Potraga za Hiljadugodišnjim carstvom: Mesijanska vladavina Jana iz Lajdena (10)
Anabaptisti

Photo: Wikipedia

Teror u Novom Jerusalimu

Bokelson se nije proglasio samo za kralja već i za Mesiju poslednjih dana. Da bi to izveo, pozvao se na još jedno božansko otkrivenje – u koje je možda i sam verovao – i to na još teatralniji način nego obično. Početkom septembra, izvesni zlatar Duzentšur, rodom iz obližnjeg grada, počeo je da se izdaje za novog proroka. Taj čovek je jednog dana na glavnom trgu objavio da mu je nebeski Otac otkrio da će Bokelson postati vladar čitavog sveta i da će vladati svim drugim kraljevima, kneževima i velikašima. Naslediće žezlo i presto svog praoca Davida i zadržaće ih sve dok mu Bog ne bude zaiskao natrag svoje carstvo. Posle toga je Duzentšur uzeo Mač pravde od Staraca i predao ga u ruke Bokelsonu, pomazao ga i proglasio kraljem Novog Jerusalima. Bokelson je pao na zemlju i, tvrdeći da toga nije dostojan, pozvao Oca da mu pomogne u ispunjenju predstojećeg zadatka. Zatim se obratio okupljenoj masi: „Na sličan način je i skromni pastir David po božijem nalogu bio pomazan kao kralj Izrailja. Bog često tako postupa, a ko se protivi volji božijoj privlači na sebe njegov gnev. Sada mi je data vlast nad svim zemaljskim narodima i pravo da se služim mačem kako bih razjurio bezbožnike i odbranio pravednike. Stoga, neka ubuduće niko u ovom gradu ne dozvoli sebi da se uprlja grehom ili suprotstavi volji božijoj, jer će bez odlaganja biti mačem posečen.“ Masom je počeo da se širi žamor negodovanja, a Bokelson je nastavio: „Neka vas je stid i sram što tako gunđate protiv zapovesti nebeskog Oca! Makar se svi ujedinili protiv mene, ja ću i dalje vladati, uprkos vama, ne samo ovim gradom već čitavim svetom, jer takva je Očeva volja; a moje carstvo, koje sada počinje, potrajaće večno i nikad neće propasti!“ Po sle ovoga, ljudi su se ćutke razišli svojim domovima. Naredna tri dana propovednici su održali bezbroj beseda objašnjavajući narodu kako Mesija o kojem govore proroci iz Starog zaveta nije niko drugi do Bokelson.

Novi kralj je dao sve od se be kako bi pridao izuzetan značaj svom stupanju na presto. Ulice i kapije grada dobile su nova imena; ukinute su nedelje i neradni dani, a dani u nedelji preimenovani su po abecednom redosledu; kralj je čak i novorođenoj deci određivao imena prema posebnom si stemu. Premda novac u Min steru više nije imao ni ka kvu funkciju, iskovani su zlatni i srebrni novčići čisto ornamentalnog karaktera, sa natpisima koji su sažimali čitavu milenijumsku fantaziju na kojoj je kraljevstvo počivalo: „Reč postade Telo i obitava u nama“, „Jedan Kralj nad svima. Jedan Bog, jedna Vera, jedno Krštenje“. Osmišljen je i po seban amblem koji je trebalo da simbolizuje Bokelsonovo pravo na apsolutnu duhovnu i svetovnu vlast nad čitavim svetom: globus, kao simbol sveta, proboden sa dva mača (koji su do sada bili u rukama pape i cara) i natkriljen krstom na kome su urezane reči: „Jedan kralj pravde nad svima“. Sam kralj je nosio ovaj amblem izrađen od zlata, na zlatnom lancu koji mu je visio oko vrata. Njegovi saradnici su ga nosili kao oznaku na rukavima, a u Minsteru je bio zvanično priznat kao amblem nove države.

