Tetrapak od javnosti traži odgovor: Luković - psovač ili kritičar?

Vremena se u ovih 40 godina nisu promenila, ona su se naglavce okrenula. Možete li da zamislite da neko danas 2021. pokreće javnu polemiku zbog recenzije Nečega, kad je sve dozvoljeno i tako video-viralno. Pre 40 godina pod krinkom Zakona o štampi, imao si bar mogućnost da protestuješ, ali i mogućnost da ti protivnik odgovori, o čemu ćete u narednim pasusima iscrpno biti obavešteni. Danas, sloboda bez odgovornosti – nije ni sloboda, ni odgovornost. Tek da se podsetite.

Inače, u rubrici „Singlovi“ („Džuboks“, br. 83, 29. februara 1980), šest pacijenata čekalo je da budu primljeni na recenzentsku analizu kod dr Lukovića. Rezultat nije nikog nije iznenadio; sem Generacije 5, svi će morati u karantin narednih 40 godina, što se i desilo! 

DARKO DOMIJAN  - Natalija/ Godine kad smo se voljeli (Jugoton)

Posle serijske proizvodnje gumenih lutaka pod imenom Ana, Tanja, Ljilja (iz milja), Julija, Žana, Danka, Selma, Vesna, Mirjana i Tatjana, sasvim je logično bilo očekivati da nama u goste dođe Natalija. Uostalom, šta fali Natalijama ovog sveta?

I one su zaslužile da ih Rajmond Ruić i Darko Domijan uzmu u svoje grube muške ruke i da ih vole do kraja života, sa puno male dece i srećnim domom ili bar dvosobnim stanom.

Istini za volju, ova Natalija imala je „tužne oči“ i Kazanova Darko joj je „kosu pleo“ i da ne dužimo, nešto su se spanđali, posvađali i rastali se. Međutim, obrt! Iznenađenje! Naš Don Žuan ponovo (po drugi put) sreće nesrećnu Nataliju i kaže joj „da je mogla znati da je njegova (Darkova) ljubav prati“.

Naravno, Natalija očarana Domijanovim brkovima nije oklevala da mu se baci u zagrljaj, dozovolila je čak da joj se ime pojavi na singl ploči, a verujem (jer znam ženu!) da će se usksoro projekat zvani „Natalija“ pojaviti u obliku konceptualnog trostrukog albuma i mjuzikla u festivalskom ambijentu... Još jedan ekser u glavi!

STANKO MATEJAŠ  – Varalica/ Uvelo je cvijeće (RTB)

Kad se izgube svi kriterijumi, kad ukus postane apstraktna kategorija, kad i ovakvi snimaju ploče (ploče?) – onda ni pojava Stanka Matejaša nije iznenađenje.

Ovde se ne zna šta je užasnije: da li pesma koja je olinjalo šuplja i tupava, da li pevanje koje samo stoičkom hrabrošću može da se podnese, ili omot – grandiozna kombinacija najvulgarnijeg kiča i pohlepnog pogleda S. Matejaša. Kupi i uništi!

GENERACIJA 5 - Umoran od svega/ Ti samo budi dovoljno daleko (RTB)

Treći singl beogradske Generacije 5 upoznaje nas sa izletom u komercijalnije heavy-metal vode, u kojima Ilić & Comp. plivaju kao Mark Špic, dakle: sa lakoćom, sa primesom instant hita čiji je refren obogaćen lepim rifom i bogato filovan klavijaturama.

Kad već tražite neke primere upoređenja – Generacija 5 bi mogla da bude domaći Rainbow, što, priznaćete, nije i ne može da bude bez značaja.

„Umoran od svega“, umorno vam ponavljam, predstavlja osveženje u našoj polu-pop polu-rock produkciji. A to što je Kornelije Kovač potpisan kao autor, ostavljam vama na dušu. Umornu od svega.

LOKICE - Dodirni me/ Disco Lady (RTB)

Moje drugarice Lokice, čiji sam prvi singl uramio i sačuvao ga od zaborava, ponovo me čine srećnim nudeći mi bliski susret ONE vrste izjavom „Dodirni me“.

Pošto je prethodno remek-delo „Pojedi me (gricni me)“ golicalo naše ljudožderske apetite, pet mladih devojčica odlučilo je da se spuste loptu, smanje doživljaj i ponude nam čist, neiskvaren, romantičan, nežan, milozvučan, popaljujući, horizontalan, nesiguran, opipljiv, riskantan, opasan, ali sladak i obećavajući Dodir.

Pošto u jednom rečniku lepo stoji da su sinonimi za dodirivanje – diranje, dirkanje, pipanje, opštenje, prisno razumevanje i saosećanje – ja glasam za taktičku varijantu u kojoj mogu da ostvarim nadmoćnu završnicu. Capito?

Ah, da. Postoji i singl. „Dodirni me“ počinje semaforskim nesporazumima („zeleno se pali“) u kojima se kristališe imperativna želja Lokica – „Touch me“ i gde „ON misli da nije stas’o“ a ONE „videćeš, daso“. Kad pregurate rimu „Stas’o/ Daso“, čeka vas još jedan refren, pa mnogo šljokica, pa „orkestar MBP“ (citat s omota!), pa ime kompozitora (A. Ilić), pa ime aranžera (S. Marković), pa ime tekstopisca (V. Milanović), čekaju vas goropadni, očajnički neinvetivan disco ritam (tupa-tupa, hupa-cupa) i na kraju, kao desert, Lokice vas gledaju s omota i vi tonete u prazan san... P.S. Ako ste eksperimentalnog duha, probajte da ovaj singl slušate na 33 obrtaja. Jeste sporo – ali je dostižno.

