Tela traže kontekst

Treći deo čitajte ovde

VI

„Ponekad ostavim upaljena svetla u stanu“, objašnjavao je Saša dok su se približavali zgradi. „Sedim u mraku preko puta. Gledam druge prozore u kojima se nešto pomera. Onda i u mom prozoru nešto mrdne“. Pogledao je u Kolju kao da traži reakciju, a onda dodao – „Mačka“. Obojica su se nasmejali – Saša zato što je uspeo da izvede misao do kraja, Kolja jer se obradovao što je reč na „M“ životinja.

Zaustavili su se u parku iz kog se videla prednja fasada. „Vidi“, rekao je Saša i munuo ga laktom u rebra, „Ono je moj prozor. Tamo gde nema nikoga“. Kolja je pogledao u pravcu u kom je pokazivao ispruženi prst. Jedan prozor lebdeo je u mraku kao napuštena kapsula za spasavanje. U svim ostalim oknima komešale su se crne siluete koje su animirale osvetljene pozornice.

„Uzmi“, gurnuo ga je. Kolja je ispružio ruku, a Saša je u nju spustio nepoznati predmet. Čim mu je dodirnuo površinu šake Kolja je shvatio da je u pitanju dvogled.

„Nisam ti ja neki gad, ali volim da ih posmatram“, nasmejao se Saša.

Kolja je ćutao. Nije zazirao od neobičnih ljudi. Cenio je njihove sitne perverzije, čak i onda kad su signalizirale opasnost. Ovog puta mu se ipak nešto okrenulo u želucu. Tako se osećao svaki put kad bi ga preplavila nečija usamljenost.

„Koga gledaš?“, upitao je nakon kraće pauze.

„Sve“, odgovorio je Saša, „Ali nisu svi zanimljivi“.

„Ko je zanimljiv?“

„Dva prozora ispod. Žika. Svako veče vežba. Kako se zagreva, tako se svlači. Dobar je tip. Često popijemo pivo ispred zgrade. Eno ga, gledaj“.

Kolja nije imao običaj da posmatra druge čak ni kada bi se našli u neposrednoj blizini. Ne zbog toga što je brinuo o njihovoj privatnosti, nisu ga zanimali. Goli tipovi takođe. Tela traže kontekst, govorio bi ako bi se neki razgovor poveo u tom smeru. Kad bi se našao u zamračenoj sobi tipa kojeg je tek upoznao, a ovaj se odmah svukao jer nisu imali o čemu da razgovaraju, preplavila bi ga neprijatnost zbog koje bi poželeo da pobegne. Ipak, to nikada nije činio. Sedeo bi nepomično, a ovog bi to još više uzbuđivalo, pa se lepio za njegov vrat kao džinovska pijavica.

Pogledao je kroz dvogled. Vežbanje je počelo, a vežbač je stajao okrenut prozoru, potpuno nag. Svi prozori s prednje strane zgrade izlazili su na terase, pa je dobro mogao da ga osmotri kroz velike prozore. Raširene noge bile su blago savijene u kolenima, stopala otvorena tako da su unutrašnje strane butina bile okrenute napred.

„Ma daj“, rekao je Kolja poluglasno i sklonio dvogled s očiju, „Čudovište. Ta stvar je ogromna“.

Saša je ćutao i gledao u zgradu. „Ej“, rekao je Kolja, ali ovaj nije reagovao. Pogledao je tamo gde je ovaj gledao. Nije odmah shvatio o čemu se radi. Onda je u Sašinom prozoru video siluetu. Podigao je pogled, ali se senka već izgubila.

„Mislio sam da živiš sam“.

Saša je ćutao.

„Ej“, ponovio je nešto glasnije i protresao mu ruku.

„Je l’ možemo kod tebe?“, upitao je Saša nakon kraće pauze.

„Ne“, odgovorio je Kolja.

„Sačekaj me onda tu“, rekao je Saša.

Kad se Mesar izgubio u mraku Kolja je osetio drhtavicu. Dođavola, pomislio je. Kad bi mu neko okrenuo leđa, pa makar i za trenutak, osećao bi mučninu. U prvi mah slaba, kao kad pojedeš vruće testo, a onda sve jača.

Ustao je s klupe. Ruke su mu se tresle, a dah postajao sve plići. „Smiri se, smiri se“, šaputao je i pokušavao da se seti tehnika disanja koje su ga ranije umirivale. Nije pomoglo. Kad više nije mogao da izdrži krenuo je ka ulazu u zgradu.

Dok je gledao u vrata koja su bila razjapljena kao slomljene vilice, ni u jednom trenutku nije pomislio da prelazi nedozvoljenu granicu. Činilo mu se ipak da pantalone od nervoze postaju sve uže, toliko da će mu vene popucati. Rasle su i pukotine na crnim čizmama. Progutaće i mene i zgradu, mislio je.

