Homoseksualnost u srednjovekovnoj Srbiji (3)
Medie 01 S

Photo: Pinterest

Teži greh od usamljene masturbacije

SVETOVNO PRAVO: HOMOSEKSUALNOST I SMRTNA KAZNA

Za razliku od crkvenog prava kanonskih i penitencijalnih zbornika, srpsko svetovno zakonodavstvo koje je predstavljeno u Zakoniku cara Stefana Dušana iz 1349. i 1354. godine, nije razmatralo pomenutu problematiku (Соловјев 1928, 179–187). Ipak, odredbe svetovnog zakonodavstva protiv homoseksualaca nisu bile nepoznate u srednjovekovnoj Srbiji. One su preuzete iz vizantijskog carskog zakonodavstva i u srpsku sredinu uvedene su u više navrata, preko velikih pravnih zbornika koji su sadržavali crkveno i svetovno pravo, takozvanih nomokanona. Naime, za potrebe autokefalne srpske crkve i novouspostavljene kraljevine Nemanjića bio je preveden Prohiron, zakon vizantijskih careva iz osme decenije IX veka, koji je postao sastavni deo Svetosavskog nomokanona. U srpskoslovenskom prevodu poznat je pod nazivom Gradski zakon i čini 55. poglavlje pomenutog Nomokanona. U pretposlednjem, 39. poglavlju naslovljenom „O kaznama“, propisane su različite kazne za različita krivična dela, među kojima se kao relativno brojna nalaze i ona protiv morala. Odredba koja se tiče homoseksualnog prestupa (№ 73) nalazi se u grupi odredbi koje se odnose na incest (№ 69, № 72), abortus (№ 71) i skotološtvo (№ 74) i slične prestupe. Prema Gradskom zakonu oba učesnika homoseksualnog odnosa, i tvorei i postradavii ot njego, osuđena su na smrtnu kaznu u vidu pogubljenja mačem, oba mačem da usečeta se. Ipak, smrtna kazna nije bila propisana za sve učesnike, pošto se izuzimalo lice mlađe od 12 godina, koje je u takvom odnosu, kako je u odredbi rečeno, imalo pasivnu ulogu (Законоправило 1991, 326v; Дучић 1878, 133; upor. Левин 2006, 264). Kazna pogubljenja mačem mogla je biti propisana i za druga krivična dela seksualnog prestupa, kao što je incest između roditelja i dece ili brata i sestre, odnosno između pripadnika prvog i drugog stepena krvnog srodstva, dok su se drugi oblici incesta kažnjavali manje strogim kaznama, kao što je kazna sakaćenja u vidu odsecanja nosa ili batinanje. Kazna sakaćenja, a ne pogubljenja, bila je, na primer, propisana i za skotološtvo, u vidu odsecanja polnog organa prestupnika (Законоправило 1991, 326v; Дучић 1878, 132–133).

Odredba protiv homoseksualnog odnosa iz Prohirona (Gradskog zakona) preuzeta je bez većih izmena iz Ekloge, starijeg zakona vizantijskih careva iz prve polovine VIII veka (Troianos 1989, 35–37). Pravna rešenja iz ovih odredbi sledila su pravnu tradiciju ranovizantijske epohe. Justinijanov kodeks prenosi zakon careva Konstancija i Konstansa iz 342. godine u kojem se osuđuje homoseksualni odnos i preti smrću, dok je u Justinijanovim Institucijama smrtna kazna propisana kako za preljubu, tako i za pederastiju (Brundage 1987, 121; Troianos 1989, 32). Navedeni stavovi i kazne ponovljeni su u Justinijanovim novelama, 77. noveli (538/539.) i 141. noveli (559.) (Brundage 1987, 121–122; Troianos 1989, 33–34). Ove novele donose neke novine u tumačenju homoseksualnosti koje će se ponavljati u različitim oblicima tokom srednjeg veka. Homoseksualnost se nije smatrala samo protivprirodnom, đavolskom i opasnom pojavom koja ugrožava učesnike seksualnog odnosa, već je predstavljala i pretnju celokupnom društvenom napretku zajednice i samom njenom postojanju. U novelama je ponovo aktuelizovana starozavetna priča o uništenju Sodome i Gomore koja je pojačala uverenje u postojanje opravdanog Božjeg gneva i osvete, u vidu gladi, zemljotresa i zaraze kojima se kažnjavao grešni ljudski rod. Navedene pretnje bile su prilično dobro uklopljene u srednjovekovni način razmišljanja o ljudskom grehu, božjoj kazni i božjoj milosti.

