Skica prošlosti (10)
Kansuke 02 S

Photo: Kansuke Yamamoto

Te daleke oči

Juče (18. Avgust 1940) pet nemačkih lovaca je proletelo iznad Monks Hausa toliko nisko da su se očešali o drvo na kapiji. Ali pošto sam danas živa i imam slobodan sat na raspolaganju — jer pišem prozu; i ne mogu da pišem posle dvanaest — nastaviću ovu labavu priču.

Od vremena kad sam dobila tu sobu30, to jest kad mi je bilo petnaest godina, »nas četvoro« — »mi četvoro« kako smo sebe zvali — postali smo odvojeni. To su simbolizovale naše odvojene sobe. Tobi je bio u Kliftonu, Edrijen u Ivlinsu. Ipak nismo bili tako odvojeni kao što braća i sestre postanu u tim godinama. Majčina smrt i Stelina smrt držale su nas, pretpostavljam, zajedno. Nikad nismo govorili ni o jednoj od njih; sećam se nespretnosti sa kojom je Tobi izbegavao da kaže »Stela« kada je potonuo brod Stella. (Sećam se, kad je Tobi umro, da smo se Edrijen i ja složili da o njemu govorimo. »Toliko sad ima ljudi koji su mrtvi«, rekli smo.) Ali znalo se da to ćutanje nešto prikriva. I ako hoću da opišem sebe u petnaestoj godini, treba da opišem Nesu i Tobija; oboje sasvim detaljno; jer oni su [bili] moj život koliko sve ostalo. Tobi je bio (oko) dve godine stariji od mene31. On je dominirao nad nama četvoro. Bio je trapav, mali dečak, veoma debeo, kipio je iz norfolskog kaputića. On nije bio umiljato ili ulagivačko dete, zamišljam: napoleonsko, tako ga je opisala jedna od tetaka kao bebu kad sedi na steni sa mrežom za ribe, zureći zamišljeno. »Te daleke oči« — neko je rekao. Vrlo brzo je izrastao iz ponašanja dečje sobe. Ne mogu da ga se setim, kao što mogu Edrijena, molećivog, detinjastog. Florens ga je zvala svojim Plavim Mišom: majka ga je zvala svojim Bendžaminom. Tobi je bio određen, odlučan dečačić, čiji su besovi bili veoma nepomirljivi i moćni. Vidim ga kako se bori sa Džeraldom; ili tako okrutnog prema dadiljama da su morale zvati oca. Imao je moćno pamćenje, radije je vladao stvarima nego nagađao; ne pametan, već darovit. Imao je prirodan, lak dar za crtanje. Uzeo bi parče papira, držao ga pod čudnim uglom i počeo da crta pticu, sa nekog čudnog mesta, tako da nisam mogla da pogodim kako će ptica postati ptica. Nije bio rano sazreo: tu i tamo bi dobio nagradu, ali nije uspeo da dobije itonsku stipendiju. Njegov latinski i grčki bili su nedoterani, rekli su učitelji; njegovi eseji pokazivali su veliku inteligenciju. Sećam se njegovog lakog, odlučnog, nemarnog rukopisa. Mislim da mu je škola odgovarala, prošao je to što je prošao ćutke. Da li je bio nesrećan, tiranisan? Nikad to nije rekao. Pretpostavljam da je držao svoje, dosta lako, i da je radije bio među dečacima nego kod kuće. Ipak, postojala je njegova osetljivost — iako nedoterano i nemarno, po izveštajima, prvi mi je on rekao — predajući dalje kao nešto vredno znanja — za Grke. Onog dana kad je prvi put došao iz Ivlinsa bio je veoma stidljiv; neobičan; ipak srdačan, rad, na svoj čudan način bez priče, što je kod kuće; krenuli smo zajedno gore-dole po stepenicama i on mi je govorio o Grcima: o Hektoru i Troji. Osetila sam da se stidi to da priča; i da mora i dalje da ide gore-dole; pa smo zato nastavili da se penjemo i silazimo, a on mi je pričao o Grcima, na mahove, uzrujano. Da bi to učinio, morao je da probije školarsku konvenciju o »radu«. Nije bilo takve konvencije o prijateljima. Pričao mi je priče o dečacima u Ivlinsu; zatim o dečacima iz Kliftona; i na isti način o svojim kembričkim prijateljima. Te su se priče nastavljale na svakom raspustu. To je bilo vrlo karakteristično. Imao je veliku moć da se divi svojim prijateljima, da ih voli. Zato mu je, pretpostavIjam, škola bila podnošljiva. Ipak je držao svoje. S njim se nije moglo lako. Nije očekivao da pobeđuje, niti je mnogo mario. Mislim da je procenio sopstvenu moć; dominirao je prijateljima na svoj način; i bio je siguran da će doći do svoje nadarenosti kad dođe vreme. Mogao je potpuno da uživa u njihovoj darovitosti. Uvek su ga zabavljali; divio im se; mnogo video u njima; a ipak, mislim, osećao se na svoj način njima ravan. I ne bi dozvolio da mu se neko nadredi. Ova mešavina gospodarstva i senzibilnosti, prijateljstva i sabranosti, davala mu je dosta karaktera. Bio je zapanjujuće uzdržan. Nije dozvoljavao da mu pobegne ni reč osećanja. A ipak ispod tog čudnog, nezgrapnog ćutanja provukla bi se osobena simpatija, ponos na nas32.