Novi kralj je nosio prekrasne odežde, a prstenje, ogrlice i mamuze su mu od najskupocenijeg materijala izradile najveštije zanatlije u gradu. Imenovani su pripadnici kraljeve telesne garde i čitav niz dvorskih dostojanstvenika. Kad god se kralj pojavljivao u javnosti, pratila ga je njegova svita, odevena u svilu i kadifu. Divara, koja je kao Bokelsonova prva supruga proglašena za kraljicu, takođe je imala svoju svitu i dvor, baš kao i njen muž. Bokelsonove supruge nižeg ranga, od kojih nijedna nije imala više od dvadeset godina, bile su podređene Divari i morale su da slušaju njene zapovesti; ali čak su i one dobile predivne haljine. U rekviriranim palatama kraj katedrale sada je bio smešten dvor u kome je oko dvesta osoba živelo u obilju i raskoši.

Na trgu je podignut presto; prekriven zlatnom tkaninom, on je nadvisivao okolne klupe namenjene kraljevim savetnicima i propovednicima. Kralj bi ponekad i sam sedeo na njima, kada bi kome sudio ili prisustvovao proglašenju novih zakona. Najavljen zvukom fanfara, dojahivao je na konju, sa krunom na glavi i žezlom u ruci. Pred njim su koračali dvorski dostojanstvenici, a za njim su išli Kniperdolink, koji je sada bio glavni sveštenik, Rotman, kao kraljevski govornik, i duga kolona sveštenika, dvorjana i njihovih slugu. Kraljeva telesna garda pratila je i obezbeđivala čitavu povorku, formirajući kordon oko trga dok je kralj sedeo na prestolu. Sa svake strane prestola stajao je jedan paž; prvi je u rukama držao knjigu Starog zaveta – da bi pokazao da je kralj sledbenik Davidov, ovlašćen da iznova tumači Reč božiju – dok je drugi držao isukan mač.

Dok je kralj, sa svojim ženama i prijateljima, uživao u ovako rasipnom načinu života, masi običnog sveta nametnuta je stroga uzdržanost u svemu. Narod je već predao sve zlato i srebro, i povinovao se propisima koji su nalagali rekviziciju hrane i stambenih prostorija; ali sada je prorok Duzentšur iznebuha obznanio kako mu se javilo da se Otac gnuša svakog suviška odeće. Odeća i posteljina su stoga racionisani; po kraljevoj zapovesti, sav „suvišak“ morao se predati pod pretnjom smrtne kazne. Svaka kuća je pretresena i sakupljena su osamdeset troja kola puna „suvišne“ odeće i posteljine. Izgleda da je deo toga ipak razdeljen došljacima iz Holandije i Frizije, kao i plaćenicima koji su prebegli iz neprijateljske vojske; ali to je bila slaba uteha za obične građane Minstera, na koje je daleko upečatljiviji utisak ostavljao kontrast između njihove bede i neizmerne raskoši kraljevskog dvora.

Bokelson je shvatio da mu čak ni nje gov veliki ugled neće osigurati podršku obespravljenih u novom društvenom poretku; stoga je pribegavao raznim taktikama da bi mase držao u pokornosti. Rečnikom dostojnim mističara Slobodnog duha, objašnjavao je kako je njemu dopušteno uživanje u sjaju i raskoši jer se u celosti odrekao svetovnih i putenih zadovoljstava. U isto vreme, uveravao je prost svet kako će se i oni ubrzo zateći u istom položaju: sedeće na srebrnim stolicama i jesti za srebrnim stolovima, a te stvari će smatrati bezvrednim po put blata i kamenja. Najave predstojećeg Milenijuma, koje su grad držale u stanju ustreptalog iščekivanja duže od godinu dana, sada su izricane sve češće i sa sve većim žarom. U oktobru, Rotman je napisao pamflet Restitucija, a u decembru Najavu osvete; ti spisi jasno pokazuju na koji je način stanovništvo Minstera trebalo da sagleda svoje zadatke i svoju sudbinu.