Pored carske odredbe, Svetosavski nomokanon sadrži još jednu koja propisuje smrtnu kaznu za homoseksualno ponašanje ali nije zasnovana na rimskom i svetovnom pravu. Ona je deo vizantijske pravne kompilacije poznate kao Izbor iz zakona Bogom datom Mojsiju (VIII vek) koja je, takođe, u slovenskom prevodu uvrštena u srpski Nomokanon i čini njegovo 48. poglavlje (Законоправило 1991, 254r, № 43). Zabrana protiv homoseksualnosti preuzeta je iz Levitske, odnosno Treće knjige Mojsijeve.32 Navedeni seksualni čin nazvan je „gadnim“, a svaki je od učesnika osuđen na smrt, bez izuzetka. Ova kompilacija bi se prema svom poreklu mogla uvrstiti pre u crkveno pravo,, pošto ponavlja različite odredbe i zabrane iz Mojsijevog Petoknjižja. U ovoj studiji ona je našla svoje mesto u grupi svetovnih zakona, jer predstavlja drugačiji pristup kažnjavanju prestupnika u odnosu na crkveno zakonodavstvo.

Svetosavski nomokanon nije izgubio svoju zakonsku snagu u narednim stolećima. Ipak, pomenuta odredba vizantijskih careva iz Gradskog zakona (Prohirona) iznova je ponovljena u srednjovekovnoj Srbiji krajem prve polovine XIV veka. To je vreme sveobuhvatne zakonodavne delatnosti Dušanove vladavine i pojave srpskoslovenskog prevoda Sintagme Matije Vlastara. Napred je rečeno da je jedno poglavlje ove knjige posvećeno homoseksualnosti i da ono uz crkvenopravnu građu sadrži i pomenutu odredbu iz Prohirona. Tako su na jednom mestu sabrani kanoni crkvenog zakonodavstva sa duhovnim kaznama koje su prestupnika lišavali pričešća i društvenog života hrišćanske zajednice i odredba iz svetovnog prava koja ga je lišavala života, ponavljajući starosnu granicu od 12 godina. (Синтагмат 1907, 107–108).

Odredba iz vizantijskog carskog zakona protiv homoseksualnog ponašanja u srednjovekovnoj Srbiji cara Dušana i njegovih naslednika dobija na značaju ne toliko prevodom Vlastareve Sintagme, koliko nastankom Skraćene Sintagme. Na ovaj način, mnoge oblasti iz društvenog života koje nisu bile pravno pokrivene Dušanovim zakonikom, našle su svoje mesto u ovoj kompilaciji srpskih pravnika. Pošto su njome bile obuhvaćene odredbe koje se tiču krivičnih prestupa protiv morala, verovatno ih nije trebalo ponavljati u Dušanovom zakoniku.

Na osnovu navedenih podataka možemo zaključiti da je pored duhovne kazne u vidu epitimije, u srednjovekovnom srpskom društvu bila poznata i smrtna kazna za homoseksualce. Ona je preuzeta iz vizantijskog svetovnog zakonodavstva, bilo putem Svetosavskog nomokanona koji je sadržavao prevod Prohirona, bilo u kasnijem prevodu Vlastareve Sintagme i nastankom njene skraćene verzije. Ova odredba uživala je izvestan značaj i kasnije, u post-srednjovekovnom srpskom društvu u okvirima Osmanskog carstva. Uneta je u takozvani Zakon cara Konstantina Justinijana, pravnu kompilaciju iz XVII veka, nastalu na osnovu pravnih spomenika Dušanovog zakonodavstva (Марковић 2007, 85, 120). Preuzeta iz Skraćene Sintagme, odredba je sačuvala starosnu granicu od 12 godina, ali uz izmenu načina kažnjavanja prestupnika: umesto pogubljenja mačem, oni su bili osuđeni na smrt spaljivanjem.

Otvorenim ostaje pitanje koliko je široko bila poznata a samim tim i prihvaćena odredba vizantijskog carskog zakonodavstva u srednjovekovnim srpskim zemljama. To se posebno odnosi na period pre Dušanove kodifikacije kada ne postoje podaci o primeni smrtne kazne (Тарановски 1931, 53, 58). Poznato je da su srpski vladari prema običajnom pravu izbegavali da prolivaju krv svojih podanika, čak i u slučaju krivičnog dela ubistva (Тарановски 1931, 13). Kasnije je smrtna kazna pod uticajem vizantijskog zakonodavstva bila uvedena u Dušanov zakonik, ali samo za ograničeni broj krivičnih dela (Тарановски 1931, 54–59). Odredba protiv istopolnih odnosa, rečeno je, nije uneta u sam tekst Zakonika. U tesnoj vezi sa napred navedenim, stoji pitanje običajne pravne prakse kako u većim administrativnim i verskim centrima (gradovi ili kraljevske, odnosno carske manastirske zadužbine), tako i u lokalnim sredinama. O tome, na žalost, ne znamo ništa. Sagledavajući navedenu problematiku u jednom širem vremenskom kontekstu, ne treba zanemariti uticaje iz susednih zemalja i regiona, ne samo u kontekstu širenja pogleda, stavova i tumačenja putem pisanog teksta, već i putem neposredne, usmene komunikacije.

