The Infiltrators: Nedosanjani san

The Infiltrators

2019.

režija: Christina Ibarra, Alex Rivera

scenario: Alex Rivera, Aldo Velasco

uloge: Maynor Alvarado, Chelsea Rendon, Manuel Uriza, Orlando Pineda, Oscar Perez, Juan Gabriel Pareja, Dennis Mencia

Dve su povezane društvene nepravilnosti kojima se Christina Ibarra i Alex Rivera bave u svom filmu The Infiltrators koji je američku kritiku osvojio na juriš još na svojoj premijeri na Sundance festivalu prošle godine. Prva od njih je tretman imigranata bez dokumenata u zemlji koju su osnovali kolonisti, a svojim rukama izgradili imigranti. Druga je samo postojanje privatnih, profitnih zatvora. Spoj njih dve je privatni centar za zadržavanje Broward u kome se do deportacije drže ilegalni imigranti bez pravno validne optužbe, pa samim tim i bez prava na advokata i pravnu pomoć.

The Infiltrators je film koji priča priču o tom užasnom mestu iz ugla nekolicine aktivista NIYA-e (National Immigrant Youth Association), odnosno njenog radikalnijeg krila DREAM. Prvi koji se u ovaj privatni zatvor o kojem su kružile razne glasine infiltrirao bio je Marco Saavedra (Alvarado) sa ciljem da skuplja podatke na terenu, vrbuje ljude za protest i alarmira vođstvo koje je ostalo napolju u cilju odlaganja ilegalnih deportacija i puštanja nepravedno utamničenih ljudi (među kojima ima i političkih disidenata, žrtvi nasilja i seksualnih manjina koji se u svojim domovinama ne bi dobro proveli). Za njim je u žensko krilo zatvora upala Viridiana Martinez sa ciljem da komplementarno deluje i u tom krilu.

Vreme radnje je pritom predtrumpovsko, Obama se borio za drugi predsednički mandat i obećavao je da niko neće biti zatvoren bez suđenja ili optužbe i za tu reč ga aktivisti drže. U tom svetlu je izuzetno interesantan podatak da je agencija koja pokriva carinu i zaštitu granica autonomna u odnosu na izvršnu vlast i da operiše sa budžetom dvostruko većim nego što ga ima FBI. Za pretpostaviti je da je sada, sa otvorenom antimigrantskom retorikom novog predsednika, nasilje nad nedokumentovanim građanstvom još otvorenije.

Jasno je, dakle, da je The Infiltrators važan film, ali to ne odgovara na pitanje kakav je. Ibarra i Rivera su se u svom filmu odlučili za "docu-fiction" pristup, odnosno za spoj dokumentarnog i igranog, što i nije neka naročita novost i što bi teoretski filmu odgovaralo u smislu naglašene autentičnosti. Međutim, u njihovoj izvedbi to nije baš najsrećnije rešenje. Sa jedne strane imamo DREAM-grupu i njihove aktiviste, portretirane i potpisane imenom i prezimenom, njihove sastanke, njihove akcije, njihove razgovore sa klijentima kojima pomažu. Sa druge, nemamo baš ustanovu Broward, već njenu ovlašnu rekonstrukciju i glumce koji igraju aktiviste, zatvorenike i zatvorske čuvare.

Dokumentarni deo filma, naročito kada ljudi svedoče o sebi, dosta je snažniji i ubedljiviji od igranog koji stvarne događaje pokušava ukalupiti u okvire zatvorske drame i različitih oblika trilera, od procesnog i proceduralnog do špijunskog, uz "heist" i "prison break" elemente. Stilizacija kojoj rediteljski dvojac probegava je suviše minimalna za tako nešto, pa ti pasaži ostaju razapeti između dve esencijalno televizijske forme: dramatizacija u dokumentarnom programu i generičke TV drame iz perioda od pre dvadeset i više godina. Dodatna otežavajuća okolnost je i prisustvo stvarnih likova i glumaca koji ih igraju (uz obavezno potpisivanje), što govori u prilog tome da se prilikom "castinga" najviše insistiralo na fizičkoj sličnosti, a da su karakterna bliskost i glumački kvaliteti ostali u drugom planu.

Doku-fikcijski pristup može da upali, ali za to je potrebna ipak određena inovacija, stilizacija, pa i originalna kodifikacija šta je tu dokumentarno, a šta plod autorske slobode. Primera za to ima onoliko: u recentnom sećanju su, recimo, American Animals (2018), ali i Dnevnik Diane Budisavljević (2019) gde su dokumentarno i igrano pleteni na određeni način. Utisak je, međutim, da bi The Infiltrators bio bolji film kada bi se odlučio je li dokumentarac i koristio izražajna sredstva tog filmskog roda ili je igrani film, napeta doku-drama čvrsto oslonjena na faktografiju. Jer ovaj spoj jednostavno zbunjuje i deluje neuredno, zamuljano, gotovo amaterski.