Tartufarski pedofil

***

Ponovo se srećem sa "satirom" u kasnu jesen na Adi. Malo je prohladno pa je navukao lenjinski kačket na čelo, zadigao kragnu jakne, i sa kijačom u ruci pretražuje šumarak. Umesto dobar dan, kažem mu: – Kada ste poslednju gljivu ubrali ovde?

– Ha, ha, u oktobru – odgovori podižući glavu prema meni.

– Gnojištarku, šta?

– Ne znam ja to šta je.

– Veliku gnojištarku? Onu sa belom čunastom kapom. Sada je njihova sezona.

– Ne znam. Ne znam. Ovako bela pa žućkasta. Smrčak.

– O, ne. Smrčci rastu samo u proleće. Mora da je to bila ova koju sam vam pomenuo.

– Možda sam ubrao 10–12 kg. Pa skuvam dvadesetak, pa napravim salatu, pa pouljim, pa sa rakijicom, nema šta bolje za meze.

– Srećom, ona nije otrovna, a da ste ubrali jednu drugu vrstu iz iste familije, imali biste alergiju zbog kombinacije sa alkoholom.

On me gleda i ne shvata o čemu mu ja to pričam. Samo cokće usnama.

***

Na godišnjoj skupštini Mikološkog društva Srbije podnose se izveštaji o osnivanju novih gljivarskih udruženja. Jedan izveštava da su svoje društvo nazvali Mikološko društvo jugoistočne Srbije. Prisutni aplaudiraju i raduju se ozbiljnom zamahu novih istraživača–mikologa. Gost nastavlja da upoznaje publiku sa delatnošću novoosnovane organizacije. Maše statutom i svežnjem papira i neprestano se hvata za rolkragnu svog crnog džempera. On stalno pominje dve kategorije članova: profesionalce i amatere (što je sasvim u skladu sa svakim srodnim udruženjem). Ali, odjednom on razjašnjava tu podelu: – Profesionalci su pravi, oni stalno idu u berbu i uvek drže visoku cenu, a amateri nam mrse račune i prodaju pečurke budzašto raznoraznim nakupcima i mešetarima.

***

Uvaženi profesor drži brojnoj publici ozbiljno predavanje o konzervisanju gljiva. U sali je mrak. Upaljen je grafoskop i profesor jednom modernom spravicom, laserskom lampicom, pokazuje na platnu grafikone i konzervisane proizvode od gljiva. Odjednom u džepu mog prijatelja zazvoni jedna još modernija spravica, pejdžer. Profesor zbunjeno zaćuta, okrenu se prema organizatorima i upita: – Šta je ovo, je li to znači da je kraj mog predavanja?

– Ne, ne, samo vi nastavite, to je nečiji pejdžer!

– Doneo sam danas kompjuter kući, pa me sin pita kako da startuje Indijanu Džons! – poverava mi se na uvo vlasnik pejdžera.

***

Pozvali smo kod nas na ručak prijateljicu iz Francuske. Ona je prevodilac – prevodi sa srpskog na francuski književna dela, dakle, dobro zna naš jezik. Moja supruga spremila je razne đakonije od gljiva, a kao poslasticu punjene smrčke servirane na listovima zelene salate.

Gošća se gosti. Uživa. Veoma je vesela i pričljiva. I što je najbolje, zna šta jede:

– Odlični su ovi smrčci, fantastični, samo mi se ne dopada njihov naziv na srpskom jeziku. Nekako me imenica smrčak podseća na reč smrt – kaže.

– A reci mi na šta mene podseća vaš francuski naziv za tu istu vrstu gljiva. Zar Morille (mori) ne asocira na mort, odnosno smrt? – uzvraćam joj.

– U pravu si. Nisam se toga setila – potvrđuje moju asocijaciju.

***

Često čitam u novinama izveštaje o nekom teškom trovanju gljivama, bilo da se to dogodilo kod nas ili negde u svetu, i uvek se na kraju začudim novinarskom neodgovornom mudrovanju. Naime, kao po pravilu svi oni zaključuju, ili vole da se zakite citatom nekog preživelog iz porodice otrovanog, pa nam saopštavaju da je vrsta koja je provereno bila jestiva i koju su nesretnici jeli prošle godine, ili što je još drastičnije – u nekoliko navrata te iste sezone, odjednom mutirala i od jestive postala otrovna vrsta.

Znam da su to proizvoljnosti, i znam da je problem u nečemu drugom pa se setim latinske izreke: Natura non facit saltum (Priroda ne pravi skokove).

***

Na gljivarskom predavanju na kojem uvek prisustvuje puno radoznalaca, a i znalaca, javi se jedan stariji čovek i na često pominjanje naučnih naziva gljiva uzviknu: – Ne mogu da verujem da su stari Latini više znali od današnjih Srba o pečurkama. Kako to da svaka vrtsa ima njihovo ime a naše nemaju srpsko?!

***

Hvali se jedan učesnik–uskok u branju tartufa naučnici koja istražuje tartufe: – Juče smo bili na terenu. Ja sam našao oko tridesetak komada, ali su izuzetno sitni.

– Pa, bre, kako možeš tako mlade da ih bereš? Ti si, da oprostiš, tartufarski pedofil! – kori ga kroz smeh ozbiljna naučnica.

