Tarantinova setna fantazija

„Roman Polanski“ je uveden u film odmah na početku, u sceni na aerodromu, i to uglavnom snimcima s leđa (osim što ga jednom vidimo izdaleka i jedva načujemo njegov ženskasti glas na engleskom s „istočnim“ akcentom), izvanredno je to – ali kao i sve drugo: zasnovano na feljtonizmu, to jest našem predznanju, koje treba da potvrdi i rediteljevo „znanje“.

A posle toga – e „Stiv Makvin“ (čitav život je kod nas proveo kao Mekvin, ili. još bolje, kao Mek Kvin, i tek kada se molekuli njegovog pepela teško mogu naći u Pacifiku, nova pokoljenja sriču navodno pravilan izgovor, ali ako, mi smo i dalje Čekoslovakija, ko ih jebe) pripoveda kaobajagi insajdersku priču o trojci koju čine Polanski, Šeron (dugo, dugo Šaron u našim ilustorvanim politikama i te-ve novostima) Tejt i  i njen bivši verenik Džej Sebring. Iako je Roman oteo Serbingu verenicu, oni su ovde u Los Anđelesu – nerazdvojni.

I tu ima jedan i po štos: njegova sagovornica mu na to veli:

– U jeee! A koji je štos?

– Džej voli Šeron. I kao što je Bog stvorio male zelene jabuke, tako će i ovaj kurac od Poljaka da zajebe stvar, a n će tu da se nađe.

To je bilo pola štosa, citat Herija Kerija, sportskog komentatora o čikaškom bejzbol timu (interna šala za Tarantina i njegova dva i po frenda), a celi štos je ovaj i dolazi odmah zatim; Makvinova sagovornica kaže:

– Ali jedno je sigurno.

– A šta to? – pita Makvin, verovatno iznervirano što njegove reči nisu ostavile jači utisak na damu.

– Ona ima svoj ukus za muškarce, obojica su niski, slatki, pametni i talentovani i liče na 12-godišnjake.

A Stiv (koga inače igra njegov zaista fizički dvojnik Dejmijan Luis) kaže:

– Yes, I never stood a chance!

Pretpostavljam da su se u mnogim bioskopima sveta smejali na to. Večeras u Takvudu, ne, ali i zašto bi? Mi smo opterećeni Kosovom, razganičenje da ili ne, gradskim saobraćajem, izborima (bojkot ili ne), glasinama o nesuglasicama u braku Džordža Klunija, rijalitijima, ne kapiramo mi to.

Onaj glumac koji je igrao reditelja Sema Vonamejkera – izvanredan je bio (Nikolas Hamond). Ima tu jedan detalj, koji mi je zapao za – uho. Rik Dalton (Dikaprio) ušao u trejler i mamuran zabija glavu u činiju s vodom i ledom, a onda ulazi Sem Vonamejker da „ispoštuje“ svog gest stara koga je lično izabrao. Dikaprio još i kašlje, to je sve i komično, na pultu se vidi i boca burbona i „vitalis“, tadašnji hit, tonik za kosu (valjda), i Dikaprio se izvinjava što je mokar, a Sem kaže

– Nema veze, navikao sam na to s Julom.

Pretpostavljam da se tu misli na Jula Brinera. Sem Vonamejker je u dalekoj Britaniji 1969. režirao neuspeli triler „Dosije zlatne guske“ s Julom Brinerom, ali – sasvim u skladu s Tarantinovim antidatiranjem i aistoričnošću – ovo može da se odnosi i na vestern komediju iz 1971 „Ketlou“ u kojoj su igrali Ričard Krena, Jul Briner i – gle, Leonard Nimoj. Ali, Jul je možda povezaniji s onom parodijom za reklamu za cigarete „Red Apple“ s Rikom Daltonom što ide uz odjavnu špicu i koju retko koji gledalac dočeka: Jul Briner je, umirući od raka, uradio reklamu za kampanju protiv pušenja i to je emitovano tek posthumno.

Kurt Rasel je propao. U stvari, samo su ga stigle godine. Poslednji put sam ga gledao u nekoj akciji gde je glumio spasioca aviona a Stiven Sigal mu je davao uputstva sa zemlje iz „kriznog štaba“ (i to je  bio svojevrstan vic) ali ko zna kada je to bilo, možda i pre dvadeset pet godina. „Propadanje“ se znači može pripisati mojoj izolaciji, sankcijama i naivnoj ideji da ljudi u našim sećanjima ostaju isti kroz decenije.

