„The Gilded Age“: „Crveni mesec“ na američki način

Što bi rekla Bebi Dol: „Dosadna mi je ta priča, Majo!“ U tu kratku opasku staje sve što mislim o seriji The Gilded Age, ali bih ipak dodatno elaborirala, da joj vratim za sve ono što mi je pružila tokom devet epizoda. Normalni ljudi su odustali posle prve, ali mene je neki zapadni medij slagao da nakon trapavog početka sve postaje bolje. Retke su serije u kojima se posle prvih nekoliko epizoda stvar popravlja i, uzgred, obično imaju više od devet epizoda, pa čoveku ne bude žao protraćenog vremena.

Radnja serije je smeštena u osamdesete godine 19. veka, zlatno doba američke ekonomije, odnosno Pozlaćeno doba, budući da su ga na plećima izneli skorojevići, novobogataši. Takva jedna porodica, puna para, ali bez šlifa, nastanjuje se u Njujorku preko puta kuće ugledne, vekovima bogate i uticajne porodice. Tako se nadžnjeva old i new money i to bi možda bilo zanimljivo za gledanje da je smešteno u Beograd devedesetih godina 20. veka… Povlačim reč! Imamo seriju Gore-dole na tu temu i nije bilo nimalo zabavno gledati je.

Kako je američko društvo sazdano na individualizmu, kapitalizmu i ostvarenju sna, takozvani self-made čovek koji se snađe, uspe da zaradi i bori se svim silama za opstanak, predstavlja pozitivnu i figuru za ugled. Taj ugled pak malo teže stiče isključivo novcem, jer prijem u elitne krugove odobravaju veterani društvene scene. Naravno, niko se ne pita kako je iko od njih došao do bogatstva, ćute i stari i novi. Raspravlja se samo o (ne)ukusima i kičeraju, tu i tamo o osećanjima koja ispare čim se ukaže neka poslovna prilika.

I tako, tokom devet dugih epizoda gleda se samo ko će koga i kako verbalno da ponizi, ko će prisustvovati balu i biti primljen u visoko društvo, koja je gospođa organizovala bolju dobrotvornu aukciju, ko će se za koga udati i zašto ne... Ima duhovitih replika po ugledu na one Maggie Smith iz Downton Abbey, štaviše, dosta toga podseća na tu seriju, ali nije joj ni prići, uprkos tome što im je kreator isti – Julian Fellowes. Nije da favorizujem kolonizatore mekog srca, ali ova američka verzija jednostavno ne valja. U Downton Abbey su se prolivali i krv i suze, raspravljalo se o politici i društvenim pitanjima, išlo u rat - što klasni, što Veliki. Sekirali smo se za te likove, oplakali onolike smrti, brinuli za poslugu, uvek nam je bar jedna sestra išla na živce... Nešto se dešavalo! U The Gilded Age – ništa. I ni za koga ne marimo.

Iako su glumci dobri, nekoliko ha-ha momenata ne može da nosi šuplju priču od koje svaka sapunica ima bolji zaplet. I The Gilded Age bi bila bolja serija da je čistokrvna telenovela, melodrama, bilo šta osim pokušaja ozbiljne dramske serije bez radnje.

Pored Christine Baranski i Cynthije Nixon, u glavnoj ulozi je i jedno od dece Meryl Streep koje će, naravno, zauvek ostati u senci majčinog rada i talenta koji nužno nije nasledilo. A i da jeste, bolje da se prihvatilo nekog drugog posla umesto što u Holivudu nasleđuje mesto kao da je ovdašnja univerzitetska katedra. Nije Louisa Jacobson loša, ali čini se da bi uloga nesnađene osamnaestogodišnjakinje nekom drugom mnogo bolje pristajala.

Uz sva uludo bačena sredstva na produkciju i kostime, što se scenografije, a naročito eksterijera tiče, bolje bi scene snimili da su se uputili u Šimanovce na ostatke seta sestrinskih serija Crveni mesec i Jugoslovenka. Imalo bi više smisla, a i vernije bi izgledalo – naš gips i vaš CGI bi načinili čuda!