Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989” (50)
Tkesso 06 S

U Beogradu, ispred Doma sindikata, sredinom šezdesetih: Tereza Kesovija, Boba Stefanović, Radmila Mikić, Lidija Kodrič i Mišo Kovač

Photo: Lična arhiva/ Tereza Kesovija

Tereza Kesovija: Uzavreli, mediteranski  temperament

Koncert u Rusiji 1962: Tereza Kesovija sa  s orkestrom Julija Saulskog Nakon pariskih trijumfa, Tereza je imala priliku da na svojoj koži oseti šta znači - fijasko! Da paradoks bude veći, katastrofa je počela pobedom na izbornom takmičenju Monaka za „Pesmu Evrovizije 66". Pred princezom Grejs (Keli), princom Renijeom i još šest najuglednijih građana Monaka, Tereza je s pesmom „Jače od svega" pobedila, ispred, tad vrlo popularne Izabel Obri.

Od osam glasova žirija, Tereza je dobila pet, među kojima i glas princeze Grejs; princ Renije više je voleo Izabel Obri!

Kad je, kao predstavnica Monaka, stigla u Luksemburg, Terezu su dočekale prognoze po kojima su glavni favoriti festivala - ona i Domeniko Modunjo. Patriotski je hrabrila našu Bertu Ambrož koja je stigla s pesmom „Bez reči", i već sebe videla kao slavodobitnicu. Na kraju glasanja, Tereza je doživela šok. Bila je poslednja, a mesto ispred nje zauzeo je - Domeniko Modunjo.

Ovaj poraz Tereza nije lako podnela. Razočarana i slomljena, pomišljala je da digne ruke od Francuske i vrati se u Jugoslaviju, ali je njena tvrdoglavost još jednom bila plodotvorna. Stigla je „Larina pesma" koja je „Evroviziju 66" izbrisala iz sećanja publike, ali nastup u Luksemburgu Tereza i danas smatra svojim najvećim profesionalnim neuspehom.

Šest godina kasnije, iskusnija i spremnija na udarce sudbine, Tereza je opet bila na „Pesmi Evrovizije", ovog puta kao predstavnica Jugoslavije s pesmom Nikice Kalogjere „Muzika i ti". Deveto mesto, u zlatnoj sredini, te 1972. godine doživljeno je kao očekivano, jer je po našem stabilizacijskom običaju Tereza u Edinburg putovala bez vokalnog kvarteta, bez propagandnog materijala i novca za reklamu („osećala sam se kao slikar kome su poručili da naslika pejsaž, a ostavili ga bez zelene boje".).

Živi muzički spomenik

U Beogradu 1970: Miro Ungar (okrenut leđima), Dunja Figenwald, Gabi Novak i Tereza Kesovija

Krajem šezdesetih godina, Tereza se otisnula u svet. Iz Pariza koji joj je bio baza, krenula je put Sovjetskog Saveza, Španije, gostovala je u Teheranu, Bejrutu, bila u Kanadi, stigla do Rumunije! Bukureštanski list „Skanteja" pisao je da su „vanredni koncerti jugoslovenskih pjevača Tereze Kesovije i Mira Ungara u pratnji orkestra ‘Novi fosili’ pružili trenutke pune umjetničkog zadovoljstva. Tereza posjeduje svojstva kompletnog umjetnika i bez sumnje svoj međunarodni glas u prvom redu duguje toj činjenici" („Oslobođenje", 22. 10. 1969.).

Na tradicionalnoj gala-predstavi UNICEF-a, u Lozani, novembra 1970. Tereza je predstavljala Jugoslaviju; na međunarodnom festivalu u Sopotu, u Poljskoj, u konkurenciji 24 pevača, Tereza je zauzela drugo mesto. Pevala je „Zar čega ima lepšeg na svetu od rodnog kraja".