Muziku za film, čujem, radio je i Električni orgazam, „Bejbe, ti nisi tu“, između ostalog, ali sada su tekst promenili u engleski, jebi ga, odrekli su se srpstva, najpre Giletov budizam, a sada i izdaja ćirilice. Jedino su Čavketovi bubnjevi, čujem, i dalje preproducirani kao u originalu.

Ovo je drugi Tarantinov film koji sam pogledao u bioskopu (prvi je Inglourius Basterds) pa prema tome i u celini, od početka do kraja, i jedini film njegov koji sam poželeo da pogledam opet. (Od „Čudesne  sudbine Amelije Pulen“ se nisam toliko navadio na bioskopskost kao takvu.)  Ostalo – na preskok na televiziji. I nisam poželeo da to posle kompletiram; znači, ni u kom slučaju nisam tarantinovac. Nisam mogao da podnesem da Deril Hani izbiju i drugo oko, to bi me više potreslo nego što me je nekada potresao nacistički šiljak zabijen u dlan Bate Živojinovića. Tarantinovi filmovi su mi bili neprijatni, kao i filmovi de Palme – osim jednog, znači „Femme Fatale“, koji sam takođe nekoliko puta gledao u bioskopu, bili su to poslednji krici beogradskih junipleks kinematografâ – bili su mi previše raspričani. Kao trilerima Umberta Eka, falila im je akcija i pokret (aha, da, linčujte me), bili su to eseji za kafić.

Pa i ovaj film, „Bilo jednom u Holivudu“, liči na lažni roman Umberta Eka „Tajanstveni plamen kraljice Loare“, preturanje po zbirkama ploča i kompletima stripova. Ali nije. Reč je o sentimentu, o re-kreaciji izgubljenog detinjstva, a da bi našao izgovor za udovoljavanje sebi, Tarantino je smislio, kao, fabulu, s lavom i repom, jer je usput pročitao u udžbeniku metodske pozorišne režije Džozefa Antona Puškina uputstvo: „Ako je u prvom činu o zidu visi bacač plamena marke M9, on u trećem činu moa da reš ispeče nekog“. Postmodernistički se igrao istorijskim činjenicama, ali zarad postmodernizmasamog već zbog svojih uspomena. Vijetnamski rat se pominje jednom u radio vestima, pomalo komično to zvuči, kao naše ratno izveštavanje 1990-ih: „...ubijeno sto komunističkih pobunjenika... a ima i naših stotinu žrtava...“ I zaista, kao što reč jedna hipica, Rik Dalton fejk ubija Indijance i bandite, u Viejtnamu ginu pravi ljudi, a sav teret nose – kaskaderi. Ali, ubijanje cure kojojo je – na LSD-u! – pala na pamet ideja da je njenu generaciju sjebala televizija s nasiljem, te da zato treba da se osvete pravim vinovnicima, znači onima koji su „namlatili pare prodajući to nasilje“ – u stvari je aistorična. Tada se niko nije bavio uticajem nasilja na decu, niko nije upozoravao na štetnost butera i duvana i amfetamina i rata. To je bolanjovski štos iz I dela romana „2666“, kada su kritičari prebili azijatskog taksistu jer ih je iznervirao nehotičnim citiranjem – Borhesa!

Dikaprio je konačno zacementirao svoju fazu preranog starenja. On spada u glumce tipa Aleksandar Berček, Orson Uels, Miki Runi itd. – koji se stide svog dečačkog izgleda. (Nasuprot glumcima tipa Majkl Džej Foks, Tobi Mekgvajer, Miloš Klanšlek itd., koji se trude da zauvek ostanu tinejdđeri.) Dikaprio se kao i Berček potrudio da ostari što pre, da se izbora i posle „Otpisanih“ obojica su igrali isključivo ljude starije od sebe, naglašeno autoritativne.  

„Bilo jednom u Holivudu“ je jedan veliki video spot od dva sta i 40 minuta na filmskom platnu, efekat muzike je kao droga i nikada muzika u Tarantinovim filmovima nije tako mađijala, ona ima fizičko dejstvo na gledaoca, a može i samo na slušaoca.

Iz nekog razloga verujem da je ovo najličnijii Tarantinov izbor za saundtrek „ikada“, od pojedinih bendova je uzeo možda jedinu pesmu koju voli, čak izuzetak u njihovom opusu (kao kod Buffy Saint-Marie, na primer, ili kod Los Bravos, ili, pak, kod Bjukenan bradersa), uzeo je neke reklame i zvuk radija svog detinjstva. Njegova lična nostalgija. Sebično.