Nastavljam (22. septembar 1940) ovog vlažnog dana; a mi sad o vremenu, mislimo kako ono utiče na invaziju, kako utiče na napade na London — ne kao o vremenu koje nam se privatno sviđa ili ne sviđa. Nastavljam, jer sam se zaplela u romanu33. Pisala sam o Tobiju kad sam to ostavila. I prošle noći pokušala sam da umirim sebe i da spavam (pošto sam se uštirkala, kako bi rekao  Klajv,  da  Enrepovi34   stižu  ovamo)  misleći  na St.  Ajvz;  i  tako  prigodno,  iako  indirektno, opet dođoh do Tobija.

Otac je, mislim, bio na jednoj od svojih pešačkih tura, mora da je to bilo 1881, kad je otkrio St. Ajvz. Mora da je video Taland Haus, koja je pripadala G. V. R.35 i došao do zaključka da je iznajmi. Mora da je video grad, skoro kakav je bio u šesnaestom veku; i zaliv takav od postanka vremena. To je bila prva godina, mislim da sam tako čula, da je bila otvorena linija od St. Erta do St. Ajvza. Do tada je St. Ajvz bio osam milja od bilo koje železnice. I ja pretpostavljam da je, žvaćući sendvič možda gore kod Tregena, mislio da bi nam to moglo odgovarati leti — i razradio, sa [svojom] uobičajenom opreznošću, načine i sredstva. Ja sam se spremala da se rodim; i iako su želeli da ograniče svoju porodicu, moje začeće (rođenje 1882) pokazalo im je da neće uspeti. Sledio je Edrijen (1883) — takođe protiv njihove namere. To dokazuje lakoću i izobilje tog vremena kad je muškarac, kome je novac lascivna noćna mora, još uvek smatrao mogućnim da uzme kuću na samom vrhu palca Engleske — tako da svakog leta bude suočen sa troškovima preseljenja porodice, dadilja, posluge, s jednog kraja Engleske na drugi. Ipak je to učinio. Udaljenost je bila slaba strana; jer to je značilo da leti možemo da idemo samo u St. Ajvz. Naš boravak van grada bio je kanalisan na dva ili dva i po meseca. Ipak, to ga je činilo intenzivnijim. I, retrospektivno, možda ništa što smo imali kao deca nije bilo tako važno za nas kao leto u Kornvolu. Otići na kraj Engleske; imati našu kuću, našu baštu — imati taj zaliv, to more i tu planinu: Klodži i Hejlstaun močvaru; Karbis Bej; Lilent; Zenor, Triveil; Gerneds Hed; slušati kako se talasi razbijaju te prve noći iza žute platnene zavese; jedriti u ribarici; kopati u pesku; verati se po stenju i videti vlasulje kako rascvetavaju svoje pipke po mlakama; tu i tamo naći ribicu koja pljeska; u trpezariji gledati preko udžbenika i videti kako se svetlost menja na talasima; spuštati se u grad i kupovati za peni kutijce rajsnegli ili ma šta kod Lenema; g-đa Lenem je nosila lažne uvojke skroz oko lica: posluga je govorila da se g. Lenem njome oženio »iz oglasa«; mirisati sve riblje mirise u uskim strmim ulicama i videti bezbrojne mačke; i žene na visokim stepenicima ispred kuća kako prosipaju vedra prljave vode niz ulicu; svaki dan jesti veliku činiju kornvolskog krema, pokoženog žutom kožicom, koji dobiješ sa puno smeđeg šećera ... mogla bih da napunim stranice sećajući se jedne za drugom stvari koje su od leta u St. Ajvzu činile najbolji zamislivi početak života. Kad su uzeli Taland Haus, otac i majka su mi dali, u svakom slučaju, nešto što je mislim neprocenjivo. Zamislite da moram da mislim samo o Sariju i Saseksu ili ostrvu Vajt kad mislim o svom detinjstvu.

