Posttraumatski stresni sindrom, problem o kojem se ne govori (4)
Ptsd 05 S

Photo: www.grahamwebberhypnotherapy.com

Terapija za preživele

Psihološkinja Vesna Karanfilović, aktivistkinja leskovačkog Odbora za ljudska prava, kao i drugih nevladinih organizacija na jugu Srbije, jedna je od malobrojnih koje su dobile stručnu pomoć, kratko usavršavanje u radu sa i u kolektivnoj terapiji osoba obolelih od posttraumatskog stresnog sindroma.

Krajem 2002, godine, kaže, počeo je seminar koji su vodila dvojica vrsnih stručnjaka, psiholog Vladan Beara i neuropsihijatar Predrag Miljanović, iz Centra za traumu u Novom Sadu, koji su već nekoliko godina radili sa veteranima u svom okruženju, ali su želeli da obuhvate i psihologe, psihijatre i veterane sa juga Srbije (Vranje, Bujanovac, Leskovac i Vlasotince). Uporedo sa obukom stručnjaka za rad sa PTSP-om, držali su seminare za veterane, otvorena su savetovališta za veterane, govori Vesna Karanfilović, psihološkinja.

Sve karakteristike problema oboljevanja i odsustva terapije ove bolesti u Srbiji na jugu Srbije imaju još teže pojavne oblike i posledice; veterane su sačekala privatizovana preduzeća koja su propala, ili nemaju nikakve potrebe za njihovim radnim angažovanjem. Komunikacije sa državom nije bilo, još od trenutka kada je Slobodan Milošević izgovorio "Srećan vam mir" - najpre je došlo do pobune rezervista i građana zbog toga što je Jablanički okrug bio na tacni isporučen vlasti koja je srljala u rat sa katastrofalnim posledicama.

Velika pobuna nakon poziva TV montažera Ivana Novkovića govorila je o još neartikulisanoj svesti da su učesnici rata - pa čak i oni koji su se vratili - žrtvovani. Vlast je promenjena, ali ne i odnos prema, uslovno rečeno, rezervistima, ostali su bez zdravstvenog nadzora, terapije, adekvatne materijalne naknade. Preostalo im je samoorganizovanje, činjenica da na nekim mestima veterani mogu da se okupljaju i podele sa nekim svoje probleme. Nijedna vladajuća garnitura ne misli ozbiljno na posledice ratova koje kao zombiji hodaju gradovima Srbije, izazivajući jedino sažaljenje i strah, umesto brigu i zaštitu.

Vlada uverenje da su u agresiji na Hrvatsku uglavnom mobilisani obveznici sa severa Srbije, dok je kasnije, na Kosovu, bilo najviše mobilisanih iz južnih okruga, Pčinjskog, Jablaničkog, Topličkog. Ova je konstatacija samo delimično tačna, budući da je na jugu procenat ljudi koji su se odazivali mobilizaciji bio najveći, te je vlast u svom hegemonističkom pohodu igrala na sigurno, odnosno pozivala je rezerviste sa juga.

U svakom slučaju, kraj rata bio je početak suočenja sa njegovim posledicama - i u glavama učesnika, prisiljenih ili dobrovoljaca, svejedno. Naša sagovornica podseća na, sada već davna iskustva, nažalost jedina koja imaju stručnjaci i oboleli?

Prvi put su veterani imali priliku da dobiju ne samo stručnu pomoć, već i razumevanje, poštovanje i prihvatanje. Kasnije, savetovališta rade isključivo na osnovu entuzijazma stručnjaka koji su uvideli pozitivne, zdrave i funkcionalne promene kod veterana i njihovih najbližih. Iako je vrlo malo donatora koji podržavaju ovakvu priču, jer je valjda doživljavaju kao ratnu, ima i onih koji je u suštini vide kao duboko antiratnu i korisnu za čitavo društvo, koje je takođe pogođeno posledicama rata, u slučaju naše zemlje, bilo ih je nažalost više.

U ovu priču tada se uključila holandska organizacija sa bogatim iskustvom Kontakt der Kontinenten. U psihoterapijski i savetodavni rad uključeni su ne samo veterani, već i njihove žene i deca, što je sa bilo odlično prihvaćeno i korisno za sve aktere. Porodica u ratu bilo je jedno od najbolnijih iskustava kroz koje su prošli i stručnjaci i veterani i članovi njihove porodice.

*Kakva su i kolika ratna iskustva ljudi sa juga Srbije?

Neki od veterana učestvovali su u jednom ratu, neki u svim ratovima na prostoru bivše SFRJ, neki su u rat otišli po pozivu, neki kao dobrovoljci, neke je rat "zatekao". Svako je pričao iz svog iskustva, svako je imao svoju priču sa ratišta, po povratku iz rata i priču o teškoćama da se uklope u zajednicu. Osećanje odbačenosti, nerazumevanja, prepuštenost samom sebi, nebriga države, samo su neki od razloga koji su uz psihičke probleme (nesanica, depresija, impulsivnost, alkoholizam...) otežavali svakodnevni život veterana i njihovih porodica. Stručnjaci su vremenom stekli poverenje veterana i postali bezbedan prostor da sa njima mogu da razgovaraju o onome što ih tišti.A upravo to im je trebalo. Lekovi i kratak razgovor sa lekarima u zdravstvenim ustanovama nije ni blizu bio dovoljan.

