The Old Oak: Nekad mora i da nam se nacrta

Premijerno prikazan na ovogodišnjem festivalu u Kanu, a u Srbiji na Paliću, film The Old Oak Kena Loacha nastavlja tamo gde su stala njegova poslednja ostvarenja I, Daniel Blake i Sorry, We Missed You kao, uostalom, i čitav opus, uvek angažovan, fokusiran na socijalnu pravdu i jednakost.

Ovoga puta Loach se, sa svojim stalnim saradnikom, scenaristom Paulom Lavertyjem, bavi izbegličkim pitanjem i položajem sirijskih izbeglica u Velikoj Britaniji. Odmah na početku filma svedočimo napadu na sirijsku fotografkinju Yaru, kojoj lokalni probisveti uništavaju foto-aparat iz čiste obesti. Yari se u nevolji nađe gospodin Ballantyne, vlasnik naslovnog paba u jednom gradiću na severoistoku Engleske. Stari hrast je, međutim, u propadanju, pa svaka mušterija dobro dođe, a pomenuti lokalni probisveti su u pabu takoreći inventar. Neki su odmah raspoloženi za napad, neki huškaju sa strane u stilu uglađene salonske desnice, a svi unisono počinju svoje male govore onim čuvenim: „Nemam ništa protiv, ali...“, da bi ih završili ksenofobnim zaključcima na kojima bi im svaki pripadnik „narodnih patrola“ pozavideo.

Od borbe ćutanjem, preko pokušaja da bude neutralan, a onda da kaže šta misli i ne uplete se emotivno, Ballantyne će shvatiti da ne postoji drugi način osim svrstavanja na stranu žrtve i oštećenog. Njegova podrška Sirijcima imaće posledice – najpre rđave, a potom blagotvorne. Iako je Loach kao autor (a i pojedinac) uvek nedvosmisleno na strani slabijeg, u filmu nam jasno pokazuje da u ovakvim sukobima nema ni pobednika ni onog jačeg. Svi su gubitnici i svi su oštećeni, zato se i bore protiv „uljeza“, misleći da su im oni pravi neprijatelji. Izbeglice iz Sirije izgubile su i dom i domovinu, lokalno stanovništvo gubi poslove i mogućnost za bilo kako napredovanje otkako je rudnik koji ih je sve hranio zatvoren. Tako polako propada čitava lokalna zajednica koja i ne može da primi nove članove kad nije u stanju ni da održi stare. Premda nekome Loachova postavka može delovati crno-belo, takva je samo kada su u pitanju bazične ljudske vrednosti i zdrav razum, oko kojih nema kompromisa. Njegov moralni kompas je nepokolebljiv, ali razumevanje ljudi i duboka ljubav prema svakom biću je neupitna i isijava iz svakog kadra. Čak i kada se čini naivno ili isuviše didaktički, toplina kojom je priča ispričana uspeva da nadomesti svaki nedostatak, a i jasno zauzimanje strane i stava ume da bude tako osvežavajuće nakon brojnih nijansiranih i (moralno) dvosmislenih autorskih filmova.

„Neka gledalac sam zaključi“, „nema pozitivaca i negativaca“, „svako može biti i heroj i zločinac“, „ne donosimo krajnji sud, samo postavljamo pitanja“ – toga kod Kena Loacha nema. Stari hrast je, kako je sam rekao, možda njegov poslednji film; on nema vremena, a čini se ni volje za beskrajni niz pitanja bez odgovora. On zna odgovore, ima stav i iznosi ga jasno i glasno. Nekad mora i da nam se nacrta. I to ne beskonačnim nijansama sive, već svim bojama i ne-bojama spektra. Da, postoje ljudi koji čine užasne stvari, na koje je ipak moguće uticati i promeniti ih. Najbolje je početi od detinjstva, osluškivati i razumeti. Moć je u zajednici koja se lako otvara i prihvata, koja baš zbog toga uspeva brže da se isceli i pomogne onom delu koji posustaje. Snaga je u mnoštvu, različitosti i prihvatanju. Tako jednostavno, tako jasno, a teško savladivo. Kao lekcija koju kao da smo prinuđeni da iznova ponavljamo.