Tereza Kesovija: Konavosko čudo

S Terezom - još od onih fantomskih godina - nema zezanja!

Dok su njene kolege s kojima je u to revolucionarno vreme počinjala estradnu karijeru, danas ili muzejski primerci dinosauruskog smera, ili makar savesni socijalistički penzioneri, Tereza je s lakoćom spremna da čitavoj generaciji današnjih i sutrašnjih koleginica bude i mama i konkurencija, zavisno od prilike i raspoloženja.

Zbog naučno proverenog podatka da u karijeri koja traje od 1959. godine nije bilo vidljivijih padova, Tereza je fenomen ovdašnjih prostora usko specijalizovanih za nagle uzlete i još naglija propadanja. Takvu dugovečnost nikako ne vredi objašnjavati snagom i prodornošću njenog glasa, onom serijom nagrada, koje, inače, ne broji, milionima prodatih ploča, karijerom u Parizu ili specifičnim „dubrovačkim genima"; bliže istini bilo bi verovanje da je Tereza sve to - i plus nešto više, nešto što znaju samo ona i njeni poštovaoci, ujedinjeni pod devizom „zajedno smo jači".

Čak joj ni godine, priznajem, ništa ne mogu. Nekih pet decenija nikako ne pristaju toj vitkoj figuri, licu bez puno bora ili temperamentu koji je sav u pokretu, gotovo nezaustavljivo rešen da sagovorniku dokuči onu slatku tajnu uspeha. Svedok te trijumfalne karijere je i vila na Tuškancu, prekrasno namešten stan u kome nijedan detalj ne govori o samozaljubljenosti domaćice u sebe i svoje delo. Nema zlatnih ploča na zidu, nema diploma, pohvala. Tu je, za svaki slučaj, klavir, a nađe se i gitara, tek da fotoreporteri ne budu razočarani.

Smirenost okoline kao da je u prirodnom skladu s Terezinom pričom u životu koja se stalno okončava - srećom što je sve baš tako i nikako drukčije. U tu celinu ulazi i njen suprug, nekad slavni vaterpolista Ronald Lopatny, i sin Alan Ungar, na kog je mama, s razlogom ponosna.

Ali, u tim životnim detaljima, bez obzira na ganutljivost teme, nema patetike. Terezin glas može vam ići na nerve, njene ploče možete mrzeti do mile volje, i šire, imate sva ustavna prava da budete ljubomorni na čitav njen uspeh - ali joj nikako ne možete poreći da je već skoro tri decenije tamo gde bi neki bili presrećni da budu samo dan-dva: na samom vrhu!

Čak ni u ovim suludim muzičkim, ekonomskim i političkim vremenima kad je pristalice teško razlučiti od protivnika, Tereza nema frku s publikom. Njeni koncerti su stalno isto posećeni, njeni albumi su redovno zlatni, a kad poželi - bez velikog napora - Tereza ume i da pobedi na nekom festivalu, tek da konkurenciji dokaže da mladost i muzika nisu uvek najbolji prijatelji.

Zato je sasvim nezahvalno prognozirati dokle ćemo se družiti. Dokle to Tereza bude htela!

Tvrdoglava i uporna

Za odane poštovaoce Tereze Kesovije nikakva nije tajna da je rođena 3. oktobra 1938. u Dubrovniku. Sama Tereza o svom detinjstvu pričala je u „Dugi" marta 1977: „Najranije čega se sećam je pesma moje drage pomajke. Majka mi je umrla od leukemije oko mog prvog rođendana. Bila je lepotica i mogla je da se uda za bogataša, a pošla je za mog oca, radnika u gradskom vodovodu. Po majci sam dobila i rođeno ime: Ana, Ane, a pošto sam rođena trećeg oktobra, na dan svete Tereze, dodali su mi i ovo ime. Pomajka je bila čistačica i svake zore i večeri morala je da čisti dubrovačke ‘butige’. Brat Pero, četiri godine stariji, i ja, ostajali smo najčešće sami u staroj i trošnoj zgradi izvan gradskih zidina. Morali smo nas dvoje nejakih sami da pripremamo ručak. Ili da ribamo podove. Otac je gajio svinje i kokoške pa smo, često, u kantama od petroleja, nosili sa Pjace preko Straduna pomije i gnjile jabuke..."