Novi brak: Ronald Lopatny i Tereza KesovijaRazapeta između obaveza u Francuskoj i po svetu, gde su se otimali o njen zlatan glas, Tereza nije gasila karijeru u domovini. Naprotiv, uspevala je da iz sezone u sezonu svima s lakoćom dokaže da na nju moraju da računaju, voleli to ili ne. U „Splitu 69" trijumfovala je sa Kalogjerinom pesmom „Nono", na „Zagrebu 70" osvojila je dve nagrade (drugu nagradu publike i prvu stručnog žirija) za pesmu Zvonka Špišića „Kad se jednom vratiš", a u pauzi - sa Ljupkom Dimitrovskom i svojim suprugom Mirom Ungarom čije je umetničko ime bilo Tim Twinkleberry - u Bernu, na muzičkom Kupu Evrope, još jedno prvo mesto!

Kao zvezda koja je morala da shvati da je i njen privatni život opšte, samoupravno dobro, koje pričama i senzacijama đubre mediji - Tereza je, nevoljno, postala stalni gost u trač hronikama koje su još odavno nagoveštavale raspad njenog braka, a između redova i sentimentalnu vezu sa Sašom Zalepuginom. Naravno, u njene demantije verovali su samo naivni, pa je kao razrešenje čitave zagonetke sa olakšanjem primljena vest da se Tereza ipak razvodi i - ponovo udaje. Njen novi izabranik bio je nekadašnji jugoslovenski reprezentativac u vaterpolu, Roland Lopatny, kog je prvi put videla 1972. u teatru „ITD" za vreme predstave „Smrt male Džo". Sa Ronaldom ju je upoznao njen prijatelj i klavirista Branko Bulić, a poznanstvo se - kao na filmu - pretvorilo u ljubav.

- Nisam u Ronaldu videla vaterpolistu „Mladosti", niti jugoslovenskog reprezentativca u 150 utakmica, diplomiranog ekonomistu, poslovnog čoveka nepogrešive intuicije i čvrstih nerava - sećala se Tereza. - Nisam znala da će postati moj savetnik i menadžer u šou-biznisu, umetnički čak i modni savetnik. Zaljubila sam se kao šiparica, a on je znao da mi uzvrati. Kad sam ga pozvala da me prati na turneji po Australiji, odgovorio je: „Hoću, ali da se pre toga venčamo!". Ne govoreći mu ništa, razvela sam se. Bilo mi je najvažnije da izbegnemo sve formalnosti „prave svadbe". Na kraju, kao kumovi, venčali su nas jedan profesor i jedan advokat...

Susret u Zagrebu: Tereza Kesovija i novinar Pero Zlatar krajem 1984. godine (prvi sleva - Drago Diklić; prvi zdesna - Vlado Delač)Smirenost na privatnom planu, Terezi je bila nova poslovna inspiracija. Sredinom sedamdesetih kao od šale pobeđivala je na festivalima, turneje su joj bile rasprodate, a ponude iz inostranstva redovno stizale. Zahvaljujući Đeli Jusiću i Nikici Kalogjeri, za hitove nije morala da brine: „Stare ljubavi", „Sviraj mi sviraj", „Poljubi me s obje bande" postajali su vlasništvo njene publike, oduševljene što se u Terezi nisu prevarili i što je ona takvo poverenje umela da ceni. Ponovo je obnovila svoju „francusku vezu", u Parizu snimila ploču za ,,EMI"; u proleće 1978. u Zagrebu je četiri večeri uzastopno, u „Lisinskom", imala koncerte pred prepunom dvoranom; opet je gostovala u Parizu i Monte Karlu; na „Zagrebu 79" pobedila pesmom Đele Jusića „Na Stradunu"...

Ohrabrena, sigurna u sebe, početkom 1980. Tereza opet dolazi u Pariz. Ponovo smo svedoci novog protoka informacija iz „grada svetlosti": Tereza u „Olimpiji", na televiziji, na turneji, Tereza snima novu ploču, Terezin uspeh, još jedan trijumf! Život na dva koloseka - u Francuskoj i Jugoslaviji - davao je plodove na obe strane. A kad je osetila da se zasitila borbe u Parizu, Tereza se vratila i sa stoičkim mirom opet krenula u domaće festivalske pobede i tiražne ploče...