*Da li su oboleli veterani svesni bolesti, znaju li da je reč o postraumatskom stresnom sindromu, koja je izlečiva? Ima li, kao u drugim sredinama, "pratećih", sekundarnih, bolesti, alkoholizma, depresije, anksioznih stanja? Može li većina da se uključi u nekakav rad, ako im se obezbede odgovarajuća radna mesta, da li je bilo pokušaja?

Vrlo je mali broj veterana imao dijagnozu PTSP, jer ni sami nisu znali šta je to. Vremenom, simptomi ostaju i intenziviraju se, vojne komisije su retko priznavale ovaj sindrom uz objašnjenje da je prošlo nekoliko godina od učešća u ratu, iako sva istraživanja govore da se simptomi PTSP-a mogu javiti i nakon deset i više godina nakon rata. Do dana današnjeg u Srbiji nema specijalizovanih ustanova za tretman veterana. Tokom studijske posete za nas stručnjakekao i za veterane, bilo je impresivno čuti kako se to radi u Holandiji, kakav je odnos države prema veteranima.

*O čemu su najčešće pričali veterani ratova, da li ste došli do stanja u kojem su mogli da se sećaju traumatičnih događaja ?Kakva je njihova mentalna slika, da li je grupa u izvesnom smislu koherentna, koji su joj zajednički imenitelji?

Na zajedničkim seminarima upoznali su se sa veteranima iz bivših jugoslovenskih republika. Poverenje se sticalo polako, oprezno, ponekad su nerado učestvovali. Ali kad su shvatili da dele iste smetnje, probleme i razmišljanja, ista razočaranja nakon rata, rado su se družili, organizovali su međusobna druženja, takmičenja. I sada se druže sa veteranima iz BiH, a bili su i veterani iz Hrvatske i Albanci.

Bila je to prilika da razgovaraju i o svom statusu veterana, odnosu države prema njima, što je bilo dodatno razočarenje za srpske veterane, koji su uvideli da je njihov status i odnos države Srbije najgori: od toga da mnogi zapravo nisu ni učestvovali u ratu (kao i država Srbija!) već na vojnoj vežbi, skoro nikakve privilegije, ili sporadično od opštine do opštine (zapošljavanje, parking, upis dece u vrtić...), smanjivanje procenta invalidnine i novčanih davanja, novi Zakon o boračko-invalidskoj zaštiti nikako da se donese, do toga da se veteranska udruženja politizuju, cepaju u stilu „zavadi pa vladaj“, manipulišu i instruiraju.

*I danas komuniciraju sa veteranima iz Bihaća i Bosanske Krajine, da li to ima pozitivne posledice?

Svi su saglasni oko toga da je rat najgori oblik nasilja koji nikome ne donosi ništa dobro. Tako se i rodila ideja da se iskustvo veterana konstruktivno upotrebi u cilju prevencije nasilja među mladima. Pažljivo odabrani veterani i stručnjaci dodatno su obučeni za dijaloge sa mladima u raznim gradovima u Srbiji, gde su mladi iz prve ruke mogli da čuju o ratu kao najgorem obliku nasilja, o posledicama po veterane, njihovu porodicu, da pitaju i da shvate svu besmislenost nasilja.

*Koliko ima obolelih u odnosu na procenjeni broj učesnika ratova? Ima li specifičnosti koje karakterišu obolele na jugu Srbije?

Što se tiče broja učesnika ratova, to je izgleda jedna od najvećih tajni u ovoj zemlji. Licitira se sa raznim brojkama, kako kome odgovara, ali je činjenica da je broj jako veliki. Samo na području Leskovca I okoline pominje se broj od 16 000 učesnika ratova, što nije nemoguće, kada se prisetimo da su se devedesetih godina, lokalni političari utrkivali ko će mobilisati veći broj rezervista i tako dokazati lojalnost.Ne postoji baza podataka iz koje bi se video broj učesnika ratova, poginulih, ranjenih itd.

Veterani dele sudbinu svojih sugrađana po pitanju nezaposlenosti, ali su dodatno opterećeni iskustvom učešća u ratu, razočarani su nemanjem bilo kakvih prednosti u zapošljavanju ili rešavanju socio-ekonomskih pitanja. Čak i kad ih po Zakonu imaju, pravila se ne poštuju.

*Imaju li porodične probleme, ima li razvedenih brakova, nerazumevanja roditelja, dece? Ima li pozitivnih primera, da neki od njih savladavaju tegobe uz pomoć porodice?

Veliki broj brakova je razveden, porodice rasturene. Veterani sa kojima sam ja radila svesni su svojih simptoma, naučili su da žive sa PTSP-jem i da se na konstruktivan način nose sa problemima, uglavnom se bave privatnim poslom i žive u funkcionalnim porodicama, uz međusobno razumevanje i uvažavanje. No, to je tek mali broj obuhvaćenih veterana u odnosu na ukupan broj učesnika ratova.

Oceni