Teška mi je ova kruna

„Od ovoga se prave bajke“, izgovara narator dok se članovi kraljevske porodice spremaju za venčanje Diane Spencer i princa Charlesa. Baš tako je naslovljena i treća epizoda četvrte sezone serije The Crown – Fairytale, a razlika u odnosu na bajke na koje smo navikli je u tome što nam je u tom trenutku već jasno da ova priča više podseća na starije, mračne pripovetke, one u kojima prinčevi i princeze ne žive srećno do kraja života.

Serija The Crown je već nekoliko godina jedna od najpopularnijih na Netflixu, budući da je vrlo brzo osvojila anglofile, ljubitelje istorijskih drama, ali i „običnu“ publiku, pa prestigla rivale poput Breaking Bad, Narcos, Orange Is the New Black i Gilmore Girls. Tabloidi su odmah nakon prve sezone pisali da kraljica Elizabetha II i sama praktikuje „Netflix & chill“ i da je opsednuta serijom o sopstvenom životu. Informacije su, kao što to obično biva, došle od izvora bliskih kraljevskoj porodici, a dvorski doušnici su dodali da kraljicu jako zanima kako su je kreatori portretisali. Nostalgija je učinila svoje, ali samo u prve tri sezone, dok je četvrta dirnula u sveže rane.

Ali da krenemo od početka. Porodica Saxe-Coburg and Gotha je na britanski presto došla 1901. godine, a za kralja je tada krunisan Edward VII, sin kraljice Viktorije i princa Alberta. Šesnaest godina kasnije porodica je ime promenila u Windsor, zbog izrazito anti-nemačkog raspoloženja u Ujedinjenom kraljevstvu tokom i nakon Prvog svetskog rata. Edwarda II je 1910 . nasledio George V, a sa njim je došla i sledeća velika promena, kada je pripadnicima kraljevskih porodica dopušteno da brakove sklapaju u malo širem aristokratskom krugu, pa je zahvaljujući tome princ Albert Frederick Arthur George mogao da oženi Elizabethu Angelu Marguerite Bowes-Lyon, jednu od potomkinja škotske kraljevske kuće. Njih dvoje su kasnije postali kralj George VI i kraljica Elizabetha (poznatija kao kraljica majka, kako je ne bi mešali sa ćerkom Elizabethom II), a nakon što je Edward VIII abdicirao u decembru 1936. godine. Tako je mlađi sin Georgea V postao kralj, a njegova ćerka Elizabetha II sledeća u redu za krunu.

Budući da su za glavne junake serije uzeti članovi porodice sa raskošnom istorijom, vrlo brzo se nametnulo pitanje koliko su tačni prikazani događaji. Dok istorijske činjenice mogu da se provere, sa privatnim razgovorima je teže, pa je kreator serije Peter Morgan praznine popunjavao izmišljenim interakcijama između likova. Zbog toga The Crown može da se posmatra kao dokumentarna drama, u čijem su centru istorijski događaji, koji se slobodno granaju svaki put kada ponestane informacija, pa je serija na kraju bliža fikciji. Istoričar Robert Lacey, koji je na seriji radio kao konsultant, kaže da je, na primer, polovina treće sezone istorijski tačna, dok je ostatak proizvod mašte.

Priča se fokusira na Elizabethu II, njenu porodicu, političke odluke, te na momente iz javnog i privatnog života. Da bi se događaji ispričali bez prekida bilo je neophodno da se umetnu izmišljene stvari, pa se, na primer, jedna od najlepših scena iz treće sezone, u kojoj princeza Alice, majka princa Filipa, daje intervju za The Guardian, nikada nije dogodila. Ovaj momenat je omogućio nešto drugo – da se pokaže prošlost i teško detinjstvo princa Filipa, a takvi trenuci su poslužili da bi se gledalac približio kraljevskoj porodici, koja je iz epizode u epizodu postajala „sve običnija“, a njeni članovi sve više nalik na obične građane (naravno, nikad do kraja).

Ovo je zanimljivo i zbog toga što je ranije i sama kraljevska porodica pokušavala da se približi narodu, prvi put sa dokumentarnim filmom Royal Family iz 1969. godine. Ideja je bila da se pokaže svakodnevni život članova kraljevske porodice, koja se poput mnogih drugih familija okuplja za doručkom, nosi običnu odeću, pije, spava, lovi fazane. Film je emitovan 21. juna 1969, u vreme kada se sve brzo menjalo, a prestolonaslednici postajali manje važni. Bilo je planirano da se pokaže ljudska strana onih koji sede na tronu, ali je ton ostao zvaničan, zbog čega nisu usledili očekivani rezultati. Premijeru je videlo preko 30 miliona gledalaca, a film je u celini prikazan još samo jednom - 1977. godine. Ovim potezom je javnosti dopušteno da se drugačije nego pre umeša u kraljevske živote, pa su mediji sa tom praksom nastavili i dalje, da bi do kulminacije došlo devedesetih godina prošlog veka, kada su se paparci zainteresovali za život i ponašanje princeze Diane.