Grad je tada bio sasvim onakav kakav je morao biti u šesnaestom veku, nepoznat, neposećen, uspon, piramida od isprano belih granitnih kuća kao pokorica na nagibu šupljine ispod ostrva. Mora da je bio sagrađen kao sklonište; za nekoliko ribara, kada je Kornvol bio zemlja udaljenija od Engleske nego sada Španija. Bio je to strm gradić. Mnogo kuća je imalo stepenice koje su se sa pločnika uznosile do vrata. Zidovi su bili debeli blokovi granita, pretpostavljam da izdrže mora i oluju. Zapljuskivala ih je voda, bili su boje kornvolskog krema i neravni kao njegovi ugrušci. U njima nije bilo ničeg smekšalog. Nije bilo crvene cigle; nije bilo slamenih krovova; osamnaesti vek nije ostavio znak kao na jugu. St. Ajvz je mogao biti juče sagrađen; ili u doba Osvajača. Nije imao arhitekturu; nikakav planirani raspored. Pijaca je bila otvoren prostor sa neravnom kaldrmom; s jedne strane je bila crkva, bezvremena, kao kuće36, pored nje je stajala riblja pijaca, nije bilo travnjaka. Nije bilo rezbarenih vrata, velikih prozora, grede nad vratima, mahovine, nije bilo uljudnih profesionalnih kuća. To je bio vetrovit, bučan, riblji, glasan, grad uskih ulica; boje dagnje ili prilepka; kao gomila sirovih morskih plodova, načičkana na sivom zidu.

Naša kuća, Taland Haus, bila je izvan grada; na brdu. [Kada je bila sagrađena, za] koga ju je sagradio G. V. R., ne znam; negde četrdesetih ili pedesetih pretpostavljam; kvadratna kuća, kao na dečjim crtežima; upečatljiva samo po ravnom krovu i ogradi sa ukrštenim drvenim šipkama koja je išla oko krova. Imala je, kad smo tamo došli, savršen pogled — pravo preko zaliva do Godrevi svetionika. Imala je male travnjake koji su se spuštali niz brdo, okružene grmovima eskalonije, čiji su se listovi brali, presovali i mirisali; imala je tako mnogo ćoškova i travnjaka i svi su imali imena: kafe bašta; teren za kriket; ljubavni ćošak, ispod staklenika; hlebno drvo je tamo raslo; na klupi ispod hlebnog drveta Leo Maks se verio sa Kiti Lašington (mislim da sam čuo Pedija kako govori sinu, oglasio je Tobi) leja s jagodama; kuhinjska bašta; ribnjak; i veliko drvo. Sva ta različita mesta bila su natrpana u jednu baštu — pretpostavljam najviše dva ili tri jutra37. U Taland Haus se ulazilo kroz velika drvena vrata, čiji se zvuk škljocanja brave vraća: išli ste uz kolski put sa kosim zidom po kome se širio cvet koji se otvarao samo u podne, onda je zdesna dolazila osmatračnica. To je bila hrpa kamenja, travnata, nezasađena, koja je stršala preko baštenskog zida. Odatle se gledalo da li je signal spušten. Ako je spušten, bilo je vreme da se krene na stanicu da se dočeka voz iz St. Erta — voz, koji je dovozio g. Louela, g. Gibza, Stilmenove, Simondsove, Lašingtonove. Ali to je potpuno bila stvar odraslih — dočekivanje prijatelja. Naši prijatelji nikad nisu boravili kod nas. Da li smo ih želeli? Ja mislim da smo »mi četvoro« bili potpuno dovoljni jedni drugima. Kad je jednom g-đa Vestlejk iz Zenora dovela devojčicu po imenu Elzi, ja sam je »brisala po bašti«, odrasli su se smejali i odobravali. Voleli su da budemo nezavisni.