Poseta vojniku JNA: Tereza sa sinom Alanom tokom njegovog vojnog roka

Ništa manje tražena i popularna, Tereza je osamdesetih godina, kao jedna od retkih, branila boje svoje generacije pred najezdom novokomponovanih hordi i balkanskog rokenrola. Okrenuta zabavnoj muzici, sa šansonjerskim pedigreom, nije se previše trudila da se okači na vagon novih trendova. Naprotiv, još elegantnija, dostojanstvenija, Tereza je mladalačkim poletom krstarila Jugoslavijom i odnosila pobede na festivalima: trijumf u „Splitu 86" zagorčao je konkurenciji i ono malo optimizma i vere u bolje sutra, pa je Tereza javno optužena da je lovila u mutnom i lažirala pobedu. Koliko je to bilo daleko od pameti, pokazala je splitska publika koja joj je priredila prave ovacije. Nije ni čudno: Tereza je, samo na festivalu u Splitu, osvojila preko trideset nagrada, i time, za ovaj grad, postala jedan od živih istorijskih spomenika! Ni danas, posle tolikih godina, Tereza ne sedi kod kuće i sanja o prošlosti. Lako ćete je zapaziti na jednom od festivala, koncerata, čućete je svakodnevno na radiju ili videti na televiziji. Jednostavno, žena je neumorna!

Interview sa Terezom za knjigu “Bolja prošlost”: Uzavrela konavoska krv

Razgovor u vili na Tuškancu, u Zagrebu 1987. godine: Tereza Kesovija i Petar Luković

* Uskoro će biti trideset godina otkako ste na estradi...

Je li baš toliko?

* Dokumenti ne lažu. Propevali ste 1959. na priredbi „Prvi pljesak" u zagrebačkom „Varijeteu".

Joj, pa to je cijeli jedan život! Ili, životi dvaju ljudskih bića koja već trezno mogu misliti o sebi i drugima. Ali, to je krasno! Silno sam sretna što je tako i što se još uvijek osjećam nekom balavicom. Istinski se tako osjećam i zbog toga sam možda najsretnija.

*Tri decenije na sceni ipak zaslužuju nekakav samokritičan komentar?

Prvo bih se zapitala - zar već? Međutim, ako čovjek o tome počne razmišljati, a ja to ne volim, baš kao što me ne zanima koliko sam ploča snimila, koliko nagrada dobila, onda bih samoj sebi rekla: „Jooj, pa tu je bilo strašnih borbi, svega je bilo". Počeci moje generacije bili su vrlo teški, ali nam to nije smetalo: mi smo samo željeli početi, ne znajući u šta se upuštamo. U mislima smo pravili usporedbe sa nekim zvijezdama u Italiji, koje pjevaju na tom San Remu, koje svi slušaju i svi im se dive. Sebe sam zamišljala poput Milve koja mi je bila idol, pa sam vjerovala da ću jednog dana biti slična njoj, te sam je počela imitirati. Naravno, s ovakvim mojim glasom bilo je to smiješno, jer Milva ima krasan, dubok glas... Srećom, vrlo brzo sam pronašla neki svoj put, riješila se Milve, Mine, svih tih pjevačica, jedino se nisam mogla riješiti šlagera! Naravno, šlagera onog vrijemena kad su svi iste pjesme pjevali, pa smo s dogovarali šta će ko raditi. Oni koji su bili malo stariji nisu na nas mlađe mnogo obraćali pažnju, sem Ive Robića koji nikad oko toga nije pravio pitanje. Bio je uvijek pravi gospodin.

Uzavrela konavoska krv: Tereza* Estradno dostojanstvo tog vremena nije vas previše impresioniralo?

Ne bih rekla da je dostojanstvo u šutnji. Njega može biti i u brbljanju, što je stvar temperamenta. Neko je miran, staložen, a netko poput mene - ta uzavrela konavoska krv i geni mojih predaka - koji nikad nema mira. Bila bih duboko nesretna da nemam priliku da pokažem i iskažem sve ono što se gomila u meni. Ja to moram, na ovaj ili onaj način. Činim to na sceni, u životu, ja nemirno i spavam! Takav sam čovjek! Zato sam beskrajno sretna, ali zato i često trpim. Ljudi to ne shvataju i tumače to afektažom, što me duboko boli. Izvještačene ljude nikad nisam volela.

* Bili ste isti šezdesetih godina ?