U tim delima, fantazija o Tri doba izložena je na nov način. Prvo doba je bilo doba greha i trajalo je do Potopa, dok je Drugo bilo doba progona i trajalo je sve do današnjih dana; Treće doba će biti doba osvete i konačne pobede Svetaca. Hristos je jednom pokušao da grešnom svetu otvori oči za istinu, ali u tome nije uspeo na duži rok; nije prošlo ni čitavo stoleće, a Rimokatolička crkva je obesmislila ta njegova nastojanja. Usledilo je četrnaest vekova bede i propadanja, tokom kojih je hrišćanski svet bespomoćno čamio u vavilonskom zatočeništvu. Ali vreme nevolja se bližilo kraju. Hristos će se uskoro vratiti, a da bi osigurao svoj Dolazak, uspostavio je kraljevinu u gradu Minsteru, odredivši joj za vladara novog Davida, Jana Bokelsona. U toj kraljevini već su obistinjena i premašena sva proročanstva iz Starog zaveta; u njoj je ostvarena prava obnova. Ali božiji narod mora iz te kraljevine krenuti dalje, vitlajući Mačem pravde, kako bi svoju vlast proširio na čitav svet: „Je dan tor, jedno stado, jedan Kralj“. Njihov je sve ti zadatak da zemlju očiste od zla i pripreme je za Drugi dolazak: „Slava svih Svetih ogleda se u osveti [...] Oni se moraju nemilosrdno svetiti svima koji nisu označeni [anbaptističkim] Belegom.“ Tek pošto bude obavljen veliki pokolj, Hristos će se vra titi da bi sudio čovečanstvu i pro slavio svoje Svece. Tada će se zaista ukazati novo nebo i nova zemlja, u kojoj će Sveci – kao Deca božija – oslobođeni dugog robovanja bezbožnicima, živeti bez ridanja i uzdisanja. U tom carstvu više neće biti kneževa i vlastele, a sva dobra će biti zajednička. Zlato, srebro i drago kamenje više neće udovoljavati taštini bogatih, već će pripasti Deci božijoj, jer ona će naslediti zemlju.

Ova obećanja su bila dopunjena i propraćena nekim spektakularnim efektima. Prorok Duzentšur je u oktobru neočekivano obznanio da će se Truba Gospodnja oglasiti tri puta, i da se na njen treći zvuk svi žitelji grada moraju okupiti na Sionskoj gori, to jest na trgu pred katedralom. Muškarci moraju doći naoružani, ali u pratnji žena i dece. Deca božija će potom izaći iz grada. Biće obdareni takvom natprirodnom snagom da će petorica njih moći da pobiju stotinu, a desetak njih hiljadu neprijateljskih vojnika; neprijatelj će se pred njima razbežati. Oni će se zatim pobedonosno zaputiti ka Obećanoj zemlji, a Bog će se pobrinuti da na tom putovanju ne pate od gladi, žeđi ili umora. Trube su se zaista oglasile, ali je u njih duvao sam Duzentšur, u razmacima od dve nedelje. Oglušiti se o prorokove reči zna čilo je potpisati sebi smrtnu presudu; stoga su, kada se začula treća truba, čak i žene sa tek rođenim bebama došle na zborište. Pojavio se i kralj, u oklopu i na konju, sa krunom na glavi i čitavom dvorskom pratnjom iza sebe. Imenovani su oficiri koji će predvoditi voj sku Gospodnju. Ali u poslednjem času čitava ekspedicija je naprečac otkazana. Kralj je objavio da je samo želeo da proveri odanost svog naroda; sada je, izuzetno zadovoljan rezultatom, sve pozvao na gozbu. Svi muškarci su prisustvovali gozbi sa suprugama, praćeni blagonaklonim pogledima kralja i kraljice. Gozba se okončala pričešćivanjem, tokom kojeg su kralj, kraljica i kraljevi savetnici delili veknice i zdele sa vinom, dok su propovednici objašnjavali značenje tog obreda. Zatim je poslužena večera za kralja i dvorjane. Posle večere, kralj je pod uticajem trenutnog nadahnuća naredio da dovedu jednog zarobljenog najamnika i odrubio mu glavu.