Mala Ane počela je da se zanima za muziku. Tvrdoglava i uporna uspela je da ubedi oca da je upiše u Srednju muzičku školu. Počela je da peva u radio horu i da svira flautu, a 1958. pobedila je na takmičenju mladih muzičara u Ljubljani, što joj je otvorilo vrata zagrebačkog Konzervatorija. Već poznata u Dubrovniku, Tereza je prihvatila poziv svog školskog druga Đele Jusića da preko raspusta peva u „Dubrovačkim trubadurima". Glas joj se jedva čuo među dubrovačkim zidinama!

Na priredbi „Prvi pljesak" u zagrebačkom „Varijeteu" pojavila se 1959. mlada, tamnokosa pevačica i odmah privukla pažnju dežurnih muzičkih staratelja. Pozvali su je 1960. na njen prvi festival. Bilo je to „Beogradsko proleće" gde je pevala kompoziciju Marjana Kerblera „Sviđaš mi se", bez većeg uspeha. Tek je na „Opatiji 61" Tereza Kesovija pokazala koliko zna. Imala je dve pesme: numeru „Plavi nokturno" (Marija Nardelija) pevala je u alternaciji sa Senkom Veletanlić, a „Oči" (Stipice Kalogjere) sa Gabi Novak. Odmah su Terezu pozvali u Radio-Zagreb da u studiju snimi „Plavi nokturno" uz pratnju kvarteta „4M".

- Ivica Krajač me je dočekao pesnički, ostali su hvalili gazdaričin plavi kaput koji sam pozajmila za ovu priliku - sećala se Tereza u svojoj ispovesti za „Dugu". - Brzo smo bili gotovi i tada me je plavokosi i plavooki Miro Ungar pitao: „Hoćete li, Tereza, da vas povezem?". „Čime", upitala sam. „Kolima"... Ungar je nastavio da dolazi po mene, vraćajući me sve zaobilaznije kući. Ali ja sam bila tvrdokorna Dubrovčanka, noseći u sebi ponešto od diplomatske veštine stare Raguze. I rekla sam, prva: ako se već sastajemo, onda treba i da se venčamo. Ungar kao da se malo nećkao. Pominjao je roditelje, ali nije imao kud. Venčali smo se početkom februara 1962. Bio je to klasičan brak dvoje mladih, ishitren. Nije nas spasao ni zajednički posao. Rođenje sina Alana zasenilo je sve ostalo.

Sledeći muzički korak bio je na „Opatiji 62" gde je Tereza pevala pesmu Alfonsa Vučera „Stani". Muzikolozi i publika bili su oduševljeni: novo žensko grlo postalo je adut s kojim se moralo računati. Sledile su pesme na „Zagrebu 64" i „Zagrebu 65", „Rastanimo se" i „Parkovi", a onda je Tereza - već majka malog Alana - krenula u Pariz da kao predstavnik JRT-a snima emisiju „Muzika s Jelisejskih polja". Događaji su sustizali jedni druge: u studiju je Terezu našla menadžerka Rene Leba i ponudila joj angažman u kabareu „Carević", sa maglovitim predstavama o muzičkoj budućnosti. Tereza je rizikovala. Muž joj je odlazio u JNA, dete je imao ko da čuva - i, Pariz, zašto ne?

U crno-beloj bundi od veštačkog krzna, Tereza je 19. januara 1965. stigla na aerodrom „Orli". Već idućeg dana krenula je sa angažmanom u „Careviću" gde je do jedan noću pevala šest pesama, a preko dana učila francuski. Kako je honorar u „Careviću" bio bedan, Tereza je pristala na još jednu noćnu tezgu: od jedan do pola tri noću, pevala je u kabareu „Frank Pino". Nije imala vremena da spava. Učila je jezik, vežbala, noću pevala i - opet iz početka. Činilo se da je žrtva uzaludna i da od neke karijere ništa neće biti.

