Tek u stanju maksimalnog pijanstva, čovek se ponaša prirodno

MAKARENKOVI SINOVI

I danas čuvam jednu fotografiju iz Kirovskog dečjeg doma koji se nalazio u Komunalnoj ulici broj 16. Ko je i kada snimio tu fotografiju ne znam. Na njoj smo negde brat Boris,  ja i još desetak dečaka iz doma. Ni danas ne znam ko je od njih Boris, ni gde sam ja. Svi smo isti, svi ošišani do glave, svi neuhranjeni, svi u belim kosuljama za dva broja većim, svi sa bezizražajnim očima i zbog nečeg raširenih ruku. Na upalim obrazima nema ni traga dečjeg smeška. Dečja slika a liči na starački dom.

Fotografija je mutna, ni jedno lice se jasno ne vidi. Ili je fotograf bio  amater, možda pijan pa mu je ruka zadrhtala, ili je aparat bio loš ili je vremenom slika izgubila oštrinu. Desetak istih dečaka, čije se oči tek naziru, a izraz lica je ozbiljan. Premda, kod nas na Severu svi su ozbiljni na fotografijama, svi pažljivo gledamo u objektiv. Čak i na svadbenim fotografijama niko da se bar malo nasmeši. Takvi smo, štedljivi na osmesima. A pričamo o širokoj duši.

Pričalo se da na pijacama prodaju meso sa ljudskim kostima. Takođe se govorilo da od dece prave sapun i da ga prodaju na crnoj berzi. U Dečjem domu već u tri popodne su zatvarana sva vrata i prozori i niko nije mogao ni da uđe ni da izađe

Runova je jednom uzela uveličavajuće staklo i pažljivo proučavala fotografiju. Išla je od jednog do drugog dečaka. Sa leve strane pronašla je jedno lice sa stisnutim ustima, ali širom otvorenih očiju.To si, Venička, svakako ti, rekla je zbog nečeg zadovoljna.

Šest godina sam tamo proveo. Svake godine sam kao najbolji đak dobijao istu nagradu – slali su me  u Pionirski logor preko leta. Ne znam gde mi je bilo gore. U domu je vladao kult fizičke sile. I nastavnici su znali da ošamare, ali su stariji dečaci u Pionirskom odmaralištu svakodnevno terorisali mlađe i slabije. Ja sam se držao po strani, pokušavao sam da budem neutralan i to mi je, uglavnom, polazilo za rukom. Možda ta pozicija i nije naročito cenjena, ali pljujem ja na to. Preživeo sam.

NAJLEPŠI DOGAĐAJ: SVETI RAT

Sećam se najlepšeg događaja iz srednje škole. Poslednja tri meseca samo smo vežbali za rejonsko takmičenje. Pošto smo već imali po sedamnaest godina, a neki čak preko dvadeset, naši glasovi bili su duboki, pravi muški. Možda je tome doprinela i votka koju smo nemilice trošili, kada bi došli do nje. I cigarete Belomor, to su one sa praznim filterom od kartona.

Osnovali smo hor u kome su bili samo oni sa dubokim glasom, po uglednu na Centralni hor Crvene armije u Moskvi, čuvenog Aleksandrova.

Uveče se trošna škola tresla od naših glasova. Obožavali smo pesmu “ Ustaj, zemljo ogromna“. Ustani na smrtni boj. Napred u Sveti rat.

Zamišljali smo da smo na frontu i da se borimo protiv Nemaca i ostalih fašista. I da pobeđujemo, naravno, braneći ne samo Sovjetski savez već se surovo svetimo za sve žrtve koje smo podneli, patnje koje smo preživeli i bedan život koji sada živimo. Osveta je bila slatka, a nama su pucale glasne žice od naprezanja. Ustaj zemljo nepobediva – drali smo se iz petnih žila.

Osvojili smo prvu nagradu, dobili prelaznu zastavicu koju smo odmah okačili u Crvenom kutiću našeg razreda. Bili smo veoma ponosni, bio je to naš prvi i jedini zajednički uspeh.