Teror, koji je tokom Bokelsonove vladavine u Novom Jerusalimu postao sastavni deo života, neprestano se pojačavao. Samo nekoliko dana posle proglašenja monarhije, Duzentšur je obznanio kako mu je dojavljeno da će ubuduće svi koji se ogreše o prihvaćenu istinu biti izvedeni pred kralja i osuđeni na smrt. Oni će biti odstranjeni iz odabranog naroda, uspomena na njih će biti izbrisana, a za njihove duše neće biti milosti ni na onom svetu. Za nekoliko dana počela su pogubljenja. Žene su bile prve žrtve: jednoj je odrubljena glava zato što je mužu uskraćivala njegova supružnička prava, drugoj zbog bigamije – budući da se poligamija smatrala isključivim pravom muškaraca – a trećoj zbog uvrede propovednika i izrugivanja njegovom učenju. Ove kazne su možda udovoljile sadističkim porivima novog kralja, ali su uz to osigurale i buduću dominaciju Svetaca nad Svetiteljkama. Ali teror je imao mnogo dublje opravdanje; on je u prvom redu bio političko oružje kojim se tuđinski despot služio protiv starosedelaca. Bokelson se postarao da u svoju telesnu gardu prima isključivo došljake. Ti ljudi, koji najčešće nisu posedovali nikakvu nepokretnu imovinu ili su je napustili pre nego što će doći u Minster, bili su obični Bokelsonovi pioni čija je sud bina u celosti za visila od njegove. Sve dok su mu služili, bili su sigurni da će uživati ogromne privilegije. Odeveni u prekrasne odežde, mogli su da gledaju s visoka bedno obučene građane Minstera. Znali su, takođe, da će, ukoliko nastane glad, oni biti poslednji koji će je osetiti. Jedna od prvih kraljevih odluka bila je rekvizicija svih jahaćih konja i pretvaranje njegove telesne garde u konjički eskadron. Taj eskadron se uvežbavao javno, a narod je u njemu odmah prepoznao oružanu silu koja se može upotrebiti i protiv unutrašnjeg, a ne samo protiv spoljašnjeg neprijatelja.

Uspostavljanje monarhije se u svemu pokazalo pogubnim za opsednutu zajednicu. Dok su se Bokelson i druge vođe bavili useljenjem u kraljevski dvor, kao i uvećanjem i zaštitom vlastitih privilegija, propustili su najpovoljniji trenutak za odsudnu bitku. Biskup se oporavio od poraza i grad je posle nekoliko nedelja opet bio pod opsadom; u času kada je Duzentšur pozivao narod da izađe iz grada, takav je potez već bio ravan samoubistvu. Bokelson je bez sumnje i sam to shvatio; premda je nastavio da priča o predstojećem osvajanju sveta, upućivao je propagandne spise anabaptistima iz su sednih gradova sa ciljem da ih navede da Minsteru priteknu u pomoć. Pri kraju velike gozbe na Sionskoj gori, Duzentšur je imao još jedno otkrivenje; postupajući u skladu s njim, on i još dvadeset šest propovednika zaputili su se kao „apostoli“ u susedne gradove. Ubeđeni da će svaki grad koji odbije da ih primi istog trenutka progutati pakao, ponašali su se veoma samouvereno i javno su zagovarali svoje učenje. U početku su imali izvesnog uspeha; ali vlasti su reagovale odlučno, tako da su „apostoli“ ubrzo pogubljeni, zajedno sa mnogim lokalnim anabaptistima koji su im ukazali gostoprimstvo.