Sa osmatračnice je bio savršeno otvoren pogled na zaliv. G. Simonds je rekao da ga podseća na Napuljski zaliv. Zaliv je bio veliko krilo, sa mnogo zavoja, sa peščanim rubom, sa brdima srebrnozelenog peska u pozadini; krivudao je do dve crne stene, a na kraju jedne od njih stajala je crno-bela kula Svetionika; s drugog kraja je reka Hejl bila plava vena preko peska, a stubovi, na kojima su sedeli galebovi, označavali su da kanal postaje zaliv Hejl. Ovaj veliki tekući vodeni bazen neprestano je menjao boju; tamnoplava; smaragd; zelena; ljubičasta; srebrna. Parobrodi su stalno uplovljavali i isplovljavali: linija Hejnz, najviše mali parobrodi, išla je u Kardif po ugalj. Po lošem vremenu svakakvi neredovni brodovi su uplovljavali su da se sklone — niski brodovi, sa malom šupljinom u sredini, obojeni rđavocrvenom. Ponekad bi se ukotvio trodimni brod; a jednom neka čuvena bela jahta. Zatim je bilo neprestane plovidbe ribarskih čamaca iz luke — ribarica sa jedrima podešenim na pola jarbola; dosta teški nespretni čamci koji su daleko isplovljavali da love na dubokom moru i lakši rebrasti čamci koji su se uveče utrkivali nazad, kruţeći oko ostrva i zabacujući jedra. Rano u septembru bismo jednog jutra vrisnuli: »Svićarice su isplovile!« Svićarice su ležale na plaži najveći deo godine. Ali su ih redovno u ranu jesen dovlačili konjima i usidrili blizu obale, pa su ličile na crne cipele, jer je svaka s jedne strane imala  krov,  a veliki  navoj  mreže na  drugoj.  Ležale su tamo  nedelju za  nedeljom;  čekajući  da Hjuer gore u beloj kućici u zalivu Karbis ugleda sardele i dune u rog. Onda bi razvukli mreţe s plutačama. Ali godinu za godinom čamci su ležali čekajući. Govorilo se da su sardele uznemirene od parnih koča; nikako nisu dolazile u zaliv St. Ajvza. Ipak jednom smo čuli Hjuera. — čulo se jasno dugačko zavijanje. Razvukli su sve plovne mreže. Mogli smo da vidimo tačkaste krugove plute i tamnu mrežu ispod njih. Ali je veliko jato sardela, vidljivo pod vodom Hjueru na njegovoj visini, zaobišlo zaliv; i mreže su opet skupljene. (Tek 1905. kad smo, posle očeve smrti, nas četvoro uzeli kućicu za izdavanje u zalivu Karbis, došle su sardele; i mi smo rano ujutru izveslali, a more se penilo i prskalo od srebra. Sećam se nekog nepoznatog čoveka u susednom brodu kako je iskopavao puna naručja iz te zapenjene mase u naš čamac. Sećam se da sam napisala članak, odbili su ga pretpostavljam, koji to opisuje.) Svih godina što smo bili u St. Ajvzu sardele nikad nisu došle; ali su svićarice dovlačili u zaliv i mi smo imali običaj da isplivamo i da se zakačimo za ivicu; i gledamo neke starce što leže ispod smeđe nepromočive tende. Taj prizor je ostavljao oca sumornim. Veoma je poštovao ribare. Diralo ga je njihovo siromaštvo; a majka je, naravno, obilazila ljude, dole u St. Ajvzu, pokrećući svoje bolničko društvo — Julija Prinsep Stiven bolničko udruženje osnovano je pošto je ona umrla; i mislim, Ka A. F. mi je rekla, još uvek postoji.