Pravo slavlje bilo je kasnije u razredu. Naš razredni starešina, koji je nogu izgubio u Staljingradskoj bici, inače tenkista i vrlo nervozan ali dobar čovek, postrojio je naš hor ispod Staljinove slike, a mene je postavio u sredinu, jer sam osvojio i prvo mesto za literarni sastav.

Starešina, zvao se Pjotr Iljič, svakome od nas darovao je po jednu flašu votke. Gde je to nabavio ne zna se, a bilo je to takvo bogatstvo koje se ni sa čim nije moglo meriti. Održao je govor u kome je po prilici rekao da smo svojom pesmom,  svojim muškim glasovima, potvrdili da možemo da branimo  domovinu i da budemo spremni ako bude trebalo. A on se nada da neće.

Vlastite reči ganule su ga do suza, starešina je gledao u nas. Anđeli moji nebeski, rekao je sasvim tiho.

Svi smo ga nemo gledali. Nismo verovali da bivši tenkista može da pusti suzu. Samo je Nikolaj prdnuo.

Pijani anđeli, pljunuo je starešina cigaretu na pod. Hor pijanih anđela.

Kao da i sada vidim tu fotografiju: Venička Jerofejev sa dve flaše votke u rukama, jer je dobio dve nagrade, i njegovi drugovi sa po jednom. Svi su ozbiljni samo je Venička nasmejan.

Eto, to mi je najlepša uspomena sa školovanja.

Prava je šteta što se ništa slično nije dogodilo.

VELIKI STRAH OD NJIHOVE SLOBODE

A vreme je bilo strašno. Posle smrti Staljina, 1953. godine, došlo je do prve amnestije u logorima. 

Do tada smo na Kolskom poluostrvu videli više bodljikavih žica nego bilo čega drugog. A onda su odjednom žice nestale, a pojavilo se hiljade, desetine hiljada logoraša, a među njima je bilo mnogo ubica, siledžija i  lopova. Bili su to ovejani kriminalci, političke još nisu puštali na slobodu. Stizali su u čoporima, izgladneli kao vukovi, spremni na sve. Čudovišno vreme.

Pričalo se da na pijacama prodaju meso sa ljudskim kostima. Takođe se govorilo da od dece prave sapun i da ga prodaju na crnoj berzi. U Dečjem domu već u tri popodne su zatvarana sva vrata i prozori i niko nije mogao ni da uđe ni da izađe. Tako smo i mi osetili dah logora. Veliki strah je zavladao od njihove slobode.

Pored poezije Pasternak je držao časove iz higijene. Svakog dana nam je govorio kako treba da budemo čisti u telu, da peremo ruke i pri tom se pozivao na istorijske autoritete. Sveti Augustin, kaže, bio je bljak, on nikada nije prao ruke, ali zato Pontije Pilat

Tada su i oca pustili iz logora. Posle nekog vremena on je pozvao majku da se vrati iz Moskve. Otac je na željezničkoj postaji imao neku sobicu, praznu, bez nameštaja. Ni kreveta, ni stola, ni peči. Susedi su sve pokrali. A njemu su rekli da je bio požar.

Jednog dana otac se pojavio u domu i preuzeo je Borisa i mene, na revers. Ni brat ni ja nismo ga prepoznali. Bio je to neki drugi čovek, ne onaj veseljak koji odlazi u logor spokojnim korakom. Tako smo opet svi živeli zajedno. Dok oca i treći put nisu osudili. Dobio je tri godine zbog kašnjenja na posao. To vreme je uglavnom provodio u zatvorskoj bolnici. Tuberkuloza. Oprostili smo se s njim, zauvek.

Otac je umro tri dana pošto sam kao jedini učenik u Murmanskoj oblasti dobio zlatnu medalju koja mi je otvarala vrata svih univerziteta u zemlji. Nisu ga pustili na svečanost povodom dodeljivanja medalje. Bio je toliko pijan od sreće da su se bojali da ne napravi neki incident. To je bila senka koju nisam nikada mogao da izbrišem. Kada bih kasnije uzimao medalju u ruke, slova na njoj nisam raspoznavao. Samo sam video očevu senku.