Kada je Bokelson doznao za sudbinu svojih „apostola“, odustao je od javne i prešao na tajnu agitaciju. Izgleda da je veći deo konfiskovanog zlata i srebra prokrijumčaren iz Minstera i iskorišćen za formiranje najamničkih vojski u Vestfaliji, Holandiji i Švajcarskoj. Ovaj plan nije uspeo, ali je istom prilikom hiljade primeraka Rotmanovih pamfleta prokrijumčareno i rasturano po Holandiji i Friziji, a ta je propaganda imala daleko veći učinak. Planirane su masovne pobune anabaptista. Januara 1535. hiljadu naoružanih anabaptista okupilo se u pokrajini Groningen, pod vođstvom jednog proroka koji je sebe nazivao Hristom, Sinom božijim. Ti ljudi su nameravali da krenu ka Min steru, uzdajući se u to da će im Bokelson poći u susret i da će se neprijatelj razbežati kada se on pojavi. Umesto toga, porazile su ih i razjurile trupe vojvode od Gelderlanda. U martu je oko osamsto anabaptista zauzelo samostan u zapadnoj Friziji i pružalo otpor najamničkoj vojsci car skog opunomo ćenika sve dok posle strašnog bombardovanja i ponovljenih napada nisu pobijeni do poslednjeg. U isto vreme, tri broda krcata anabaptistima zaustavljena su na reci Ejsel i potopljena sa svim putnicima. Takođe u martu, jedan anabaptista iz Mindena nametnuo se kao vođa najsiromašnijih slojeva i pokušao da uspostavi komunistički Novi Jerusalim po uzoru na Minster. Ovaj ustanak je ugušilo gradsko veće zapretivši da će protiv pobunjenika upotrebiti topove; ali već u maju, jedan izaslanik iz Minstera uspeo je da Amsterdamu inicira pobunu tokom koje je zauzeta gradska većnica, i koja će biti ugušena tek posle žestokih borbi. Sve ove pobune imale su cilj koji je zacrtao Bokelson – istovetan onome koji je nadahnjivao mnoge milenarističke pokrete od vremena Pastirskih pohoda: „Pobiti sve monahe, sveštenike i vladare; jer naš kralj je jedini zakoniti vladar“. Nema sumnje da bi anabaptističke pobune s početka 1535. imale neuporedivo ozbiljnije posledice da planovi o njihovom izvođenju, uključujući imena zaverenika i lokacije skladišta municije, nisu bili dojavljeni vlastima još početkom januara. U svakom slučaju, one su predstavljale još jedan dokaz solidarnosti anabaptista i običnog naroda iz severozapadne Nemačke i Holandije sa Novim Jerusalimom.

U međuvremenu, biskup je intenzivirao napore da osvoji grad. Krajem 1534. predstavnici država Gornje i Donje Rajne na sastanku u Koblencu postigli su dogovor o obezbeđivanju trupa, opreme i finansijskih sredstava radi delotvornije opsade. Minster je okružen rovovima i utvrđenjima, kao i dvostrukim obručem pešadije i konjice, tako da je po prvi put bio potpuno odsečen od spoljnog sveta. Kada su se, na carskom saboru održanom aprila meseca u Vormsu, sve države Carstva saglasile da obezbede sredstva za nastavak opsade, sudbina grada je bila zapečaćena. Trupe koje su grad držale pod opsadom više nisu morale da ga zauzimaju na juriš. Umesto toga, nastojali su da njegove stanovnike na smrt izgladne, i u tome su imali priličnog uspeha. Blokada je započela januara 1535, a oskudica u namirnicama odmah se osetila. Po kraljevoj zapovesti, đakoni su opet zaređali po stanovima i rekvirirali preostalu hranu; svi konji su pobijeni. Izgleda da je veći deo ove hrane bio namenjen kraljevskom dvoru; pričalo se da se na njemu uvek dobro jelo, kao i da je raspolagao zalihama mesa, žita, vina i piva za pola godine. Premda su Bokelson i Kniperdolink to kasnije poricali, raspoloživi dokazi ih demantuju. U svakom slučaju, sledovanja hrane koja je deljena stanovništvu ubrzo je ponestalo, tako da je do aprila u gradu nastupila glad. Narod je potamanio i pojeo sve životinje – pse, mačke, miševe, pacove – i počeo da se hrani travom, mahovinom, starim cipelama, krečom sa zidova, pa i ljudskim leševima.