I uopšte ne treba tragati za „nesaglasnostima“ i „aistoričnim“ detaljima, npr. što se ovaj ili onaj modela automobila pojavio godinu dana kasnije ili slično, reditelj je lepo rekao „Ja sam tada imao 9 godina“ (u stvari mislim da je sebi dodao tri godine, imao je zapravo 6, to je neka mistična caka, vezana za Ketrin Hepbern, ako se ne varam), „tako da se ja i ne mogu sećati Holivud i Los Anđelesa iz 1969, to su utisci mog detinjstva!“ i to je to, on je jamačno ispitao kako su izgledale neke ulice i blagajne i posteri iz 1969, prodakšn dizajn i art direkšn su nabavili gomile starih buseva i automobila za samo nekoliko lenjih gradskih scena, olrajt, ali to nije bilo bitno. (Ipak, meni su bili tako bitni oni famozni magnetofoni „s tračicama“, koje tako vezujem za pokojnog ćaleta! Duša me boli kada ih vidim.)

Ali, nije to bilo bitno, jer Tarantino nije hteo pravu rekonstrukciju doba, već rekontrukciju svog sećanja, tačnije sećanja na sećanje. On se nije zajebao kao Bergman što je uradio s filmom „Zmijsko jaje“, kada je ponovo na setu izgradio gotovo čitav Berlin iz prošlosti i doživeo svoj holivudski krah. „Nije trebalo ni da pokušavam doslovnu rekonstrukciju grada. Stucao sam i pare i svoju karijeru, trebalo je da snimim Berlin onako kako sam ga ja kao dečak doživeo na đačkoj razmeni, kada sam tamo gledao uživo Hitlerov govor...“, pisao je posle Bergmanu svom dnevniku. (Uloge su mu odbijali redom Robert Redford, Dastin Hofman da bi tek Dejvid Karadin /gle, kasnije je igrao u Tarantinovom „Kill Bill“-u/ prihvatio, a Bergman ga odveo u kinoteku da gleda neme nemačke filmove „da bi ušao u atmosferu“, i Karadin je – zahrkao.) Tarantino nije, znači, napravio tu grešku, već je snimio film sebi za gušt, a ne za istoričare, to je „samo“ (neuspelo, kao i svako drugo) sećanje na izgubljeno sećanje.

„Bilo jednom u Holividu“ odražava starenje kod reditelja. Bilo je manje torokanja nego što sam očekivao i to je plus. Nikad sineastičniji Tarantino i nikad manje alapačarac. Neću da vam kažem šta se dogodilo s Mensonom i Šeron.

Bilo je mnogo ženskih šapica, sve s prljavim tabanima (osim u jednom slučaju), nenegovanih peta i s ožiljcima od kaišića. Hipi žbunje pod pazuhom. Triput ura za fut fetišizam. Veoma poetski film, ko bi rekao, čak mislim da je Tarantino nekim ženskim likovima poverio nešto svoje (da mu odćute ono što sam ne ume da odćuti, onaj splin koji mu se vidi na faci). Ali, da je ovog puta želeo da ispriča celovitu priču, mislim da nije. Hteo je da ulovi neki osećaj, neki utisak s neke davne fotografije ili iz nekog davnog filma. Fabula je tu samo izgovor,  Nije bilo dosadnih viceva-eseja (kao o tumačenju teksta pesme "Like A Virgin" /ako je to uopšte iz njegovog filma?!/), ovo je povremeno kao „Dejvid Linč iz Irejzerheda do'vatio da rimejkuje Palp fikšn“.

Ovo je i film o drugarstvu, ne samo muškom nego i ženskom (da, da, drugovi).                                             

Fantazija, koja se pretvara da je istorijska travestija, jedna setna fantazija, više gorka nego što želi da bude komična. Uvećana prostata čini čuda i od cinika pravi dobroćudnog džina.

Tarantinovi ventilatori su mi uvek izgledali kao studenti režije iz komedija, kao naši kriptonacoši ljubitelji žanrovskog filma, Milijusa i Hila. A sada, kada mi se konačno sviđa neki Tarantinov film, ispada da će mu to možda biti i poslednji. Ali nemam vremena da se jedim zbog toga što uvek kasnim na žurke i dolazim kafa je sve već pojedeno i popijeno, ili što počnem da se zaljubljujem tek kada se ribe već hlade, nemam vremena da se jadam što sam tek sada, možda, zavoleo Kventina, jer: gora je muka ovim pomenutim žanrovistima, oni su tek sada „otkrili konzervativizam u Tarantina“, i taman kada su raširili ruke da ga priviju na svoje obućarske salonsko-desničarske grudi (jer, za njih je Hitler – Bred Pit a Gebels – Švarceneger) – oni se zagrcnuše što je reditelj najavio penzionisanje.

