Tanja Stupar Trifunović: Peče

Nemaš odavde kud kad ovaj zvizgan upeče
kada te sabije pod ploču
kada ti zguli kožu
kada te bole kosti i travka
i zamka koju si ptici postavio
i njena kost meka dok puca sada u tvojoj odzvanja
Ulovljen sam kažeš
i nebom i zemljom i nasiljem njihovim nad nama
da mame oči da krive kičmu
da dižu da lome da stišću da jedu
da mislimo da ćemo gore a dolje nas gura
ona sila u koju zurimo
dok sunce izlazi i dok dan još rasparan nije
(znaš kako ovdje peče kćeri)
mislio sam da bolji možemo biti ljudi
u dolini dolje niz cestu
ona bratova zemlja oko koje smo se tukli
u draču i u zmije je srasla
a brat svašta
ni njega više nema
samo ta zemlja što nas posprema kao majka
peče
sve nas je sunce prevarilo
i nigdje više obećanja i žeđi i čežnje i maštanja
za ovu mrvu spaljene njive
i šaku vode u škrapama

*Iz zbirke “Zmijštak”, Arhipelag, 2022