FAF: Film „Ekskurzija“ Une Gunjak
Ekskurzija film 1

Photo: Promo/Still

Teret odrastanja u patrijarhalnom svetu

Pre desetak godina je u Bosni i Hercegovini, kao i širom regiona, odjeknula priča o učenicama završnog razreda jedne banjalučke osnovne škole koje su navodno zatrudnele dok su bile na ekskurziji u Sarajevu. Kao što može pretpostaviti svako ko za tu priču nije ni čuo, krenulo je medijsko divljanje, kvazianaliziranje i seciranje događaja, a sve pod krinkom zabrinutosti za omladinu i čuveno stanje u društvu za koje je, naravno, kriva ista ta omladina koja se juče ispilila. Taj incident i medijska hajka poslužili su kao početna inspiracija za bosanskohercegovačku autorku Unu Gunjak, čiji se film Ekskurzija (inače bh. kandidat za Oskara) prikazuje na ovogodišnjem FAF-u.

Pratimo petnaestogodišnju Iman, povučenu štreberku koja se ipak nekako uklapa u ostatak odeljenja. Nije izopštena, iako joj to što je odlikašica nezavidnog materijalnog stanja svakako ne pomaže da se uklopi u cool društvo. Međutim, u prvim scenama zatičemo njen razred kako igra neku bezazleniju varijantu masnih fota i, što je najvažnije, međusobno komunicira licem u lice, bez pomoći pametnih telefona. Rediteljka nam je kasnije otkrila da je s mladim glumcima dugo radila na postizanju prirodnosti i opuštenosti pred kamerama. Ipak je to generacija koja je odrasla uz mobilne telefone i modernu tehnologiju, koja je svesna da se svakog trenutka nešto snima ili pak može biti snimljeno i u skladu s tim se ponaša.

No Gunjak se odlučila za nešto drugačiji pristup – iako je radnja smeštena u savremeno doba, možda godinu dana pre pandemije, sa načinom komunikacije mladih ljudi u ovom filmu mogu da se povežu i starije generacije. Još kako se moda devedesetih i ranih dvehiljaditih vratila na velika vrata, izvesno je da će i milenijalci moći da se prepoznaju u datoj atmosferi, da ne kažem da će imati flešbekove.

U ovom filmu savremena tehnologija je, dakle, dobar sluga, a ne loš gospodar, tako da se malo toga odvija tim kanalima komunikacije. U centru zbivanja je pak – trač – pa nije važno kako će doći do drugih, no sigurno je da će doći i proširiti se poput požara. A sve je počelo naizgled naivno – srednjoškolac Damir rekao je društvu da je Iman spavala s njim. Kada to dođe do Iman, ona se ne oseća osramoćeno, već prihvata igru zato što je zaljubljena, a i zato što bi bilo zgodno makar jednom ispasti cool u društvu. Ispostavlja se da bezazleno tračarenje i nije tako bezazleno jer, najpre, srednjoškolac nikad neće biti stavljen na stub srama zbog veze sa petnaestogodišnjakinjom, dok će ona proći kroz pakao.

Upravo to se dešava Iman – priča se ne raspreda samo među društvom iz razreda, već dolazi i do roditelja i nastavnika, a kada se počne govorkati o njenoj potencijalnoj trudnoći, naslovna ekskurzija postaje upitna, što je za zlostavljače odličan izgovor da Iman optuže kako im je upropastila završni razred osnovne škole, idealno putovanje i tako dalje. Obeležavanje je, kao i uvek, praćeno izopštavanjem, pa ona ubrzo postaje nepoželjna u odeljenju, razredu, ali i školi.

Kao što se u stvarnosti upiralo prstom na devojčice iz Banjaluke, tako se upire prstom i u Iman. One su jedine žrtve, a istovremeno i jedini krivci. Nije bitno šta je istina, nije bitno kroz šta prolaze i šta podnose. Zajednica će se ostrviti na žensku osobu i najslabiju kariku. Još ako je ta osoba maloletna, eto idealne prilike da sve svoje frustracije usmerimo upravo na njih i usput možda okrivimo roditelje, no fokus nikad neće biti na njima. Jer oni najglasniji upravo i jesu roditelji, uglavnom neke idealne dece. Kako sama kaže, Gunjak nije želela da roditelje označi kao krivce, budući da je problem mnogo dublji. Iman ne dolazi iz disfunkcionalne porodice, niti je sama problematična tinejdžerka. Ona je jednostavno žrtva patrijarhata koji melje sve pod sobom decenijama i vekovima. Menjaju se kulise, osvajaju se slobode i prava, no ipak trulež poremećenih društvenih odnosa, koje većina smatra normalnim, prenosi se s generacije na generaciju. To najbolje vidimo u ponašanju starijih, naročito sredovečnih muškaraca. Pravi primer za to je ljigavi profesor istorije, prototip nastavnika naširoko poznat svima. To je onaj koji se naizgled ponaša prijateljski i pristupačno, dok govori i ponaša se nedolično, i to taman toliko da eksplicitno ne pređe granicu, i dovoljno suptilno da zbuni mladog čoveka kojim se lako manipuliše. Ako vam ne proključa krv dok gledate tu besprizornu priliku, onda ste ili od čelika ili potpuno nesvesni na koje sve načine se zloupotrebljava pozicija moći i iskorišćavaju mladi, a da toga nisu ni svesni.

Nižu se „sitni“ događaji, pokretači lavine koja će uvek zatrpati slabijeg, užasi odrastanja koji ne prestaju ni u odraslom dobu, već samo menjaju svoj oblik. U ovom filmu nema presedana, velikog preokreta, nema ni ekskurzije, ni doslovno ni figurativno. Tu je samo društvo koje nastavlja da lomi najmlađe, tipičan sled događaja koji će se ponavljati dok se lekcija ne nauči, i ljudi koji će pokušavati da prežive tako što će se prilagoditi ili tako što će se usprotiviti.

Oceni 5