Sa prestola ove košmarne kraljevine, Bokelson je na sve ekscentričniji način primenjivao svoju staru tehniku manipulacije. Obznanio je kako mu je rečeno da će narod biti spasen do Uskrsa; ako se to ne desi, slobodno mogu da ga spale na trgu. Kada je Uskrs došao i prošao, a ništa se nije dogodilo, objasnio je da je mislio samo na duhovno spasenje. Obećao je da će Otac, ne mogavši da gleda kako mu deca gladuju, svu kaldrmu pretvoriti u hlebove; mnogi su mu poverovali, a potom su gorko ridali kada kamenje nije postalo jestivo. Ostavši veran svojoj prvoj ljubavi – pozornici – smišljao je sve fantastičnije načine da zabavi svoje podanike. Izgladnelo stanovništvo je jednom prilikom pozvano da učestvuje u trodnevnom nadmetanju u plesu, trčanju i atletskim discpilinama – jer takva je volja božija. U katedrali su prikazivane pozorišne predstave: opscena parodija mise, društveno poučne drame zasnovane na priči o sirotom Lazaru i bogatašu. Ali nemaština je u međuvremenu činila svoje; smrt od gladi postala je tako uobičajena da su tela sahranjivana u velikim, zajedničkim rakama. Najzad, u maju, kada većina stanovnika nije okusila hleb već osam nedelja, kralj je dozvolio onima koji to žele da napuste grad. Ali čak i ta da je proklinjao begunce, preteći im da će zbog svoje nevere biti kažnjeni večnim prokletstvom. Njihova ovozemaljska sudbina će, međutim, biti dovoljno strašna. Biskup je naredio da se svim telesno sposobnim muškarcima odmah odrubi glava; što se, pak, žena, staraca i dece tiče, on se plašio – ne bez razloga – da će ovi, ukoliko ih propusti kroz svoje redove, izazvati nerede u pozadini. Stoga ih nije pustio dalje od utvrđenja. Ti jadnici su proveli pet dugih nedelja na ničijoj zemlji, ispred gradskih zidina, preklinjući najamnike da im skrate muke; puzali su unaokolo i pasli travu kao životinje, umirući u tolikom broju da je čitavo tlo bilo prekriveno leševima. Na kraju je biskup, posavetovavši se sa saveznicima, uklonio preživele, pogubivši one koje je smatrao okorelim anabaptistima i prognavši ostale u zabita sela po svojoj dijecezi.

Vojska koja je opsedala grad nastavila je da upućuje strele sa porukama, nudeći stanovnicima amnestiju i slobodan prolaz ako pristanu da izruče kralja i njegov dvor. Učinjeno je sve što je bilo moguće kako bi se podstakla pobuna protiv kralja. Običan narod bi u tom času rado postupio po tim nalozima, samo da je bio u stanju. Tokom tih poslednjih, najstrašnijih nedelja opsade, Bokelson je u punoj meri prikazao svoju veštinu vladanja primenom terora. Početkom maja, grad je iz administrativnih razloga podeljen na dvanaest sektora, a svakim sektorom upravljao je kraljevski oficir sa titulom vojvode i oružanim odredom od dvadeset četvoro ljudi. Ove „vojvode“ su regrutovane iz redova stranih doseljenika i većinom su bile obične zanatlije. Bokelson im je obećao da će, kada grad bude oslobođen i kada dođe Milenijum, svi oni postati prave vojvode i vladati velikim teritorijama čije im je granice već naznačio.

„Vojvode“ su možda i verovale svome kralju; ali za svaki slučaj, bilo im je zabranjeno da napuštaju svoje sektore i da se uzajamno viđaju. Oni su se pokazali lojalnim vladaru, dok su prema običnom narodu bili krajnje nemilosrdni. Da bi se onemogućilo organizovanje ma kakvog otpora, strogo je zabranjeno okupljanje čak i nekoliko osoba. Svakome ko je uhvaćen pri pokušaju da pobegne iz grada ili da drugome u tome pomogne ili je, pak, kritikovao kralja i njegovu politiku, odmah je odrubljivana glava. Ta pogubljenja je najčešće obavljao sam kralj, koji je izjavljivao da bi rado učinio isto svim kraljevima i kneževima. Ponekad bi telo osuđenika bilo raščerečeno, a njegovi delovi prikucani na vidnim mestima kao upozorenje. Do sredine juna, takve predstave su se odigravale skoro svakodnevno.

