Telo kao objekat

Kemp, humor u funkciji samokritike, koji je prisutan u umetnosti Paul Richmonda, neophodan je budući da se nepretenciozno odnosi prema telu, pa ga time i opušta, što pozitivno utiče na posmatrača. Ta opuštenost u odnosu na motive neophodna je kako bi se ostvario dijalog između većine i manjine, jer, na kraju, prava bilo koje manjine ne bi trebalo da se tiču samo njenih pripadnika, već i svakog građanina koji želi kontrolu nad sopstvenim životom. Fuko je rekao da „pitanje  gej  kulture  –  pri  tom ne mislim samo na romane  o  homoseksualnosti koje su napisali homoseksualci, mislim na kulturu u širem smislu, kulturu koja izmišlja  raznovrsne  načine  povezivanja, vrste  egzistencija,  tipove  vrednosti, tokove  razmene  između  pojedinaca  koji su zaista novi i nisu  identični  sa  postojećim kulturnim formama, niti su nadgrađeni na njima. Ako je to moguće, onda gej kultura neće biti samo izbor homoseksualaca za homoseksualce,  već će stvarati odnose koji su, u nekim aspektima, prihvatljivi i za heteroseksualce“, a to bi moglo da nam posluži kao smernica u daljem ponašanju u okvirima kvir umetnosti.

Richmond prepliće motive iz kultnih gej filmova sa savremenim kvir ikonama, pa je tako slika The Dollypop Guild bazirana na sceni iz filma Čarobnjak iz Oza u kojoj doroti sreće Glindu, koja je na slici pretočena u motiv dečaka na visokim potpeticama koji posmatra  Dolly Parton koja lebdi u ružičastom mehuru. 

Još jedna karakteristična slika je i Letting the Light In, koja nam predstavlja telo koje je bilo izloženo vežbi, budući da ga je subjekat pripremao za takmečenje u fitnesu, pa pošto je takmičenje završeno, telo iz uloge takmičara prelazi u ulogu subjekta čija je svrha erotsko uživanje. Dakle, izvan aktivnog učestvovanja u jednoj sferi života telo je prešlo u objekat.

Važno je spomenuti da su subjekti sa Richmondovih slika deo njegovog iskustva kao mladog gej muškarca, te da su postali glavni akteri, kako njegove umetnosti, tako i njegovog aktivizma.