U našoj štampi beležena je i najmanja vest o Terezinim rezultatima. Silovit ekonomski polet tadašnje Jugoslavije svojim je građanima davao prostora da se ozbiljno bave i ovakvim muzičkim problemima - u odsustvu inflacije, skupoće i moralnih kriza. Zato je kao nacionalna pobeda dočekana vest iz „Politike ekspres" (17. aprila 1965.) u kojoj se javljalo da „uskoro izlazi prva ploča Tereze Kesovije na francuskom jeziku", da se Kesovija pojavila u televizijskoj emisiji „Pariski klub" i da je otpevala pesmu Alfonsa Vučera „Ne odlazi". Prava bomba bilo je saopštenje da će i Šarl Aznavur komponovati za Terezu, čim se vrati iz Amerike!

Slast francuskog uspeha

Upornost i volja nisu ostali bez odjeka. Tereza je dobila priliku da peva u dvorani „Bobino", diskografska kuća „Pate Markoni" je objavila njenu ploču s vodećom pesmom „Parkovi" (Alfonsa Vučera), francuski jezik je savladala - i jednog dana shvatila je da je Pariz postao njen! Sa zidova je gledala samu sebe, jer je čitav Pariz bio prekriven njenim plakatima; grozničavo je kupovala novine i čitala hvalospeve francuskih kritičara.

„Rene Leba otkrila je retku pticu: pevačicu koja ima glas. I to lep glas - pisao je list „Isi Pari". - Mi koji smo na kraju poverovali da zvezde dolaze na svet sa mikrofonom, ne možemo da verujemo svojim ušima slušajući Jugoslovenku Terezu...".

List „Pari žur" bio je mnogo egzotičniji: „Tereza je kći Jadrana, crna kao noć, sa pikantnim italijansko-jugoslovenskim akcentom, toplim i sunčanim glasom".

Kritičar Rene Burdije u listu „Les Lettres Francaises" sasvim je otkačio, preslušavajući prvu francusku Terezinu ploču: „Četiri pesme otkrivaju nam već pri prvom slušanju glas bez pukotina u savršenoj igri struna. Glas koji miluje, stišava se ili raste, glas koji se pretvara u vetar, strast, molbu, krik ili šaputanje, koji se tačno ‘utapa’ u muziku reči. Tereza podseća na Dalidu, ali na jednu Dalidu više strasnu nego vulkansku, više osećajnu nego čulnu, po instinktu delikatnu i oslobođenu onog šljunkovitog akcenta. Terezin akcenat je sasvim blag i šarmantan i želeli bismo da ga ona sačuva..."

Nošena talasima ovakvih komplimenata, Tereza je hitro ubačena u komercijalnu mašinu koja je mlela sve pred sobom. Redovno je objavljivala singl ploče, gostovala na televiziji, putovala u Milano i Brisel na poziv tamošnjih TV studija, a 7. januara 1966. pevala u „Olimpiji" zajedno sa Žoržom Brasansom, Žakom Brelom, Marselom Amonom, Džonijem Holidejom i Enrikom Masijasom! Pariski „Imanite" objavio je intervju sa Terezom, o kojoj je napisan i kraći komentar: „Topao glas, akcenat italijansko-slovenski, repertoar srezan prema meri njenog pevačkog registra i u skladu s njenom ličnošću".