Svake godine održavala se regata u zalivu. Postojao je sudijski čamac, sa nizom zastavica od jarbola do jarbola. Uglednici St. Ajvza izlazili su na palubu. Onda bi isplovili svi mali čamci. Svirao je orkestar. Mi smo išli na Malakof, stajali u gomili i slušali treštanje muzike koje se pronosilo preko vode; a onda je ispaljen top i čamci bi krenuli, trkajući se oko zaliva; ili su plivači ronili. I mogli smo da vidimo glavice kako puštaju mehuriće u vodi i kako sevaju ruke. Jedne je godine lep loknavi poštar bio drugi. »Pustio sam čoveka da pobedi«, rekao je, »jer mu je to bila poslednja šansa.« Bile su trke za muškarce, za dečake; trke za ribarice, za čamce za odmor. Bilo je veoma veselo sa zastavama što lepršaju i ispaljivanjem topova i muzikom orkestra iz St. Ajvza koja je dolazila iz čamca regate preko vode. Gomila se okupljala u Malakofu — tom oktogonalnom prostoru na kraju terase koji je po svoj prilici bio izgrađen u krimskom ratu i predstavljao jedini pokušaj koji je grad učinio da postane kupalište. Nije imao rivu, nikakvo javno šetalište; samo ovaj ugaoni komad zemljišta sa nekoliko kamenih klupa na kojima su penzionisani ribari sedeli u svojim plavim džemperima, pušeći i razgovarajući. Dan regate — uvek lep dan — još postoji u mom sećanju i navodi me da mislim, po njegovim zastavicama i čamčićima i kretanju i tačkastim ljudima na pesku i na vodi i po muzici što dolazi preko vode, na neku francusku sliku.

U to vreme St. Ajvz, osim nekoliko slikara, nije imao posetioce. Njegovi običaji su bili njegovi: u avgustu se održavala regata. Svakih dvanaest godina starci i starice plesali su oko Nils Stipla i par koji je najduže igrao dobijao je — šiling? pola krune? zaboravila sam — od gradonačelnika — dr Nikolsa, koji je za tu priliku nosio kaput od šišanog krzna. Seoski telal svako toliko bi prošao duž prednje linije, udarajući u poslastičarsko zvono i vikao »Čujte! Čujte! Čujte!« Ne znam šta je vikao; osim jednom prilikom, kada je jedna naša gošća izgubila broš, pa je stari Čarli Pirs to izvikivao. Bio je slep, sa dugačkim, ispijenim licem, sivih očiju kao u kuvane ribe, nosio je veoma izanđao cilinder i frak čvrsto zakopčan oko mršavog tela i nesigurno se klateći, mahao je zvonom i vikao: »Počujte! Počujte! Počujte!« Znali smo ga kao što smo znali mnoge likove iz St. Ajvza, preko posluge, preko Sofi uglavnom. Sećam se Elis Kernau, koja je donosila veš u velikoj pokrivenoj korpi; i g-đe Adams, ribarke, koja je donosila ribu. Rakovi su bili živi, još uvek plavi, hramali su još po korpi, ona bi ih stavila na kuhinjski sto i velika klješta su se otvarala, zatvarala i štipala. Da li se sećam činjenice kad se sećam dugačke debele ribe koja se uvija na udici u smočnici, a Džerald je na smrt udara drškom od metle?

