Iz knjige „Vaten – zaostavština“
Galo 01 S

Photo: Aleix Plademunt

Thomas Bernhard: Bila je u svemu povezana sa mnom

(...) Bila je u svemu povezana sa mnom, od nje sam sve naučio. (...) Gde god da sam bio na svetu, ona je bila centralna tačka od koje sam sve uzimao. Uvek sam znao: ova osoba je stoprocentno ovde za mene ako stvari krenu nizbrdo. Dovoljno je bilo da mislim na nju, nisam čak ni morao da je vidim, i sve je bilo kako treba. (...) Sa njenom smrću sve je nestalo. Tada si potpuno sam. U prvo vreme i ti hoćeš da umreš. Onda istražuješ. Sve ljude koje si ikada upoznao pretvorio si tokom života u nešto manje važno. Sam si. Moraš da se izboriš s tim...  Kada sam bio sam, nije važno gde, uvek sam znao: ta osoba me štiti, daje mi podršku, ali i dominira. Onda sve nestaje. Stojiš na groblju. Grob je prekriven zemljom. Sve što ti je nešto značilo nestalo je. Onda se svakog dana budiš u košmaru. Nije da baš želiš da nastaviš da živiš. Ali ne želiš ni da se obesiš ili pucaš u sebe. Misliš da to nije lepo niti je primamljivo. Onda imaš samo knjige. Obruše se na tebe sa svim užasnim stvarima koje možeš da napišeš u njih. Ali prikazuješ svoj život spoljnom svetu kao da se ništa nije desilo, jer bi te inače svet proždrao. Jedva čekaju da pokažeš slabost. Ako pokažeš slabost, to će biti besramno iskorišćeno i natopljeno licemerjem. Licemerje znači sažaljenje. To je najbolji termin za licemerje... Ali, kao što rekoh, teško je; posle trideset pet godina zajedno sa nekim, odjednom si sam. To mogu da shvate samo ljudi koji su prošli kroz nešto slično. Odjednom si dvostruko nepoverljiviji nego pre. Iza svakog takozvanog ljudskog gesta podozrevaš neku zlobu. Postaješ čak hladniji nego što su ljudi ionako mislili da si oduvek bio. (...) Svakog meseca sve si bliže ludilu, zato što si izgubljen.(...) Od osobe koja je umrla znam da čovek voli život sve do poslednjeg trenutka. U osnovi, svako voli da živi. Život ne može biti toliko užasan da i posle svega ne teraš dalje. Pokreće te radoznalost. Šta će dalje biti? Zanimljivije je znati šta će sutra da se desi nego ono što se danas dešava. Kada je telo bolesno, mozak se zapanjujuće dobro razvija.(...) Nikad nisam bio zadovoljan svojim životom. Ali uvek sam osećao veliku potrebu da budem zaštićen. Našao sam tu zaštitu u svojoj prijateljici.

*Iz knjige „Vaten – zaostavština“

Oceni 5