Taylor Swift: Pop antifašistkinja

Kada se pojavila na muzičkoj sceni kao devojčica koja obećava, Taylor Swift mi uopšte nije bila zanimljiva. Uprkos tome što je brzo postala popularna, taj country zvuk jednostavno nije dobacivao do mene, kao ni do ovog dela sveta, čini mi se. Sve do 2014, odnosno 1989, albuma nazvanog po godini njenog rođenja i prvoj muzičkoj prekretnici u karijeri. Taylor je tada izričito i neopozivo rekla da prelazi na pop. Nije mi bilo jasno zašto je toliko bitno žanrovski se određivati i ograđivati, ali u country muzici očigledno jeste. Zato se umesto koketiranja sa drugim žanrovima opredelila za to da country ostavi u prošlosti. To će se pokazati kao odličan potez, budući da je konačno uspela da dopre i do ovog dela sveta i osvoji neku novu publiku. Onda je i meni postala interesantna, kao i mojoj tada osmogodišnjoj bratanici, pa su Shake It Off i Blank Space postale obavezne pesme na našem „repertoaru“.

Ubrzo sam počela da otkrivam i „staru“ Taylor, čak sam dve country uspešnice volela da slušam – All Too Well i Back to December. I moram priznati da me je bilo malo blam. Koja crna Taylor, pa ona je tako jadna, antipatična, niko je ne voli, stalno je predmet sprdnje – takva joj je bila reputacija. Nije ni čudo da je tako nazvala pretposlednji album. Ono što sam pak oduvek cenila kod nje je to što je kantautorka, što sama piše svoje pesme, što je pismena i ume da se izražava. Simpatična mi je i ta njena sitničavost, to što se „obračunava“ stihovima umesto ogovaranjem, ima u tome terapeutskog.

Gledajući Netflixov dokumentarni film Miss Americana zaključujemo da su upravo trenuci kada je sama s gitarom i kada stvara u studiju ono što potvrđuje njenu autentičnost. Kad se sklone svi šljašteći vizuelni efekti, sav pop isproduciran do perfekcije, ostaje žena koja zna da napiše pesmu i koja je upravo najjača dok stvara. To je nešto što joj uprkos osporavanjima niko ne može oduzeti. I što ne poseduje ni polovina pop zvezda.

Miss Americana nam potvrđuje da je Taylor oduvek bila svesna toga šta se govori o njoj i da je uvek na neki način pokušavala da opovrgne negativni sud drugih. Kada su je optuživali da ne piše sama svoje pesme, napisala je apsolutno ceo album sama. Kada bi joj rekli da ne zna da peva, pogađala bi najviše tonove. Sve iz inata, iz želje da se dokaže, da pokaže šta je prava istina. Mnogi njeni potezi u karijeri došli su kao reakcija na nekoga ili nešto. A to je tako pogrešno. I tako svojstveno svima nama. Naročito mladim devojkama u tinejdžerskom periodu i ranim dvadesetim.

Swift je imala samo 17 godina kada je objavila prvi album i koliko god uspeh i slava bili slatki, odrastanje pod reflektorima uzelo je svoj danak. Srećom, ne tako da je otišla u poroke i apsolutnu autodestrukciju, poput mnogih kolega u sličnoj situaciji, već je želela da je što više hvale, da je sve više vole, da postane još bolja, još uspešnija i – savršena. Težnja savršenstvu rezultirala je i poremećajem u ishrani sa kojim se još bori, ali je u stanju da nakon godina izgladnjivanja o tome i progovori.

Tako su i negativna kritika i pohvala imale kod nje isti efekat. Svakako bi pokušala da bude još bolja i da dokaže da može više, uz to konstantno pokazujući da je srećna. Kako i sama kaže, učili su je da bude fina, dobra i poslušna, da govori „hvala“ i „izvinite“, da stalno bude nasmejana i prijatna prema svima. Ljutnja, bes, neslaganje nikako ne idu uz finu country zvezdu.

