika žeđ za iskupljenjem koja je bila glavni pokretač duhovnog života ranog i kasnog srednjeg veka, nastali su iz takvih viđenja. Cur Deus homo?.2*)

Zašto je Bog poželeo da bude čovek i da podnese sva ona ruganja i nečuvene muke, o čemu kazuju Jevanđelja? Ta, to je samo zbog toga što se dmgačije nije mogla spasiti i iskupiti ništavnost i beda čovekova. Tako je neizmerno velika ljudska niskost, tako je duboko pao čovek da nikakvim zemaljskim riznicama blaga nije bilo moguće iskupiti ga — ni zlatom, ni srebrom, ni hekatombama, pa čak ni delima najvećega podvizanja. Morao je Bog da da svog jedinog Sina, morala se prineti takva žrtva nad žrtvama — drugačije se nije mogao spasiti grešnik. Tako su verovali, tako su to videli i tako su bukvalno govorili svetitelji. To je video i Dostojevski kada je od njega odleteo anđeo smrti ostavivši mu neprimetno nove oči. U tom smislu »Zapisi iz podzemlja« mogu poslužiti kao najbolji komentar uz svedočenja slavnih svetaca. Ne želim da kažem da je Dostojevski izlagao »svojim rečima« ono o čemu je saznao iz tuđih knjiga. I da nije i ništa bio čuo o životu svetaca, on bi napisao svoje »Zapise iz podzemlja«. Ima osnova za tvrdnju da je on, u vreme kada je pisao »Zapise iz podzemlja«, veoma malo znao o žitijama svetaca. Ta činjenica daje posebnu vrednost »Zapisima iz podzemlja«. Iza Dostojevskog ne stoji nikako nekakav autoritet niti ga podržava neko predanje.

Strašni su bili zidovi nekadašnje tamnice. Ali, preko tih zidova video se, ipak, makar krajičak neba. A preko granica mogućeg iskustva nije se moglo videti ništa

On govori u sopstvenom osećanju straha i njemu se čini da je on sam, prvi od kada sveta ima, sagledao to nešto neobično što mu se otkrilo. »Ja sam sam — a oni, to su »svi«, s užasom viče on. Iščupan je iz »svi mi«, iz onog jedinstvenog realnog sveta koji svoju realnost isključivo na tom »svi mi« i zasniva, jer drugog oslonca svet nije ni našao do sada i — Dostojevski kao da visi u vazduhu. Tlo se izmiče ispod nogu i on ne zna šta je to: početak propasti ili čudo novog rođenja. Može li čovek da opstane ne oslanjajući se ni na što, ili će se i sam pretvoriti u ništa, ako je tle pod nogama izmaklo? Stari su govorili da se bogovi razlikuju od smrtnika po tome što nikada ne dodiruju nogama zemlju, njima nije potrebna tačka slonca, tle. Ali, to su bogovi — i to drevni, paganski bogovi, iz mitologije i bajke, izmišljena bića koje je naša nauka, s razlogom, odavno ismejala.

Dostojevski zna sve to kao i svi drugi, pa i bolje od svih drugih. On zna da je razum i drevne bogove i novog Boga davno izbacio izvan granica stvarno mogućeg i da ih je pretvorio u čiste ideje. Savremena ruska literatura je to isticala trijumfalno koliko je to dopuštala ondašnja cenzura. I zapadnoevropska literatura sa njenim filozofskim stubovima, Kantom i Kontom, bila je pred očima Dostojevskom, iako on Konta i Kanta nije nikada čitao. Ali, nije ni bilo potrebe za čitanjem. »Granice mogućeg iskustva«, ta deviza XIX veka koja je prešla u nasleđe i našem veku kao najdublje saznanje naučne misli, stajale su kao kineski zid pred ljudskom radoznalošću. Niko nije sumnjao da postoji neko »iskustvo«, neko kolektivno iskustvo čovečanstva, i da je nama dato samo da osvojimo ono što ne izlazi izvan tih granica koje naš razum kao da omeđuje. I evo, to »moguće iskustvo« i njegove »granice«, onako kako su ih zamišljali Kant i Kont, učinili su se Dostojevskom kao ponovo podignuti tamnički zid. Strašni su bili zidovi nekadašnje tamnice. Ali, preko tih zidova video se, ipak, makar krajičak neba. A preko granica mogućeg iskustva nije se moglo videti ništa. Tu je bio kraj — dalje se nije moglo. Zid sa danteovskim natpisom — lasciate ogni speranza.3)

(1) »Ukoliko se više udaljava i usamljuje duša, utoliko više ona postaje sposobna da traži i da nalazi Tvorca i Gospoda svojega«. — Prevod L. Šestova.

(2) »Zašto je Bog čovek?« — prevod Lava Šestova po starom izdanju. Primedba prevodioca.

(3) »Ostavite svaku nadu...» — iz Dantea. Primedba prevodioca.

*Iz knjige “Ruska religijska filozofija i F.M. Dostojevski” objavljene u sklopu biblioteke “Dostojevski kao mislilac”, preveo s ruskog Mirko Đorđević; esej je pisan uz stogodišnjicu rođenja Dostojevskog

Oceni 5