Kasnije sam zamenio medalju za litru votke i dve flaše alžirskog vina. Mislim da je to bila poštena razmena. Pola votke i flašu alžirskog odneo sam na očev grob. Nisam smeo da piće ostavim na grobu, kakav je običaj, jer bi to nestalo za manje od pola sata. Zato sam i votku i vino pažljivo prelio preko groba. Prvi i poslednji put u životu.

Ostalo sam popio i osetio olakšanje.

FIZIKU JE PREDAVO LAV LANDAU

U srednjoj školi imao sam najbolje moguće profesore. To su bili vrhunski stručnjaci, doktori nauka, profesori univerziteta iz Moskve, Lenjingrada i Kijeva, svi odreda logoraši po 58-10 kojima su dozvolili da predaju u srednjim školama. Fiziku mi je, na primer, predavao Lav Landau. Teorijsku hemiju Mendeljejev. O književnosti nam je pričao Zoščenko, a o poeziji Pasternak koji se ovde sklonio zbog ratnih dejstava.

Pored poezije Boris je držao časove iz higijene. Svakog dana nam je govorio kako treba da budemo čisti u telu, da peremo ruke i pri tom se pozivao na istorijske autoritete. Sveti Augustin, kaže, bio je bljak,on nikada nije prao ruke, ali zato Pontije Pilat…

- Venjička, Venička.

Dobro, anđeli moji, vidim da pratite šta pričam. Ali, hteo sam da kažem da ni jedna škola u SSSR nije imala tako kvalitetne nastavnike. Oni su od učenika izuzetno mnogo tražili: želeli su da se iskupe i opravdaju poverenje onih koji su ih poslali u Sibir. Meni to nije predstavljalo problem, lako sam sve pamtio i ništa nisam mogao da zaboravim.

Onda me je majka jednog dana uzela za ruku i povela u Moskvu, pravo na univerzitet Lomonosova. Diplomu i zlatnu značku nosila je u tašni kao najveće blago.

Sa sedamanest godina prvi put sam prekoračio Polarni krug u pravcu juga. Iz voza sam video kravu i visoke borove. Bio je to nezaboravan trenutak u mom životu.

Zar krave još postoje na ovom svetu?

MOJI  UNIVERZITETI

Za razliku od brkatog Maksima, ja sam se školovao na pravim univerzitetima. Promenio sam ih nekoliko, ali dalje od prve godine nigde nisam stigao. Kao što su me lako primali, tako su me još lakše izbacivali.

U Moskovski univerzitet “ Lomonosov” zakoračio sam prvi put u julu 1955 godine. Imao sam zlatnu medalju i nije trebalo da polažem prijemni ispit. Samo razgovor sa komisijom.

Ušao sam u sobu dekana malo nervozan. Za stolom su sedela trojica, očigledno su se dosađivali. Četvrti, onaj sa brkovima, gledao me sa zida. Njegov pogled je bio najdobrodušniji. Dekan, a on je bio u sredini, obratio mi se nekako s visine:

- Vi ste, mladiću, znači došli sa našeg lepog  Severa? Pa, kako je vreme tamo?

Hteo sam da kažem da je toplo, kao na Krimu, ali sam ćutao. Znao sam da je on u Sibiru odležao 15 godina, ali sam takođe već čuo da se vratio  prevaspitan i da je sada gori od onih koji su ga tamo poslali. Šta da mu odgovorim? Odmah sam video da je govnar.

Dekan je, kao, razgledao moje dokumente, klimao nešto glavom i na kraju me upitao, činilo se više reda radi:

- Recite, Jerofejev, šta ste poslednje pročitali ?

Samo sam čekao da postavi neko takvo pitanje. Odgovorio sam hladno: Hajdegera, o egzistencijalizmu.

Sad su se i druga dvojica probudili. O egzistencijalizmu se tada u Sovjetskom savezu uopšte nije govorilo, a malo je ko uopšte imao pojma o čemu se radi. To je bila jedna od tabu tema, kakvih je bilo mnogo.

- Pa šta vi o tome, mladiću, znate? pitao je dekan i dalje sa visine ali sada već malo uznemiren temom koju sam nametnuo.

Objasnio sam da postoje tri osnovne forme egzistencijalizma  Hajdegerova, Jaspersova i Sartrova.