U hodniku je bilo za nekoliko stepeni hladnije. Od toga su mu se nakostrešile dlačice na vratu. Potražio je prekidač, ali ga nije našao. Uključio je lampu na telefonu i krenuo uz stepenice. Izračunao je da je Mesar na četvrtom spratu, ali nije znao broj stana. Vrteo se kao pokvarena igračka. Onda su se otvorila vrata s desne strane, svetlost mu je obasjala stopala.

„’Ajde uđi“.

Kolja se k vratima kretao tako da mu se činilo da će svanuti pre nego što prekorači prag. Bila su poluotvorena i zaklanjala su polovinu Mesarevog lica. Žmirkao je. Oko mu se žarilo kao vrh cigarete.

Zakoračio je u predsoblje i čekao. „Ko je to bio?“, upitao je posle kraće pauze.

Saša je zatvorio vrata. „Ko?“, zbunjeno je pitao.

„Silueta s prozora“, odgovorio je Kolja.

„A, to. Niko“.

U prostoriji s desne strane začulo se komešanje. Onda su se vrata otvorila. Iz polutame je izašao muškarac. Činilo se da će okvir vrata popustiti od njegovih pleća.

„Letećeš ti odavde“, promrmljao je kada je uspeo da podigne glavu.

„Izlazi!“, viknuo je Saša, a ovaj se zateturao k njima kao da je spreman da zapodene tuču.

Saša je otvorio ulazna vrata, uhvatio ga za vrat. Iako je bio sitniji od njega, uspeo je da ga izgura u hodnik.

„Letećeš!“, viknuo je gost.

„Važi“, odgovorio je Saša, „I pozdravi ženu“.

Čim je zalupio vrata okrenuo se ka Kolji.

„Rekao sam ti da sačekaš dole“.

„Ko je ovo bio?“

„Niko. Upadaj“.

Ušli su u prostoriju koja se nastavljala na predsoblje. Na sredini velike sobe nalazio se sto za ručavanje s četiri stolice od kojih je svaka bila drugačija. S leve strane bila je kuhinja iz koje se širio miris užeglog ulja. Nagomilano posuđe podizalo se iz sudopere kao piramida. Po podu su bile rasute knjige, svaka otvorena.

„Zagušljivo je“, rekao je Kolja i prišao prozoru. Pokušao je da ga otvori. Nije uspeo. Onda je primetio da iz okvira vire glave eksera. Otišao je do drugog prozora – isto.

„Ti nisi normalan. Šta je s prozorima?“, okrenuo se k Saši.

„Zakucao sam ih“.

„To vidim, ali zašto?“

„Da te bolje čuvam“, rekao je to i iskezio se. „Snađi se“, viknuo je, a ka Kolji je poletela konzerva piva. Uspeo je da je uhvati na vreme.

„Otvori prozor“, rekao je pošto je otpio gutljaj.

„Nemoguće“, odgovorio je Saša. U tom trenutku se između Koljinih nogu provukla krupna mačka. „Ona je kriva“, pokazao je Saša na nju, „Ispadala je sto puta kroz prozor“.

Kolja je pomislio kako je lepo što brine o toj životinji i nežno je odgurnuo nogom. Seo je na dušek koji je ležao ispod prozora. Po tkanini kojom je bio opšiven krupnjali su ljubičasti cvetovi. Ovakve više ne prave, pomislio je i dlanom prešao preko površine. Između pupoljaka su ležale mrlje – žute, zelene, smeđe. One neodređeno obojene su ga najviše okupirale.

Iz tumačenja fleka prenuo ga je Sašin glas. „Dođi“, rekao je i uzeo mu konzervu iz ruke. Otvorio je vrata sobe u kojoj se do nedavno nalazio nepozvani gost. Svetlost je obasjala jedan krevet koji se naslanjao na levi zid i sliku. Učinilo mu se da je na platnu žena i da joj iz raširenih nogu izleću jata crnih ptica. Ili slepih miševa. Hteo je da upali svetlo, ali mu je Saša prišao s leđa i gurnuo ga na krevet. Pokušao je da se okrene. Na potiljak mu se spustila šaka i pritisnula mu lice dublje u jastuk. Hteo je da kaže „Stani“, ali nije rekao ništa. Nije se ni pomerio. Poznavao je takve muškarce. To bi ih uplašilo, pa bi sve trajalo mnogo duže. Jastuk je mirisao na orahovo lišće. Srce mu je tuklo kao kad je prvi put osetio tuđu ruku pod džemperom.

Kada se podigao s jastuka napolju je svitalo. Jata vrana podizala su se iz krošnji uz strašnu galamu. Zvonilo je u obližnjoj crkvi.

(Nastaviće se)