Bokelson bi bez sumnje pre dopustio da svi stanovnici pomru od gladi nego što bi se predao; ali u datom slučaju, opsada je naglo okončana. Dva čoveka su noću uspela da se iskradu iz grada i otkriju biskupovim oficirima slaba mesta u odbrani. U noći 24. juna 1535. biskupove trupe su izvele iznenadni napad i prodrle u grad. Posle nekoliko sati očajničke borbe, poslednjih dve ili tri stotine preživelih anabaptista prihvatilo je ponudu slobodnog prolaza; položili su oružje i razišli se kućama, da bi potom bili ubijani pojedinačno, skoro do poslednjeg, u masakru koji je potrajao nekoliko dana.

U Minsteru su izginule sve anabaptističke vođe. Za Rotmana se veruje da je poginuo u borbi. Kraljici Divari, koja je odbila da se odrekne svoje vere, odrubljena je glava. Što se, pak, Bokelsona tiče, njega su po biskupovoj naredbi jedno vreme na lancu vodili po obližnjim mestima i prikazivali ga kao dresiranog medveda. Januara 1536. doveli su ga u Minster; tamo su on, Kniperdolink i još jedan istaknuti anabaptista javno mučeni do smrti užarenim gvožđem. Tokom tih stravičnih muka, bivši kralj nije izustio ni glasa, niti je načinio ikakav pokret. Posle pogubljenja, tri tela su obešena sa zvonika crkve u centru grada, u kavezima koji se i da nas mogu videti. U međuvremenu, žitelji koji su pobegli ili bili proterani iz anabaptističkog Minstera, vratili su se u grad. Sveštenici su vraćeni u službu, grad je zvanično proglašen za katolički, a da bi se osujetili eventualni pokušaji uvođenja autonomije, sva utvrđenja su sravnjena sa zemljom.

U svom izvornom, pacifističkom obliku, anabaptizam se do danas održao u zajednicama poput menonita, Bratstva i Huteranske braće; on će takođe izvršiti veliki uticaj na baptiste i kvekere. Što se tiče militantnog anabaptizma, pokreta koji je nakon tolikih drugih započeo borbu za uspostavljanje Milenijuma nasilnim putem – on se ubrzo ugasio. U početku se činilo da je u Johanu Batenburgu otkrio novog vođu koji će nastaviti tradiciju Matisa i Bokelsona – ali on je pogubljen 1537. godine. Trideset godina kasnije, 1567, obućar po imenu Jan Vilemsen okupio je tri stotine boraca, od kojih su neki pretekli iz slavnih minsterskih dana, i osnovao još jedan Novi Jerusalim u Vestfaliji, ovog puta na području Vezela i Klevea. Ovi Sveci su takođe upražnjavali poligamiju – sam Vilemsen je, kao mesija, imao dvadeset jednu suprugu – a da bi opravdali svoj način života, u tajnosti su preštampali Rotmanovu Restituciju. Osim toga, ovi ljudi su se, poput čeških adamita, pozivali na načela zajedništva kakva su zagovarali mistički anarhisti Slobodnog duha. Tvrdeći da im sve stvari s pravom pripadaju, oformili su pljačkaške družine koje su napadale vlastelinske i svešteničke palate, da bi završili kao ovejani teroristi. Ova epizoda je potrajala desetak godina, a onda su mesija i njegovi sledbenici uhvaćeni i pogubljeni.

Spaljivanjem Vilemsena u Kleveu 1580, priča koja je započela sa Emikom iz Lajningena, „Kraljem Tafirom“, Tanhelmom i Eonom, na prikladan način bi se mogla privesti kraju.

Oceni 5