Ukratko sam za svaku rekao šta znači i kakve pojmove obuhvata. Imao sam utisak da oni o tome prvi put nešto čuju. Gledali su u mene bez i jedne reči. Samo su im oči postale malo uže. Valjda su se bojali da progovore bilo šta. Naročito je dekan imao čvrsto stisnuta usta. Onda mi je rukom pokazao na vrata.

To su bila vrata za ulazak u Moskovski državni univerzitet,  MGU.  Filološki fakultet.

Poslao sam telegram mojima u Sibir: “Primljen. Stop. Venedikt”.

MUZIKANTOVA

U prvom semestru bio sam izuzetno tih i miran i, kako su govorili, odličan student. Položio sam sve ispite sa najvišim ocenama. Primetio sam da na moje ispite dolazi sve više studenata: proširio se glas da odgovaram tako dobro da su i profesori zbunjeni.

Zatim sam otišao na zimski odmor u Kareliju. Tamo su me svi dočekali kao heroja. Za njih je bio uspeh već to da sam na studijama u Moskvi, a kad je neko rekao da sam među najboljima, njihovom ponosu činilo se nema kraja.

Izuzetak je bila moja školska drugarica Muzikantova. Ona je svuda vodila glavnu reč, pravila skandale i već tada se opijala do besvesti. Ona me ismejavala u društvu, a ja sam je i pored poniženja pratio u stopu, očaran njenim  ponašanjem koje je svuda izazivalo zlobne primedbe. Bila je toliko drugačija od ostalih. Psovala je u svakoj prilici i smela je da prihvati bilo koji rizik, ako je zabava u pitanju. A ja sam i dalje bio tih i skroman. Nisam ni primetio da sam zaljubljen u Muzikantovu. Bila je tako lepa i tako lepo se opijala da nisam mogao da odolim.

Pijanstvo je način da se dokopaš slobode, rekao sam devojkama, u alkoholu se topi sve ono loše što se nakupilo u našim grešnim telima

Sećam se jednom, sedeo sam u krčmi a ispred mene je stajala čaša sa votkom.Muzikantova se pojavila ni od kuda, uzela moju čašu i sa smeškom sručila u grlo 200 grama votke. Bila je savršena devojka, a savršenstvo, kao što se zna, nema granica.

Po povratku u Moskvu, u studenskom domu dočepao sam se Lajbnica i - počeo tiho da se opijam. Zatim sam isto tako tiho propušio. Moglo bi da se kaže: prva ljubav i prvih 500 grama Venedikta Jerofejeva.

Zašto baš tada? Neki poseban razlog? Lajbnic? Muzikantova? Ne znam.

Ali sam siguran da se nešto prelomilo u meni.

LOMAČA U SPAVAONICI

I dok smo na fakultetu počinjali drugi semestar, u Moskvi se desio neverovatan događaj. Na partijskom kongresu Hruščov je pročitao tajni referat o kultu ličnosti Staljina. Svi su bili zaprepašćeni, niko referat nije čitao, ali su svi znali šta tamo piše. Običnim ljudima u prvo vreme bilo je zabranjeno da iznose svoje ocene o Staljinu. Čekalo se da nomenklatura prva progovori. Naš dekan je rekao kako se u Sovjetskom savezu, puštanjem na slobodu velikog broja logoraša iz Gulaga “naziru svetle perspektive”.

Naziru svetle perspektive? Setio sam se kako su nas u domu zaključavali već u tri sata posle podne, da nam neki od oslobođenih logoraša ne prereže grlo ili nas siluje. Svetle perspektive? Tada sam rešio da krenem u akciju.

To mi nije bilo teško jer su me ionako drugari smatrali za vođu. Rekao sam: ako je Hruščov kritikovao Staljina kao zločinca na red će doći i ideologija komunizma.

Somesejko, Jackavičus i ja napravili smo u spavaonici veliku lomaču: spalili smo sve komunističke knjige do kojih smo mogli da dođemo, a takvih je,jasna stvar,bilo mnogo. Niko nas zbog toga nije pozvao na odgovornost, što je bilo prosto neverovatno. Mislim da su rukovodioci još bili zbunjeni i bez direktive kako da postupe. Čudna zemlja.