TETRAPAK – Želela bih da sam vatra/ Gde je sad tvoj topli dom (Jugoton)

Moronsko parče naivne iluzije da je ovo nešto drugo sem amaterskog naklapanja u vidu najprizemnijeg heavy-metal rocka – beogradskom kvartetu Tetrapak ne služi na čast.

Naslovna tema u svom bunilu grčevito pokušava da se predstavi kao bar „rock-nonsens“ poezije i u tome potpuno uspeva, izazivajući kod hladnokrvnih slušalaca mešavinu očaja i paranoičnih simptoma.

Mlada i nepoznata pevačica svojim glasovnim titranjem bezočno pokušava da nas uvede u lavirint njenih želja („Želela bih da sam vatra“), ali, mogućnosti su jedno, a snovi nešto sasvim drugo.

Ovaj bljutavi singl nije idealno muzičko štivo čak ni za publiku bez sluha: beznačajnost i ništavnost ovakvih produkata govore sami za sebe.

TETRAPAK UZVRAĆA UDARAC „DŽUBOKSU“:  PO ZAKONU O ŠTAMPI OBJAVITE OVO PISMO!

Na grupu Tetrapak sam posle ove recenzije sasvim zaboravio, ali već za mesec dana, marta 1980, kažu u redakciji da je je beogradski bend, nezadovoljan mojom recenzijom, poslao odgovor koji će biti objavljen. Evo, šta kaže Tetrapak (grupa), ne Tetrapak (ambalaža).

Psovač ili kritičar

Na osnovu zakona o štampi, molimo da ovo pismo objavite u prvom sledećem broju lista. U Džuboksu br. 83 Petar Luković naziva našu ploču „bljutavim singlom“ u kategoriji „rock-nonsens“-a. U njegovom „hladnokrvnom mozgu“ preslušavanje ove ploče izaziva „mešavinu očaja i paranoičnih simptoma“! Ovakav iskaz više liči na nečiji plodan mazohistički doživljaj nego na kritiku ploče.

U nameri da što snažnije prikaže svoju odvratnost prema ploči, Luković kaže: „Ovaj bljutavi singl nije idealno muzičko štivo čak ni za publiku bez sluha“! – Pitamo se a kakvo to MUZIČKO štivo može sebi da priušti publika BEZ SLUHA??!

Negativna kritika nas ne bi toliko pogodila, međutim Perin tekst nije kritika već mizerno, prljavo etiketiiranje sa jednim ciljem da diskvalifikuje. Psovački ton u tekstovima Petra Lukovića sve češće postaje sam sebi cilj! Možda zbog toga što je to za njega jedini put ka afirmaciji! Čuli smo Lukovićeve priče da na ovaj način gradi svoj „image! Ne sumnjamo da će u tome uspeti; pitanje je samo kom listu je potreban novinar sa takvim „image“-om! Grupa „Tetrapak“. 

***                                                                                                                                       
Budući da volim da polemišem, jedva sam čekao da odgovorim grupi čija pevačica želi da bude vatra. Tuk na luk, što znači da sam im napisao odgovor i objavio ga u „Džuboksu“ u sledećoj celini i celosti.

ŠTA SAM IM OTPISAO: Gladni publiciteta po svaku cenu, Tetrapak su odmah po izdavanju svog prvog singla našli načina da im se ime još jednom pojavi u novinama. Uputivši pismo redakciji „Džuboksa“ sa onim obaveznim „Po Zakonu o štampi...“,  verovatno su hteli da unesu zabunu među publikom koja za njih nije čula (ko je čuo?) – ali su pobrkali lončiće i uverili me po ko zna koji put da je kritika njihove ploče bila umesna.

Njihova skromna tvrdnja „da ih negativna kritika ne bi pogodila“ jednostavno ne stoji – jer su poslali pismo i pokazali da ih je sve ovo mnogo pogodilo. Uzbuđeni i iznervirani pokušavaju da mi pripišu slatke kuloarske intrige „kako su čuli moje priče da na ovaj način gradim svoj image“.

Kako cenjeni Tetrapak ne poznajem niti imam nameru da ih upoznam, ovim putem im poručujem da su oni svuiše bezazleni da bih svoju afirmaciju gradio preko njihove jedne jedine, a uz to i očajne, ploče.

Umesto da se zabrinu zbog skandaloznog singla, oni popuju nad mojim jezikom koji, onako uzgred, nevešto pokušavaju da imitiraju. Amateri ostaju amateri i – tačka.

PEPEL IN KRI - Pesem za dinar/ Superman (RTV Ljubljana)

Još jedna „humpa-cumpa“ verzija, s preopreznim disko elementima, uglavljenim u široku orkestraciju i mnogo, mnogo vokala, zaprepašćujuće klimavih i neodlučnih.

Pepel in kri nisu se proslavili – ali su, zato, svetu pokazali da i nemaštovitost, dosada, zlovolja i apatija imaju svoje pregaoce u likovima deset (10) prisutnih „starova“ na omotu.

Ovakve pesme mogu da slušam po deset sekundi svake presupne godine – ali, uz preporuku lekara da numera ne škodi nervnom sistemu.

* Recenzije iz rubrike „Singlovi“ prenosimo iz „Džuboksa“ broj 83, od 29. februara 1980.

 (NASTAVIĆE SE)