Uvek je onespokojavajuće kada depresivac najavljuje unapred da će da uradi to i to na 60. rođendan, pa bih se ja plašio i nečeg goreg od prestanka snimanja filmova (on kaže da hoće da piše knjige). Ali, ovaj film je Tarantinov najlepši testament.

Rodžer Ibert („Rožer Eber(t)“, „Rodžer Ebert“, da, da, prošli smo istu školu kao s Lumetom, Skorsezeom i Bertnom)  pred smrt je napisao nešto što me uvek u isto vreme tera na suze i užasava, jedan podsetnik, koji ipak svaki čas smećem s uma:

„I know it is coming, and I do not fear it, because I believe there is nothing on the other side of death to fear. I hope to be spared as much pain as possible on the approach path. I was perfectly content before I was born, and I think of death as the same state. What I am grateful for is the gift of intelligence, and for life, love, wonder, and laughter. You can't say it wasn't interesting. My lifetime's memories are what I have brought home from the trip. I will require them for eternity no more than that little souvenir of the Eiffel Tower I brought home from Paris.“

Rekao bih da je ovaj film upravo taj "suvenir", figurica Ajfelove kule, koju je Ebert, pardon, Ibert, doneo iz Pariza, ovaj film je tok svesti koji će proći Tarantinu kroz glavu u trenutku umiranja (kako glasi popularna medicinska legenda), ovo je lična Tarantinova super osmica na sedamdesetpetici i komično je kako će mnogi neostvareni reditelji (a u obliku "kritičara" i "analitičara") sada kao i iz ranijih njegovih filmova izvlačiti dalekosežne zaključke o konzervativizmu/liberalizmu/"prevrednovanju" i ovome i onome, a čovek je naprosto baja iz kraja, koji je mnogo voleo (i voli) bioskop i videoteke, a potrefilo mu se da je skupio lovu da svoje maštarije i ostvari. Blažen mu je bio (i jeste, šta ga ja sa'ranjujem pre vremena) život zemaljski. Avaj, ona medicinska legenda veli i to da će čitav život umirućem čoveku proći kroz glavu u crno-beloj tehnici a ne u ovim divnim bojama, jebi ga, ali zato je Tarantino to sebi odradio unapred, ovo je njegov život kako on želi da ga se seća.

Sada, kada već troši dobar deo vremena za farbanje i obuzdavanje uvećane prostate i stomaka (kao i Oliver Stoun, koji polako prelazi na "prirodnu sedinu", što je posle nekolikih relativno neuspelih transplatacija kose jedino rešenje a da ne izgleda kao babac posle hemoterapije), sada je tu i emocija, brale, i ovo je zapravo ispovest Tarantina, verovatno tako lična da samo on razume sve što je izmontirao. Samo da ga Putin ne stavi pod mišku kao što je Olivera stavio.

Otud ću i ja biti samo ličan – Brede, oženi me! – jer mogu samo da zavidim tom laki bastardu, i njemu i Bredu i Dikapriju, imali su se rašta i roditi, a nama, pardon, meni, ovde su, u svetskom Beogradu, omogućili nekoliko sati radosti sve skupa, meni – nikome i ničemu, i zasigurno neću upošljavati dekonstruktivizam i poststrukturalizam i tirnanićevizam u "analizi", već ću se prepustiti uživanju i samosažaljenju, prepustiću se onome što rade i likovi iz filma i reditelj sâm – indulgingu – ali ja na mnogo sirotijem i nižem nivou, biću kao sakupljač kartona koji uz flašu piva ispred samoposluge komentariše svetsku situaciju i raduje se što je „Putin zajebao Trampa i EU“.

Zavidim vam, bre, laki bastardi, pička vam materina, dobar ste film napravili.

P.S.

Šeron Tejt u filmu ide u bioskop da gleda samu sebe. Bar jedan film koji ona gleda, i ja sam video nekoliko puta u Kinoteci. (Obožavam Mata Helma Dina Martina, a jpš više „našeg čoveka“ Flinta Džejmsa Koberna.) A pre toga Šeron svrati u knjižaru da kupi „Tesu od Abervila“ Tomasa Hardija, rezervisanu pod imenom Polanski, a čika koji radi u knjižari neobično liči na Reja Bredberija, ali to je reditelj, veteran Klu Gulager, samo nešto mlađi od pokojnog pisca.