Čak ni bibliotekarka nije tražila da joj vratim knjige.

MOJ DNEVNIK

Tada sam rešio da vodim dnevnik. Prvo sam napisao naslov:

Dnevnik Venedikta Jerofejeva.

Zatim datum: godina 1956. mesec mart. Dana 16.

Moja druga teza bila je da je trezan čovek toliko duhovno bedan, da ponekad nije sposoban ni za najjednostavnije ponašanje – čak se stidi da pokaže svoju pravu ličnost

Zapisao sam: Šesnaestog sam pio.

17. mart: Pio.

18. mart: Votka i pivo

19. mart : Samo pivo.

Uveče 20. pao sam u postelju i probudio se 21. oko podneva. Okrenuo sam se na drugu stranu i otvorio oči dvadeset drugog posle podne. Opet sam pio, spavao, a zatim se u nedelju probudio. Mislim da je bio 25. Sedeo sam i držao glavu rukama. Sanjao sam Nikitu Sergejeviča. Zatim sam nešto popio, zaspao i sutradan nastavio da pijem. Vino.

O KORISNOSTI ALKOHOLA

Nikada nisam voleo komunizam, ali ga nisam ni posebno mrzeo verovatno zato što sam prema svim ideologijama ravnodušan. Sovjetski sistem bio je negde pored mene, nisam ga ozbiljno shvatao. Nisam bio u zatvoru niti u logoru. Ne postoji moj dosije u tajnoj policiji. Nisam bio član ni pionirske organizacije, niti komsomola, o partiji i da ne govorim. Posle govora Hruščova ipak sam proslavljao propast komunizma. Uz votku, naravno.

Razmišljao sam o korisnosti alkohola ne samo na političkom planu, nego uopšte. O tome kako bih mogao svo vreme samo da pijem. Za opijanje sam tražio naučno opravdanje. Video sam da to zanima i moje drugare. Tvrdio sam, na primer, da nam alkohol omogućava da održavamo svoju telesnu snagu sa minimalnom količinom hrane. To ih je posebno privlačilo. Svojim kolegama sam objašnjavao da postoje dublji uzroci koje samo hemija može da objasni: smanjuje se količina ugljendioksida kojeg udišemo i, kao nužna posledica, usporava sagorevanje materije u organizmu. Pomenuo sam Dr Getnera koji je otkrio da je alkohol hranjiv u tom smislu što jedan gram alkohola, uz potpuno sagorevanje, daje 7,18 kalorija. Niko naravno nije nikada ni čuo za dr Getnera, ali su bili oduševljeni tim naučnim otkrićem.

Onda sam rekao: Sveti Isak jeo je tek svakog drugog dana, a sveti Pajsije samo u subotu i nedelju. Visarion, takođe svetac, pravio je pauze od 40 dana i samo je pio vodu sa vinom, premda ne znam u kakvoj srazmeri. Drugarima se ovo poređenja sa religioznim svecima veoma svidelo.

Naročiti utisak na njih je ostavio sveti Nikolaj. Za njega sam rekao da je na jednom crkvenom saboru bio toliko pijan da je u žaru diskusije ubio svog oponenta. Ali je ipak ostao svetac. Ni prvi, ni poslednji ubica – svetac.

Moja druga teza bila je da je trezan čovek toliko duhovno bedan, da ponekad nije sposoban ni za najjednostavnije ponašanje – čak se stidi da pokaže svoju pravu ličnost. Govorio sam kako naučnici potvrđuju da je prosečni psihološki profil starih Grka isti kao i profil sovjetskog građanina, ali samo u trenucima teškog pijanstva. Problem je što opšte psihološko stanje čovečanstva ima tendenciju otrežnjavanja, pa je zato svaka pobuna protiv takvog kretanja opravdana i pravedna. Trezvenost se može smatrati normalnom pojavom samo sa biološkog stanovišta, ali čoveka manje od svega određuje biologija. A i malo ko zna šta je u životu normalno, a šta nije.