Ako to nisu osobine koje društvo nameće svim devojčicama još od pelena, onda mi ne živimo u istom svetu. Ili nikad niste bili devojčica. Bez obzira na geografsku širinu i dužinu, prisustvo ili odsustvo reflektora, set pravila koji devojčice moraju da ispune gotovo je svuda isti. Svaka kroz to prolazi, iako ne reaguje na isti način – neko ode u kontru, bunt, ironiju, neko se povinuje kao Taylor, a srećnice koje imaju šansu da im ta pravila niko ne nameće, te da su samim tim oslobođene života koji podrazumeva uvek reakciju i postupanje u odnosu na nešto, zaista su retke.

I dok Taylor mora biti Taylor, boys will be boys, Kanye will be Kanye. Njemu niko ništa ne zamera, a i ako mu zamera, to Kanyeu ide u prilog. On je buntovnik, on je drugačiji, njemu se može. Čitava istorija odnosa Taylor i Kanyea sjajno je prikazana u filmu, a i dostupna je u samo par klikova. Ako digneš glas protiv njega, zmija si; ako ćutiš, tunjava si. Ali, svejedno, bolje je da ćutiš i pustiš budalu. Budi iznad situacije. Još jedno čuveno pravilo za devojčice.

Pomenuta pravila ponašanja podrazumevaju i svako odsustvo disonantnih tonova i pokazivanje stava koji nije u skladu sa većinskim, naročito ako se zastupa odlučno i bučno. Svesno ili ne, takva vrsta pritiska dovodi do zaziranja od svake vrste konfrontacije. Swift je tako godinama bila slatka dopadljiva plavušica koja se nije mešala ni u šta, nije iskazivala nikakav stav, naročito ne politički, uvidevši kako su Dixie Chicks prošle nakon što su govorile protiv Busha.

Međutim, kako u razvoju svake devojke dođe period kada odluči da odbaci sva nametnuta moranja, i Taylor je dočekala svoje kasne dvadesete i tridesete odlučna da progovri i bori se za svoja, a iznad svega za prava drugih koji nemaju toliko sreće i resursa. „Čemu ovoliki uticaj, ako ga ne iskoristim za nešto značajno“, zaključuje. Ustala je protiv diskriminacije žena, LGBTIQ osoba, pozvala mlade da se uključe u izborni proces, što je rezultiralo neverovatnim skokom u broju registrovanih birača.

Naravno, i ovoga puta se pojavilo dosta dobronamernih koji su joj savetovali da se ne uključuje, da svoje mišljenje zadrži za sebe, da ne uništava sopstvenu karijeru.

Taylor je pak zahvaljujući političkom i društvenom angažmanu postala više nego ikad relevantna. Njeni fanovi su mladi ljudi koji žele da vide i cene stav, otpor i bunt, što ona u ovom filmu i pokazuje. Zajedno sa pretežno ženskom autorskom ekipom želela je da napravi film čiji fokus neće biti na privatnom životu, već pre svega razvoju, karijeri i angažovanosti.

Upravo je mladima i posvetila novu pesmu koja se premijerno emitovala u sklopu filma, Only The Young. Napisala ju je nakon poražavajućih rezultata izbora u Tenesiju, kada je pobedu odnela republikanska senatorka eufemistički rečeno konzervativnih načela. Umesto da jadikuje i okači angažovano pero o klin, Taylor je napisala motivacionu pesmu s porukom da uprkos političkoj situaciji i porazima samo treba nastaviti dalje, nadati se boljem, boriti se za bolje, trčati ka pravom cilju. „Only the young can run“, kaže u pesmi. „You can run from fascism“, kaže u studiju, dok pesma nastaje.

Šta je najgore što može da prouzrokuje politički angažman Taylor Swift? Da antifašizam postane mainstream? Onda sam ja za!