LEZBEJSTVO: I ONE POSTOJE

U sačuvanim izvorima srednjovekovne Srbije postojanje istopolnih odnosa kod žena gotovo i da nije primetno (upor. Левин 2006, 268). Polazeći od analize jezika izvora, terminologija homoseksualnosti je sasvim „muška“. Napred je ukazano da uobičajena sintagma iz srednjovekovnih pravnih tekstova „sa muškim polom blud tvori“ nije upotrebljena da osudi ženu kao jednog od učesnika seksualnog odnosa, već da označi aktivnu mušku osobu u homoseksualnom činu. Istovetni pogledi sadržani su i u rečima muželožac i muželoštvo za koje ne postoji ženski ekvivalent.37 Složenica muženeistovstvo ima svoju „žensku“ varijantu sačuvanu u pridevu ženoneistov’n’ (/enoneistovqnq) koja je zabeležena samo u muškom rodu i opisuje ženama sklonog, promiskuitetnog, muškarca (Miklosich 1862–1865, 194; Петковић 1935, 69). Ukoliko bi se određene tvrdnje donosile samo na osnovu sačuvanog srednjovekovnog rečničkog fonda moglo bi se pogrešno zaključiti da su jedino osobe muškog roda bile sklone istopolnim odnosima.

Navedeni termini i izrazi imali su opšte značenje i upotrebu u srednjovekovnom jeziku. Neki od njih su korišćeni u neizmenjenom obliku, označavajući lezbejski odnos ukoliko je u tekstu nedvosmisleno jasno da se odnosi na ženu, kao što je to učinjeno u Žitiju sv. Vasilija Novog: „sa njom, kao sa mužem, greh učinila“ (Новаковић 1895, 73). Osim toga, postojali su i posebni nazivi, kao što je žensko leganije (sačuvan u kosom padežu: /enqskQmq leganiemq, Новаковић 1895: 73), koji svoju paralelu ima u široko prisutnom terminu muželeganije.

Osnovni književni autoritet u srednjem veku, sveta knjiga Novog Zaveta, poznaje žensku homoseksualnost. Ona se osuđuje u poslanici sv. Pavla Rimljanima u sledećem stihu: „jer i žene njihove pretvoriše prirodno upotrebljavanje u protivprirodno“ (Rim 1: 26). Navedeni stih tumači se tradicionalno u kontekstu teksta koji mu neposredno sledi, a u kojem se izričito osuđuju muški istopolni odnosi (Crompton, 123, 125). Na lezbejski odnos ukazuje se uglavnom u penitencijalnim tekstovima radi potrebe pokajničke prakse. Napred je ukazano na pitanja o odnosu sa „drugaricom“ koja je trebalo postaviti ženi prilikom ispovesti, što pokazuje da je ispovednička praksa prepoznavala lezbejstvo kao ozbiljan seksualni prestup. U Epitimijinom nomokanonu Jovana Posnika koji sadrži detaljne opise sedam telesnih grehova, seksualni čin dve žene predstavljen je kao uzajamna masturbacija, odnosno srednjovekovnim jezikom rečeno kao rukobljud ili malakija (pozajmljenica iz grčkog) (Заозерский и Хаханов 1902, 37; Paverd 2006, 45). U pojedinim penitencijalnim sastavima navedena aktivnost se označavala i preciznije, kao ženska malakija (/enska malakJa). Pomenuti odnos imao je svoju paralelu u istom seksualnom činu dvojice muškaraca ili pak u njihovom interkruralnom odnosu (Заозерский и Хаханов 1902, 37; Paverd 2006, 45). Seksualni prestup dve žene predstavljao je teži greh od usamljene masturbacije ali pošto se nije radilo o penetraciji smatran je manjim nego seksualni odnos dvojice muškaraca. Osuda navedenog ponašanja i klasifikacija greha bili su nerazdvojivi od koncepta „neprirodne“ upotrebe seksualnih organa, prema kojem se, rečeno je, podjednako osuđivala kao sodomija svaka analna penetracija.

U svakom slučaju, svrstavanje lezbejskog odnosa na nivo masturbacije omogućavalo je manju osudu od strane pojedinih crkvenih autoriteta, koja se obično svodila na jednogodišnju epitimiju (Smirnov 1914, 143). U ruskoj srednjovekovnoj istoriji sačuvan je jedan sastav sa pitanjima Kirika i odgovorima episkopa novgorodskog Nifonta (XII vek) prema kojima se polni odnos između adolescentkinja smatrao manje grešnim od predbračnog heteroseksualnog odnosa ukoliko se himen ne bi oštetio (Левин 2006, 268–269).

Opšti stavovi o ženskoj homoseksualnosti nisu morali da slede istančanu klasifikaciju grehova iz penitencijalnih spomenika, te se po težini prestupa ona nije morala razlikovati od one muške. Uostalom, to pokazuju navedeni stihovi iz Jevanđelja, dok su u srednjovekovnim popularnim opisima onostranog sveta lezbejke bile zajedno sa muželošcima osuđene na iste paklene muke.

(NASTAVIĆE SE)

*Delovi teksta preuzeti iz knjige "Među nama"

Oceni 3