Umetnost jede svoju decu: Filmovi "Gentle" i "Rimini"
Gentle 01 S

Gentle

Photo: Five Stars

Telo nije zlatna koka

Sinopsisi, trejleri i festivalske nagrade su vizitkarte filmova.

Razmišljanje o tome šta je tačno ono što nas privuče nekom filmu je svojevrsno putovanje u sebe. Nekada je to jednostavno želja da se bude u toku s hajpom, a povremeno je želja da se nadoknadi gradivo – taj film su svi gledali, pa evo i ja ću. Vremenom zavolimo nekog reditelja/rediteljku, produkcijsku kuću ili kinematografiju neke države. A nekada jednostavno nabasamo na filmove u trenutku kada nam je potrebno da preispitamo poneki svoj stav ili uvidimo nešto vezano za svet oko nas.

Tako su na nedavno završenom Festivalu evropskog filma Palić, jedan za drugim išli mađarski film Nežno (Gentle) i austrijski film Rimini. Možda bismo i pomislili, na osnovu sinopsisa i trejlera da ova dva filma i nemaju nešto posebno zajedničko, sem eto dana u kom se prikazuju jedan za drugim i jedne niti, koja i nije toliko naglašena.

Ukratko, u filmu Nežno, bodibilderka Edina je spremna da žrtvuje sve zarad želje koju deli sa svojim momkom i trenerom Adamom – da osvoji Svetski šampionat. Međutim, u nedostatku novca Edina počinje da na drugi način prodaje svoje telo, ali tu zapravo spoznaje ljubav. Rimini je film o bivšoj pop zvezdi Ričiju Bravu, sada ocvalom šlager pevaču koji, osim od nastupa u hotelskim foajeima, živi i od moralno upitnih radnji.

I jedan i drugi film su o umetnosti i ljubavi, ali ne onako kako smo navikli u blokbasterima. Nema ovde mnogo „preko trnja do zvezda“ momenata, ima mnogo „preko trnja“, i nema mnogo lepog u umetnosti, ovde je onakva kakva je u realnosti – iziskuje krv i znoj. A ljubav? Pa ona je prikazana kao nešto toksično, kao podrazumevajuća i moguće ju je prodati za novac. Sirovo i surovo, kakav život i jeste.

Nežno je savršena metafora o tome kako odricanje i rad na cilju ne moraju da nas uvek dovedu do cilja. Između striktne ishrane, vežbanja, redovnog spavanja i opsednutosti izgledom, Edina je zapravo zaboravila da postoji još nešto u njoj sem njenog tela koje privlači poglede i mami uzdahe muškaraca, Edina je zaboravila da ljubav nije odricanje i da njeno telo nije zlatna koka. A spoznaju o tome da postoji duša ironično otkriva prodajući svoje telo muškarcima, ali ne na takmičenjima bodibilderki, već u privatnim odajama. Njeno telo je njena umetnost. Njena umetnost je bolna i mora biti savršena. Zahteva da se ne dotiče ničeg ovozemaljskog u čemu uživaju obični ljudi da bi drugi mogli uživati u njoj. Njen partner Adam je istovremeno njen tamničar i njen oslobodilac. Ta ljubav, koja je zapravo kontrolišuća, ta ljubav je ljubav na mišiće. Ali kao i u životu, Nežno nam pokazuje da ne može sve na mišiće, nekada je potrebno i odstupiti i pustiti lagani povetarac da otvori teška vrata poverenja.

Reditelj Laslo Čuja i rediteljka Ana Nemeš gradacijski, ali nimalo nežno, oslobađaju protagonistkinju jednog po jednog uverenja i jedne po jedne zablude i ostavljaju je sa pitanjem da li je ceo život u kom je njeno telo bilo primarno, u odnosu na njenu dušu, taj život koji je imao smisla?

Usamljenost, ona suštinska, ona koja glasno svoje prisustvo prezentuje, prisutna je u filmu Rimini. Iako bi sve trebalo da bude vrcavo jer turističke destinacije, hoteli i pevač obećavaju takvu stvar, Rimini je film o tapetama u hotelskim sobama koje niko nije promenio decenijama. Riči Bravo ima oca, Riči Bravo ima ćerku. Ali on je sam. Otupela ljuštura koja nije uspela da ostvari odnose. A nije uspeo ni da ostvari sebe. Njegova je umetnost odbljesak njegove slave, i njegovo telo, staro i umorno, jedna je od poslednjih luka razonode starijih turistkinja koje traže avanturu.

I ovde, za poneki evro i poneki ukradeni evro, Riči će izvesti ili pokušati da izvede privatnu predstavu da bi još jednom zaboravio da je sam. A majstorija reditelja Ulriha Zajdla ogleda se u preciznom crtanju samoobmane. O danu za danom koji su isti u svojoj nepotrebnosti. A pod reflektorima nekadašnjeg mogućeg uspeha. Riči je Edinina suprotnost. On je boem i razvratnik. Njegove su muze alkohol i opijati, dok su njene sklekovi i vitamini. Ali umetnost jede svoju decu, bili oni štreberi ili loši đaci. Umetnost nastaje iznutra, iz lepote i spoznaje.

Bez trunke patetike i kao skalpelom precizno isečeno, oba filma su autentične priče o ljudima, bez ulepšavanja, a i bez preterivanja. I odnosi zasnovani na razmeni, uslovljeni onim šta ko kome može da pruži da bi se brže došlo do cilja. Kao u nekom teatru apsurda, ljubav je predstavljena kao robno-novčana razmena.  Na nju se pristaje jer se ne zna za bolje.

A kada se spuste zavese posle oba filma, ostaje utisak da razne stvari nazivamo ljubavlju i da mnoge potrebe ne uspevamo da iskomuniciramo. Ostaje utisak da umetnost može biti lepa, ali da li se neko pita šta je sa umetnicima, šta ona od njih uzima.

I još jedna nit koja je spojila ove filmove – oba su nagrađena na Festivalu na Paliću. Žiri je dodelio specijalno priznanje filmu Nežno a nagradu FIPRESCI za najbolji film Glavnog takmičarskog programa poneo je Rimini.

Oceni 5