Odlučujući potez u Terezinoj karijeri bio je singl s „Larinom pesmom" iz filma „Doktor Živago". Čitav Pariz živeo je mesecima s Terezom i Larom, pa je, konsekventno očiglednom trijumfu, Tereza dobila poziv Bruna Kokatriksa da od 3. do 27. novembra peva u „Olimpiji". Zagrebački „Studio" objavio je decembra 1966. reportažu Frana Potočnjaka iz Pariza:

Pariska „Olympia" predstavlja u zabavnoj muzici ono što su milanska Scala ili njujorški Metropolitan u svijetu opere. Vrata ove poznate dvorane otvorena su samo najboljima. Nakon Tereze i Maciasa panoi pred ulazom najavljivali su dolazak „Beach Boysa", „Los Bravosa" i „Animalsa", a brižljivo isplaniran i utvrđen program od kojeg nema odstupanja upozorava vas na nastup najvećeg majstora showa Sammyja Davisa - u poslednjem tjednu aprila 1967. (...) Bruno Coquatrix, taj neprikosnoveni „sve i sva" u „Olympiji", pruža šansu samo onima koji su ranijim nastupima u najpoznatijim pariskim kabaretima dokazali koliko vrijede.

Terezu je primio skeptično tek na nagovor Maciasa - nisu mu bili dovoljni ni njezini uspjesi u „Bobinou", ni uspjeh ploče s „Larinom pjesmom" koju je ona prva lansirala, a koja je nakon toga doživjela 34 različite izvedbe na pločama postavši tako nesumnjivo najveći francuski uspjeh sezone. Kažu da je Coquatrixove skepse nestalo već na premijeri: s vječnom cigarom, nasmijan, prišao je Terezi i pružio joj ruku: „Bravo, vedeto!".

Imao je i razloga da bude zadovoljan. Publika u „Olympiji" primila je Terezu vrlo srdačno - nakon „Larine pjesme" redovito je nastajao pravi lom. Čuo sam to i na jednoj od posljednjih predstava. A kako je tek „stari zec" morao biti zadovoljan pročitavši kritike. (...) Svi kritičari, osim jednog koji je istom mjerom „obdario" kako Terezu tako i Maciasa, za francuske su pojmove pisali maltene hvalospjeve.

Claude Kroes u „Humanite dimancheu" konstatira da je Tereza pojačala četu „pjevačica izrazite individualnosti", Jean Pierre Hauttcoeur („La crobc") i Leon Dauven („La vie parisien") pišu da „Tereza posjeduje glas koji nosi, pun entuzijazma, snažan i discipliniran", dok kitnjasti Michel Perez u pariškom „Combatu" naziva Terezu „vojnikom prve klase u velikoj artiljeriji šansone". Svi se slažu da je „jugoslavenska vedeta" mnogo napredovala od svojih posljednjih nastupa i predviđaju joj blistavu karijeru. „Madame Terezi predstoji u najmanju ruku karijera Dalide" - prognozira Leon Zitrone u ,,Republiqueu" - „vrlo vjerojatno i više" („Studio", 25. 12. 1966.).

- Tadašnji uspjeh i publicitet trebalo je platiti radom i putovanjima koja su me dovodila na kraj snage - sećala se docnije Tereza. - Čak 45 koncerata imala sam na letnjoj turneji „Prijatelji šansone", od Grenobla do Tuluza, u veoma reprezentativnom društvu. Moje pariške uspjehe pratio je vešto skrojen i skup publicitet i, naravno, ploče.

Jednom su me obukli kao sveštenicu iz manastira, snimili i objavili „srceparajuću" priču po kojoj sam, umjesto da postanem sestra Tereza u dubrovačkom manastiru, pobegla iz mantije za ljubav pjesme i mikrofona. Malo sam se kao bunila, a moj šef publiciteta se ovako branio: „Šta hoćeš, jedan Žilber Beko pristao je da se objavi vest po kojoj su kod njega pronađeni - simptomi raka". Još sam, vidite, dobro prošla!

U IDUĆEM NASTAVKU: TEREZA KESOVIJA O SVOJIM TURNEJAMA PO SVETU, O KOLEGAMA I O NAGRADAMA, UZ SERIJU NIKAD OBJAVLJENIH FOTOGRAFIJA