Telo je tvoj jedini kapital

Samerton tvrdi da je više slučajeva depresije među gej muškarcima otkad je autovanje postalo opcija, najviše otkad su počeli da se autuju olimpijski sportisti koji izgledaju kao… pa, olimpijski sportisti. Sad svet misli da svi gej muškarci moraju da se presele u teretanu, a što je najgore – to misle i gej muškarci. Lepota se više ne meri prema odrazu u ogledalu, već je uzor ono što piše u raznoraznim medijima koji se ponašaju kao da je gej čovek pronašao izvor mladosti, pa mu telo više ne propada.

Nije ta ljubav prema lepoti od juče, mada su mišići nekad bili odraz lošeg položaja u društvu – od snage su pucali samo fizički radnici, dok su se bogati gojili, pa je ono što se danas smatra viškom kilograma bio pouzdan znak da neko može da jede više nego što mu je neophodno da preživi. Odnos prema telu se vremenom menjao, pa su mišićava pedesetih godina prošlog veka polako počela da postaju znak da neki muškarac voli muškarce, jer je u teretanama jedva bilo heteroseksualnih ljubitelja telovežbi.

Ukusi se svakako razlikuju, ali se na lepotu retko ko mršti. Ljubomorno se čuva kao da je stvar, pa se ljubavnici često zanesu u želji da poseduju nešto što nije za posedovanje – drugo ljudsko biće. Ta želje je u kombinaciji sa strahom od napuštanja prava bomba, a što je u životu bilo više trauma, to je eksplozija snažnija. U novom filmu Françoisa Ozona imamo jedan takav patološki odnos, a u pitanju je Peter von Kant, snimljen po ugledu na kultni film The Bitter Tears of Petra von Kant iz 1972. godine.

Radi se o Fassbinderovom remek-delu u čijem je središtu Petra von Kant, modna kreatorka zaljubljena u sebe. Priča je podeljena u četiri čina, a svaki je jedna njena muka – „samo nežno prema sebi“ ne znači „voli sebe, a poseduj druge“. To se ipak lako zaboravi, posebno kad se u ljubav upuste oni koji se nisu pozabavili svojim problemima – spas je zbog toga u drugom, jer ako nas prihvati nečija lepota, to znači da smo vredni i da imamo pravo na život. Nevolja je kad tako izabran ljubavnik/ca odluči da nas napusti.

Kod Ozona se Petra von Kant pretvorila u Petera von Kanta (sjajni Denis Ménochet), reditelja koji sebe voli jednako kao ona. Osim što to nije ljubav – voleti sebe znači nešto sasvim drugo, jer ta naklonost ne bi smela da dolazi spolja. Dakle, samopoštovanje i sve što uz to ide ne dolazi s novcem i lepim ljubavnikom. Peter to izgleda ne razume, baš kao ni Grinder i Instagram „umetnici i bodibilderi“ koji za lepotom tragaju danas. „Mnogo piješ“, kaže von Kant svom mladom ljubavniku Amiru (Khalil Ben Gharbia), „Pazi da se ne ugojiš – tvoje telo je tvoj jedini kapital“.

U takvom svetu lepota jeste bogatstvo, nešto što može da se razmeni, preproda, naravno dok traje. Trgujemo svakodnevno – klikovima, lajkovima, porukama poput „Šta ima i Šta tražiš?“. Zauzeti jurnjavom za drugima zaboravljamo da ne trajemo večno – istina, pojedini nas često upozoravaju da se računa „ono što je unutra“, da bi ljubavnik trebalo da nam bude najbolji prijatelj, ali i sami na to zaborave čim uđu u teretanu.

Peter von Kant je doličan komentar na sve što nam se kao gej muškarcima ikada dogodilo – ne čuči trauma samo u homofobiji, već i u sveopštoj površnosti i surovosti u kojoj i sami učestvujemo, bilo da smo toga svesni ili ne. U Ozonovom filmu je sve to očiglednije nego kod Fassbindera, budući da u pastiširanju velikog filma radi još nešto – menja stvari, dodaje detalje i tako stvara poznati, ali opet novi svet.

Novi scenario je zabavniji – dok se s Petrom von kant gušimo – sedi nam na leđima kao veliki teret – Peter je nešto drugo. Istina, jednako je zagledan u sebe, ali je reditelj učinio da ga ne shvatamo toliko ozbiljno. Na sve reaguje preterano, čak komično, pa nam je lakše da prihvatimo bol koju oseća usled rastanka s Amirom.

I svi ostali junaci preteruju – i s njim i bez njega, imaju svoje strasti i slabe tačke. Ménochet je sjajan u glavnoj ulozi, a odlično ga prate i Isabelle Adjani u ulozi Sidonie von Grassenabb, te Khalil Gharbia kao Amir. U vrhu je ipak Stefan Crepon kao asistent Karl, jer je uspeo da bez jedne izgovorene reči bude apsolutno fantastičan i urnebesno smešan.

Ozonov film na kraju nije rimejk klasika iz 1972. godine, već nova adaptacija Fassbinderove pozorišne predstave po kojoj je nastao i The Bitter Tears of Petra von Kant. Francuski reditelj je priči podario nešto novo, živo, slobodno možemo da kažemo i almodovarovsko. Sve je isto, a opet drugačije, ali je i novi von Kant, bez obzira koliko komičan na momente, i dalje odličan primer tragedije, one prave u kojoj manipulišemo jedni drugima da bismo bar na trenutak poverovati u ljubav i večnost, i u to da na svetu postoji druga polovina koja se odlično uklapa u nas. Nevolja s tim snovima je u tome što mislimo da nismo celi.