Godine 1969. „Tetovirani čovek“ po Bredberijevoj zbirci SF priča s Rodom Stajgerom i reklama za film se čuje u saundtreku. A deset godina kasnije, Polanski je – konačno! – snimio „Tesu“, ali s Nastasjom Kinski i ta scena u knjižari (koju ama baš niko nije primetio) posebno je zato tužnjikava, opet zahvaljujući našem silnom predznanju. Trijumf feljtonizma. Da se dogodilo kao na filmu, Šeron bi bila Tesa! Feminsiti i PK seronje nešto kake kako je to (žene su „samo“ lepe) degradacija žena, sa sve komičnim predstavljanjem umlaćivanja dva ženska lika na kraju. A to što je spasen život trudnici, to ništa?! Tarantino u stvari gaji idealističko shvatanje žene. On kao da još nije naučio kako da ih muva (gle, postao je otac pre koji dan!; čestitke!), on im se i dalje divi izdaleka i liže im prljave, neostrugane pete.

U njegovim filmovima nema seksa sa ženama, svako nasilje nad njima se surovo i pravedno kažnjava. Nema ni golotinje. Otud mi je smešno kako PK kritičari cvile da Tarantino, „pod izgovorom da je artista“ [sic!] – „ubija žene i vređa Kineze, Meksikance i crnce“. Tu se misli, na primer, na ubistvo Dženifer Džejson Li u „Džeki Braun“ i ova ubistva u „Bilo jednom...“ A to što je Džeki Braun crnkinja, što je Majkl Kiton ne baš previše bistar beli policijski detektiv, što se u „Đangu“ gomila belih muških tela upucava uz hiperbolično krvoliptanje – pa i samog Tarantina crnac raznese dinamitom i od njega napravi sos bolonjeze! – to ništa. Ne, Tarantino se nikada nije puvao da je „artista“, a pravi ženomrsci i eksploatatori ženskog tela su, naprotiv, „teški umetnici“ tipa Fransoa Ozon, Mihael Haneke, Venders i takva sorta daveža. (Sem Vonamejker, uostalom upravo je karikatura evropskog art režisera iz 1960-ih, mislim upravo italijanski!) Ozon u „Dvostrukom ljubavniku“ svoju muzu Marin Vaht skine golu, slika joj micu na zum, izjebe i na kraju upuca kao ludaju, a matore rediteljske odrtine sa svojim muzama tipa Bertoluči i Liv Tajler su upravo najbolji razlog zašto nijedan glumac ne želi da mu ćerka bude glumica. Haneke snima „provokativne“ filmove u kojima prežvakava onoliko „potresnosti“ koliko može da se podnese, kao ono s umiranjem starog para (bla bla), ili, na primer, u  „Zabavnim igrama“ s Filipom Rotom (inače isečenim iz „Bilo jednom...“!!), čika Haneke, kao, „objašnjava“ štos sa daljinskim upravljačem „kako je na filmu moguć hepiend za razliku od života“, ali upravo tu ga šiša Tarantino, jer on zaista udesi hepiend na – filmu. Da, u ovom filmu „Bilo jednom u Holivudu“.

Ovi artisti samo zloupotrebe svoje „muze“, izjebu ih u guze i onda ih bace kao isceđene limunove koji više nisu za druge filmove. Ili, kao opet Ozon, u „Bazenu“, vojaerišu i sa Remplingovom i Ludivin Sanjije. Uostalom, u izvesnom smislu ženomrsci (ali pod navodnicima) mogu biti Majkl Ćimino i Sem Pekinpo, jer oni insistiraju na onome „slabosti, ime ti je žena“, kod njih je žena ili droca u bordelu ili leš, a kod Tarantina je žena gotski, nedostižni ideal, pa makar bila garava i musava kao hipi Cigančica.

Naši neostvareni reditelji misle „eh da mi imamo lovu kao on, snimilio bismo sjajan film; ukokali bismo ustaše 1941, postavili Leku da bude predsednik umesto Tita i tako dalje, Partizan bi pobedio Real, ušli bismo u EU...“ Hm, ček, ček, ovaj ne... Mislim da bi neko zakerao da Koča bude predsednik, a levijatanci bi se suprotstavili ulasku u EU. Mislim da se niko u toj gužvi ne bi ni setio da skenja Pavelića na vreme.