***

Iako je februar, veče je toplo, a nas nekoliko posle godišnje skupštine Mikološkog društva sedimo na trotoaru–baštici kioska na keju pored Dunava. Gljivar iz Srema doneo je pola džaka oraha i lešnika. Ispred nas rastu hrpice ljusaka i polako prekrivaju ceo sto. Hvalimo prijatelja kao dobrog domaćina. U društvu je i gljivar iz istočne Srbije. Stalno potencira svoje dugogodišnje bavljenje gljivama i dobro poznavanje vrsta. U jednom trenutku kaže da martovske puževice (Hygrophorus marzuolus) bere u junu, julu i avgustu.

– Gle, martovke u junu, julu i avgustu? To je greška! – buni se jedan od gljivara iz društva.

Međutim to gljivara sa istoka ne zbunjuje. On nastavlja da priča i odjednom se okreće prema meni: – Što si tako sebičan, što nešto ne zabeležiš i o meni u Beležnici, nego samo o beogradskim gljivarima?

– Pa, dobro, evo zapisaću da martovke rastu usred leta i da ćemo ih ubuduće zvati avgustovke.

***

Snimamo jednu TV emisiju na Adi Ciganliji o gljivama. Primećujem kako nam se primiče penzionisani snimatelj, koga ja zovem "satir", sa šeširićem na glavi, sede brade, u kratkim pantalonama i mornarskoj majici. U ruci mu je velika drvena kijača.

– O, dobar dan, gospodine – oslovih ga.

– Dobar dan, to ste vi – uzvrati začuđeno kad me primeti u ekipi.

– A vi videli kameru pa niste mogli da odolite. Došli ste.

– O, ho, ho – smeje se zadovoljno i zagleda u dva divna mlada primerka Neolentinus schaefferi koji rastu iz šupljine jedne topole. – Jesu li jestive?

– Ne. Ali nisu ni otrovne. Nejestive su.

– Da, da – naginje se prema gljivama da ih bolje osmotri. – O, pa da, vidiš kako im je debela noga – govori ”stručno”. – A pre neki dan dao mi je prijatelj 2–3 kilograma onih žutih, velikih, što rastu na drvetu. Ne znam kako se zovu.

– Šumsko pile – pomažem mu.

– Kako?

– Šumsko pile.

– Krasno. Baš ste smešni sa tim nazivima. I isekao sam ga na tanke kriške, uvaljao u brašno i popržio. Uz rakijicu, da vidiš, ih! – i lupi štapom o zemlju i ode.

– Čuješ ga "debela nožica pa nisu jestive" – prokomentarisa moj prijatelj gljivar snimateljevu izjavu.

– A jesi li čuo šta mu je reper ukusnosti, “dobre uz rakiju” – rekoh.                                              

***

Tragao sam za ovim podatkom pa da ispričam celu priču: ruska naučnica N. P. Denisova u svom etnomikološkom radu kaže da u Rusiji pravoslavci suše vrganje a zatim ih koriste u vreme posta. A moj kum Voja Donić za Svetog Nikolu izneo je na sto ova jela: prebranac sa vrganjima, aspik od lisičarki, salatu od mešanih gljiva, pitu od šampinjona, rižoto sa mrkim trubicama, krompir sa jablanovačama, letnji tartuf, perigorski tartuf, slatko od vučjeg mesa, slatko od crvene želatinkice. Mirisi koji su se širili sa stola bili su i svecu ugodni.

***

– Mi smo gljivari privilegovani. Mi živimo duže. Nama jedna kalendarska godina traje kao drugima dve i tri – tim rečima Sale objašnjava društvu u kafani svoju teoriju razvlačenja vremena. – A znate li kako? Jednostavno. Mi uđemo u zimu i smanji se broj pečuraka na terenu, ili ih uopšte nema. Mi se prisetimo smrčaka i jedva čekamo da dođe proleće. Ali vraga, nama sporo prolaze dani jer po ceo dan mislimo na smrčke. Jedva proguramo decembar, pa dođe januar, pa beskrajni februar, pa mart, pa tek ako je lepo vreme, eto smrčaka i smrčkovica polovinom aprila – priča i drči pri izgovoru slova r u imenu svakog zimskog meseca i na taj način dočarava sporo proticanje vremena. – Nama svaki zimski mesec traje psihološki duplo. A drugima, koji nemaju ovakav hobi, godina prođe začas. Tako im prođe i život. Pa živeli! – i podiže čašicu snažni bradonja i kucka se sa nasmejanim gljivarima, i svakog gleda pravo u oči.

***

– Više volim da tražim gljive nego da ih jedem. Kada ih nađem, jako se obradujem. Dok jedem gljive pobudim samo čulo ukusa i mirisa, a kada tražim gljive sva sam otvorena i sva mi čula i više od toga rade. I vid, i sluh, i miris, i dodir, a od svega toga slatko mi je u ustima. Pri tom, razdragana sam, iako to nije čulo, ja ga ubrajam u šesto, jer osećam da sam deo univerzuma – tako opisuje svoj hobi Sonja Čolnik grupici poznanika sa kojima čeka početak gljivarskog predavanja.

(Nastaviće se)