Jedna od zanimljivijih stvari u vezi sa ovom serijom je i ta što je cela glumačka postavka zamenjena posle druge sezone – Olivia Colman je došla na mesto Claire Foy kao kraljica Elizabetha II, Tobias Menzies je zamenio Matta Smitha u ulozi princa Philipa, dok je Helena Bonham Carter od Vanesse Kirby preuzela ulogu princeze Margaret. Ovakvi potezi mogu da privuku novu publiku, i osveže interesovanje za seriju, ali mogu da dovedu i do negodovanja onih koji se lako vezuju za omiljene junake. Potonje se dogodilo i sa serijom The Crown, ali su odlični glumci brzo smirili strasti. U tome su im pomogli i novi junaci, čije je vreme došlo sa četvrtom sezonom, na prvom mestu Emma Corrin kao Diana Spencer, te Gillian Anderson kao Margaret Thatcher.

„Mlade žene sa užasom gledaju četvrtu sezonu serije The Crown“, piše The Guardian, a mi se vraćamo na početak i na venčanje iz bajke. Ovde bismo mogli da umetnemo i ono što je jednom rekao Jim Carrey: „Voleo bih da svi postanete bogati i slavni, pa da se sami uverite da nije u tome stvar“. Kada je The Crown u pitanju, to na prvom mestu važi za princeze, ali i sve ostale ispod čijih se bajki krije mračni kontekst. Diana je mlada, stidljiva, čini se poslušna, jer tako mora, i, u to su svi sigurni, devica. Ali posle svadbe nije došao medeni mesec, a dvorac se pretvorio u zatvor. Izdaje, pokušaji samoubistva i poremećaji u ishrani postaju sastavni deo svakodnevice. Priča koja je ušla u istoriju, ali i u popularnu kulturu, sada stiže i do mlađih generacija, sa sjajnom Emmom Corrin, ali i do onih koji su devedesetih čitali samo tabloide, te nisu do kraja razumeli šta se to dođavola dešava. Rhiannon Lucy Cosslett, kolumnistkinja lista The Guardian, podseća na ono što je Diana jednom rekla novinarki Jennie Bond: „Nisam bila neuravnotežena. Nevolja je u tome što sam bila previše normalna za okruženje u kojem sam se našla“. Neke feministkinje su to znale pre nje, pa su uoči venčanja mogli da se vide bedževi sa natpisom „Don't Do It, Di!“.

Na kraju četvrte sezone Diana je još uvek živa, u jednostavnoj crnoj haljini. Božić je, vreme za porodičnu fotografiju. Ona stoji po strani i čeka neizbežno, ono što su milioni već iskusili nakon njene smrti, a što neke nove gledaoce očekuje u petoj sezoni. Kreator serije Peter Morgan tu možda ima i najviše iskustva, budući da se film The Queen, koji je 2006. snimljen po njegovim scenariju, bavi upravo ovim periodom.

Diana ipak nije zauzela onoliko prostora koliko se očekivalo, između ostalog i zbog odlične Gillian Anderson kao Margaret Thatcher. Besprekorna gluma je, kako tvrdi Damian Barr, autor knjige Maggie & Me, poslužila i kao okidač za ono što je nazvao post-Thatcher stresnim sindromom. Ako pustite bilo koji video sa nekadašnjom premijerkom uverićete se koliko je Anderson usvojila od nje, od šlem-frizure, do boje glasa koju je Tacher vežbala tako da bude negde između muške i ženske. Zanimljivo je i to što se političarka stavlja u situacije u kojima je ponižena, čak ismejana, pripadnica niže klase, jer od one kraljevske više, valjda, i nema. Jednom Čelična lejdi tako postaje ljudsko biće, uplašena među uspešnima, što je donekle i osveta za ono što je jednom navodno izgovorila – „Neuspešan je svako ko se posle 26. godine života vozi gradskim prevozom“.

Pored velikih uloga četvrta sezona donosi i epizodu o Foklandskom ratu iz 1982, priču o „Sestrama“ – kraljičinim rođakama koje su sakrivene u mentalnu ustanovu kako se ne bi proneo glas o tome da porodica nosi „loše gene“, te pogibiju lorda Mountbattena u terorističkom napadu. Cela jedna epizoda je posvećena Michaelu Faganu koji je 1982. provalio u kraljičinu spavaću sobu, a saznali smo i da kraljica homoseksualce zove „Dorotinim prijateljima“ (naravno, ako i to nije izmišljeno).

Kraljevska porodica je na četvrtu sezonu, koja pokriva period od 1977. do 1990. godine, različito reagovala. Princ Harry je tako pogledao samo trejler, princeza Anne, ćerka Elizabethe II i princa Philipa, „nema vremena za takve gluposti“, princ William ističe da su mu roditelji eksploatisani, a ni kraljici se serija više ne dopada. Jedno je sigurno, The Crown je Windsore vratila u centar pažnje, možda ne kao krunisanje Elizabethe II 1953. godine, ali sigurno više nego dokumentarac iz 1969. Četvrta sezona je trijumf, a sve zajedno materijal za bindžovanje.