Kuhinja, Sofijina kuhinja, bila je direktno ispod naše dečje spavaće sobe. Mi bismo spustili korpu na kanapu i ljuljali je ispred kuhinjskog prozora, dok je večera trajala. Ako je bila dobro raspoložena, korpa bi bila uvučena i natovarena nečim što je ostalo od večere odraslih; ali ako je bila zlovoljna, korpa bi trzajem ušla unutra i kanap odsečen. Mogu da se setim različitih osećaja: kako izvlačim tešku korpu; i kako osećam trzaj; i lakoću kanapa.

Svakog popodneva išli smo u šetnju. Kasnije su te šetnje postale mučenje — sa ocem je morao da šeta neko od nas — majka, isuviše obuzeta njegovim zdravljem, njegovim zadovoljstvom, bila je isuviše voljna, sada mislim, da nas prinese na žrtvu na taj oltar, ostavljajući tako nasleđe zavisnosti sa njegove strane koja je postala strašan namet posle njene smrti. A pored toga, St. Ajvz je bio priroda. Koliko bi bilo bolje za njega i za nas da ga je ostavila da šeta sam; da se premori ako tako hoće. Njegovo zdravlje bilo je njen fetiš; ona je lako umrla od izraĎenosti sa četrdeset devet godina; njemu je bilo veoma teško da umre od raka sa sedamdeset dve.

Ali, pošto sam napravila ove umetke, St. Ajvz nam je ipak pružao čisto ushićenje koje imam pred očima čak i u ovom trenutku. Lišće boje limuna na brestovima, okrugle jabuke koje se crvene sjaje u voćnjaku i šum lišća naveo me je da zastanem i da razmislim koliko onog što nisu ljudske snage deluje na nas. Dok ovo pišem, svetlost se menja; jabuka postaje živozelena. Ja odgovaram — kako? A zatim krešti mala sova. Još jedan odgovor. St. Ajvz, da skratim opskurni niz misli, o drugom glasu ili glasovima i o njihovoj povezanosti sa umetnošću, sa religijom; figurativno bih mogla da izreknem šta pod tim razumem zamislivši sebe kako plovim u elementu koji sve vreme odgovara stvarima za koje nemamo reči — izloženi nekom nevidljivom zraku; ali umesto da se trudim ovde to da izrazim, da analiziram treći glas, da otkrijem da li su »čista zadovoljstva u vezi sa umetnošću, ili religijom«: da li govorim istinu kad vidim sebe da neprestano hvatam šapat tih glasova u svoja jedra i laviram tamo-ovamo u svakodnevnom životu, kako im se predajem — umesto toga, ja samo beležim ovaj uticaj, slutim da je od velikog značaja, ne mogu da nađem način da proverim njegovu moć nad drugim ljudima; pa tako ovde podižem prst, signalizirajući da je tu vena koju kasnije treba razviti.

30)  Vidi gore: »moje sklonište, iza vrata na sklapanje salona u Hajd Park Gejtu.«

31)  Materijal od 10. strane od kraja 11. je izostavljen.

32)  Stranica 13. rukopisa završava se usred rečenice, na tričetvrt stranice sa: »... ponos na nas & a«.

33)  Sad je radila na Između činova koji je u tom periodu pominjala u »Writer’s Diary« kao »P. H.«, od »Poyntzet Hall« ili »Poyntz Hall«.

34)  VW je bila uznemirena jer se plašila — pogrešno kako se ispostavilo — da Helen Enrep, Rodžerova drugarica do njegove smrti, planira da se za stalno preseli u Rodmel sa svojim sinom i ćerkom. »Klajv« je naravno Klajv Bel.

35)  Great Western Railway (Velika zapadna železnica).

36)  Stranica 16. rukopisa se nastavlja rečenicom koja je zbog precrtavanja razbijena.

37)  Redovi 3—8 (do »St. Erth«) rukopisa su izostavljeni; VW je delimično precrtala redove 3—4.

Prevela: Slavica Stojanović

Oceni 5