"The Affair" nas je prevarila i moli da joj oprostimo

Nedavno se (ne)slavno završila „The Affair“, serija koja je na početku prikazivanja važila za jednu od najintigantnijih, čak seriju koja preti da popuni mesto na svim onim listama "najboljih svih vremena". Kako je vreme odmicalo, serija je lako mogla da završi i na listi najgorih svih vremena, da nije vanserijski dobrih glumaca. Ovako, seriju ćemo pamtiti kao onu koja je "mnogo htela, mnogo započela".

Da se razumemo, ovo nije loša serija, ali jeste serija koja ima bolno loše momente, neviđene padove, obiluje nerazumljivim odlukama autorskog tima koji na trenutke deluje potpuno imuno na reakcije gledalaca, da bi se potom čunilo da udovoljava svima.

U „The Affair“ ima svega i svačega, neretko epizode, pa i čitave sezone deluju kao žanrovska i scenaristička papazjanija, bez jasne ideje i cilja. Konci se gube da bi se najzad kako-tako povezali, i to tako da deluje smisleno i s duboko promišljenom poentom.

Upravo to su autori pokušali da izvedu u poslednjoj epizodi, u samom finalu. Kad bismo zaboravili prethodne dve do dve i po sezone i progledali kroz prste, možda bi im i uspelo. I tu ima svega – emotivnih momenata, suza, smeha, svadbe, groblja, plesa, svađe, pomirenja... Kao da su želeli da štrikliraju sve sa „to do“ liste. Takva je bila i čitava poslednja sezona – moralo se otići tri decenije u budućnost kako bi se govorilo o posledicama klimatskih promena, ali i ljudskoj psihi i genetici, moralo se i u sadašnjosti dotaći kalifornijskih požara, pokreta #MeToo, rasizma, feminizma, i to sve u poslednjoj i delimično pretposlednjoj sezoni.

Jednostavno se ne možemo oteti utisku da su sve te teme veštački nakalemljene na osnovnu priču da bi se pratili trendovi i osnovni tokovi, bez mnogo poniranja u suštinu. Iako autori prokleto žele da im verujemo. Čak postoji sumnja da je jedna od glavnih glumica, Ruth Wilson, seriju napustila upravo zato što je manje plaćena od muških kolega. Tako da ne laju autori feminizma radi. Zbog toga, ali i zbog elemenata koji se tiču isključivo serije, bez upliva spoljnih faktora, deluje da se društvena osetljivost pojavljuje tek da bi se pojavila, pa su mnoge epizode u poslednje tri sezone tek nedovršeni ogledi na određenu goruću društveno-političku temu.

Jedino opravdanje za takvu postavku može se naći u samoj inicijalnoj ideji, a to je pričanje (iste) priče iz najpre dve, a potom i više različitih perspektiva. „The Affair“ se tu pokazuje kao sjajna studija karaktera, sve do trenutka dok se ne pogubi sama u sebi.

Način na koji svako od nas vidi određenu situaciju, drugog, pa i samog sebe, odlično je polazište za tumačenje ljudske psihe i fenomenalno igralište za scenariste, reditelje i glumce koji znaju šta rade i spremni su da mućnu glavom i upotrebe sve svoje talente. Mora se priznati da su do samog kraja na visini zadatka ostali jedino glumci. Svi ostali su se zapleli u mreži želja, mogućnosti i onoga „što bi trebalo“ i „što se mora“.

Ukoliko želite da vidite kako se odvija taj pad od sjaja (prve dve sezone) do očaja (treća), s povremenim uspešnim izranjanjima na površinu (četvrta i peta sezona), onda gledajte „The Affair“. Svakako se pripremite na ludački koloplet mini remek-dela i katastrofalnih cringe scena.

„The Affair“ je, slučajno ili ne, i doslovno otelotvorenje sopstvenog naslova (a bogami i špice), gde primamljivo i riskantno brzo ustupaju mesto kajanju, gađenju i osećanju opšteg besmisla. Autori bi verovatno rekli da to nije slučajno i pokušali sve da predstave kao duboko promišljenu studiju. Znamo da to nije istina. Istina se pre krije tamo negde, u podsvesti. Tako se naslov serije opet pokazuje kao idealan. Jer nas je "The Affair" prevarila i moli da joj oprostimo, a sve u duhu ljubavi i razumevanja koji su u stanju da se prenose generacijama. Isuviše naivno i sapunjavo za ovakav TV pokušaj. Ne pomažu tu ni Maura Tierney ni Dominic West. Ruth Wilson i Joshua Jackson su na vreme digli ruke.