Devojkama sam tvrdio da alkohol udvaja silu ljudskih osećanja i deset puta povećava snagu njihovog ispoljavanja, bez obzira da li su ta osećanja dobra ili loša. Tek u stanju maksimalnog pijanstva, čovek se ponaša prirodno.

Pijanstvo je način da se dokopaš slobode, rekao sam devojkama, u alkoholu se topi sve ono loše što se nakupilo u našim grešnim telima.

Pošto se većina njih i sama ubijala od votke verovale su mi bez pogovora. Slobodno telo u slobodnom duhu - to je za većinu njih bio životni ideal. Što ne znači da od nekih od nisam dobijao pisma sa plačljivim molbama da prestanem da se opijam do besvesti. Kao, čašica dve to može, ali više od toga ne. I slične gluposti.

NE  POTCENJUJTE  KOLONJSKU VODU

Kad nema votke i vina, veoma je korisna kolonjska voda, što neki potcenjuju a ne bi trebalo. Često smo pili odekolonj koji se u parfimeriji prodavao pod romantičnim nazivom “ Svežina”. To ustvari nije odekolonj, već losion za kožu. U Rusiji se svi jeftiniji losioni masovno koriste kao alkoholni napici. Losion „Higijena“, na primer, koristili smo samo za „unutrašnju upotrebu“.

Procenat alkohola u sovjetskim losionima varira od 10 do 92,5 odsto.Ali, največi deo onih jeftinijih ima između 31 i 35 odsto alkohola, što je sasvim pristojno. U kolonjskim vodama procenat alkohola bio je veći, između 55 i 75 odsto, ali su oni bili nešto skuplji i upotrebljavala ih je samo inteligencija. Inostrana kolonjska voda ima do 97 odsto alkohola, veoma je skupa za obične ljude i nju koristi samo nomenklatura.

Bio sam ubeđen da je, u moralnom smislu, nađena zamena za hrišćanskog Boga. Onaj koji je lišen unutrašnjeg oslonca, traži ga sada nad sobom, ali više ne u religiji koja je ionako bila poluzabranjena, već u alkoholnim isparenjima

Marks je imao pravo: postoji hiljadu zakona u svetu ali je najvažniji zakon vrednosti. Kada sam kolegama objašnjavao zašto pijemo kolonjsku vodu, a ne votku Stoličnuju, pozivao sam se na Marksa-Engelsa-Lenjina i Staljina.

I odmah nam je svima bilo lakše. 

VIŠE PIJTE, MANJE JEDITE. TALENTI NE MEZETE

Možda preterujem, ali kod nas na fakultetu sve se vrtelo oko alkohola. Bio sam ubeđen da je, u moralnom smislu, nađena zamena za hrišćanskog Boga. Onaj koji je lišen unutrašnjeg oslonca, traži ga sada nad sobom, ali više ne u religiji koja je ionako bila poluzabranjena, već u alkoholnim isparenjima. Nije uzalud medicina ukazala na analogiju između stanja pijanstva i stanja religiozne ekstaze.

Iznad kreveta okačio sam veliku parolu: Više pijte, manje jedite. Pravi talenti nikada ne mezete.

I što sam više pio, moje misli su bile lucidnije. Po ugledu na Njutna i njegove zakone kretanja, proklamovao sam prvi zakon alkoholizma: Ako je čoveku ujutro muka, a prethodne večeri je bio bodar i pun nada, reč je  budali i običnom glupanu.

Drugi zakon govori o obrnutoj situaciji: ako je uveče gadljiv i bolestan, a ujutro čio i energičan, radi se o sasvim prosečnoj osobi i folirantu. 

Treći zakon koristi samo za dobre ljude, ali dobrih ljudi na univerzitetu, kao što je poznato, nema.

Tvrdio sam s punim pravom da pijanstvo nije problem, već mamurluk. Tu sam otkrio Zakon paradoksa: težak mamurluk podstiče humanost jer je čovek u takvom stanju nesposoban ne samo da udari već i da odgovori na udarac. Mnogo se toga ne bi desilo da je Iljič 1917. godine bio mamuran i da nije mogao da se uspentra na ona oklopna kola revolucije.

Uz sve to, čovek ne umire kada pije votku, nego kada se trezni.

(Nastaviće se)