Ne znam da li sam mogla biti drugačija. Mogla sam biti samo još gora, neobuzdanija. Ali, to s dostojanstvom nema veze. Uopšte, na ta prošla vremena ne gledam idealistički. U svako doba govorilo se o prošlim vremenima kao divnim, neponovljivim. Ma, ne, to su priče. Poštovanja je bilo i onda, ima ga i danas. Ali, pošto smo bili manje brojni nego što smo danas, bilo je lako izvući nekog iz te hrpice. U stvari, danas sam zadovoljnija nego pre. Jesam! Danas je sve nekako postalo mlađe, lepršavije, vedrije. U ono vrijeme se skromno živjelo, pogotovo ja koja sam potekla iz siromašne obitelji. Moji roditelji su došli sa sela u Dubrovnik i teškom mukom skupljali poneki novčić da meni i mom bratu priušte ono što su mogli. Nismo imali nikakav luksuz, bili smo sretni onim što smo posjedovali, a pritom smo beskrajno poštovali naše roditelje jer su se stvarno mučili. I dobro je što više ne mislimo na to vrijeme, ali ga nikako ne smijemo zaboraviti.

* Pevači iz vaše generacije tvrde da su najbolja vremena bila kad su oni bili popularni?

Ja to ne mogu reći. Sretna sam što živim, što djelujem, što me ljudi vole i što na mojim koncertima znaju doći i četiri generacije. To su isti oni ljudi koji me pamte s dugom, crnom kosom, koji me pamte s mojih početaka, sa flauticom, noticama pod pazuhom, nekom smiješnom haljinom... Oni mi danas dođu i kažu: „Pa, Tereza, ti se ništa ne menjaš! Ti si sve mlađa!". A ja velim: „Ljudi, nisam mlađa. Samo sam zadovoljna". Bez obzira kroz šta sam prošla u životu - kroz borbu, tragedije, nerazumijevanja - imala sam toliko zadovoljstava da je i ono loše što mi se dogodilo samo prirodan dodatak tom sveukupnom zračenju.

* Da li u teške trenutke računate i honorar od 54 franka koliko ste dobijali za veče kad ste došli u Pariz i pevali u kabareu „Carević"?

To nisu bili komforni trenuci, ne bih rekla teški. I danas sam mlada kao što sam bila pedesetih godina: ako nešto želim, onda nema tog trenutka koji je meni težak. U Parizu mi je, prije svega, bilo nekomforno jer nisam mogla spavat', a to jako volim. Zato što sam u ruskom kabareu „Carević" imala dva pasaža, prvi u jedanaest uveče, drugi u pola dva, pa sam išla kući tek u tri ujutro. Meni je to bilo strašno! Pogotovo kad mi je došao sin, tad još vrlo mali, koji je znao imati prehladu, pa nisam zbog njega čitavu noć ni trenula, a ujutru ustajala kao strvina! Dva početka sam imala u Parizu, ali treći put ne bih mogla. Lijepo mi je ovo što imam ovdje: više nego što bih smijela biti zadovoljna.

* Kad je reč o zadovoljstvu, vredi li to i za karijeru u Parizu ?

Mnogo toga sam naučila u Parizu. Svi tamošnji muzički velikani, recimo, počeli su po kabareima. Tamo se kuje zanat. I ono što se kod nas radi - krivo se radi. Mi nemamo tu tradiciju. Ali, zato se može otići da se nauči. Ne mora se ići zbog novaca, već da se stekne znanje! Uzmimo to kao fakultet, idemo položiti taj ispit! Kad bi samo pjevači znali kako je dragoceno to iskustvo! Onda se ne bi dogodilo da dođu na scenu i da ne znaju što s rukama, što s tom publikom koja je pred vama. Ali, ako znate zanat, onda ih imate u šakama, nježno, ali ih imate! U Parizu sam ukupno provjela petnaest godina, još uvijek mogu da odem i otići ću malo - ali su se tamo ljudi promijenili, a možda ni ja više nisam ista. Sad zahtjevam. Ako ne pristanu, prekidam diskusiju, jer je ponekad jako ugodno nekom pokazati zube!

U IDUĆEM NASTAVKU: TEREZA O KONCERTIMA PRED TITOM I JOVANKOM, UZ DOSAD NEOBJAVLJENE FOTOGRAFIJE

Oceni 5