O seriji "Fellow Travelers" (mini-serija, 2023)
Fellow Travelers 01 S

Photo: Screenshot

Ti si moja velika, proždiruća ljubav

„Filmovi su LGBTIQ+ gledaoce naučili kako da misle o sebi, a heteroseksualne šta da misle o homoseksualcima“. Ovu sam rečenicu prvi put čuo u dokumentarnom filmu The Celluloid Closet i odmah osetio koliko je tačna. Odrastali smo između uvreda iz stvarnog života i tragičnih junaka iz onog izmišljenog – uloga homoseksualca je bila da šokira, ali i da upozori. I danas mnogi roditelji kao izgovor za neprihvatanje svoje drugačije dece koriste strah, strah od toga da će im potomstvo živeti u izolaciji, potpuno nesvesni da ih tako guraju baš u ta četiri zida. Moderne autori se trude da tu muku isprave, pa je sve više kvir junaka koji u filmu žive, pa makar i nesrećno do kraja života.

Kad je Hawk (Matt Bomer) sreo Tima (Jonathan Bailey) počela je serija Fellow Travelers. Nećemo pogrešiti ako je opišemo kao veliku ljubavnu priču, ali onu koja se kreće između dva momenta: trenutka kad Timova sestra Hawku kaže „ti si kriv što nikada nije pronašao pravu ljubav, što nikada nije imao partnera“, i završnog kad se Tim oprašta: „Voleo sam te ceo svoj život“, kaže Hawku, „Nikada nisam voleo nikoga osim tebe. Ti si moja velika, proždiruća ljubav. Mnogi ljudi to nikada ne dožive. Ja jesam. Ne žalim ni za čim“. U tom će ga trenutku Hawk prvi put poljubiti u javnosti, više od trideseti godina nakon što su se sreli.

Dve glavne tačke su podjednako istinite. Tim je ostao sam, Hawk je stvorio porodicu i živeo drugi život. Nikada se stvarno nisu razdvojili, ali nikada nisu ni bili zajedno. Ljubavi koje traju u pauzama, koje rastu u skrovištima, su jače od onih „običnih“, „dosadnih“. Ljubavnici koji se vole na brzinu i ponekad, nemaju vremena za svakodnevne stvari. Strast ne slabi jer se ne meri neopranim posuđem i sitnim svađama. Nije takva ljubav za svakoga, ali jeste za one koji će ne kraju reci: „Ne žalim ni za čim“.

Mini-serija od osam epizoda nastala je prema istoimenom romanu Thomasa Mallona, a scenario je napisao Ron Nyswaner – čovek koji je isto učinio i za sada već kultni film Philadelphia. Iako potpuno izmišljena, priča može da se posmatra i kao neprocenjiv istorijski dokument – sve se to nekome dogodilo. Ljubav između dvojice muškaraca (Hawka i Tima) je u centru, a traje od progona tokom pedesetih godina (Lavender Scare), pa sve do AIDS krize tokom osamdesetih. Kao celina dakle spaja ono što još ni sami nismo spojili u glavi – izgubljene generacije koje su stradale između zatvorskih ćelija, gubitka ugleda i svega ostalog i bolesti koja je gutala milione.

Autori nas šetaju napred-nazad, ili nazad-napred. Između vremenskih ravni su delići slagalice, male i velike priče o strahu, stidu i stigmatizaciji. Te 1952. godine Hawkins “Hawk” Fuller, ratni heroj i ugledni diplomata,  sreće Tima Laughlina. Privlačnost odmah može da se opipa, curi s mlekom koje Tim pije umesto alkohola. U tom piću je najava svega što jeste i što će tek postati: njegova čistota je neosporna, a u toj neuprljanosti je ogroman potencijal za ljubav, ali i snaga za borbu sa svima. Tim će svoj život proživeti bez maske i oklopa, a u takvom životu je prava istina. Boriće se do samog kraja, pa ga ni to što se smrt približava neće zaustaviti – veliki su samo oni koji misle šire od sebe, koji i na kraju sve rade da drugima bude bolje (isto kao oni koji sade ono drvo u čijoj senci nikada neće naći sklonište od sunca).

Hawk i Tim su dakle proživeli tu „veliku ljubav“, na daljinu, vrlo seksualnu, ali skrivenu. Ništa ne može večno da se krije, a u njihovom odnosu je još jedna tragedija – sudbina Hawkove supruge Lucy Smith (Allison Williams) je priča o generacijama žena koje su učili da ćute kad im nešto ne odgovara. Sve je saznala vrlo rano, a glavu je svaki put okretala na drugu stranu. Tek će na kraju izabrati sebe i svoj život, a pošto shvati da se Timovom smrću ništa ne završava. Svi oni koje je neko bar jednom iskoristio u ime „ljubavi“ znaju koliko takva oduka nije laka.

Gledaoci kao da ne vide da je Hawk kukavica. Ceo svet se vrti oko njega, pa se ne ustručava da svaku prepreku skloni s puta: lično će Lucynog brata odvesti na konverzivnu terapiju, srediće da Tim ne dobije posao koji želi jer bi to moglo da ga ugrozi, pobeći će u „gej raj“ (Fire Island) u trenutku porodične tragedije, varaće i lagaće samo da ublaži bol i prezir prema sebi. Čovekom (pravim čovekom) postaje tek na kraju, u momentu kad sa ćerkom gleda u memorijalni pokrov za preminule od posledica AIDS-a, u Tomovo ime i plače. „Žao mi je zbog tvog prijatelja“, reći će mu ćerka. „Nije mi bio prijatelj, već čovek kojeg sam voleo“. Dirljivo, ali je možda vreme da večite ljubavi prestanemo da izjednačavamo s tragedijama. Tačno je da često najviše volimo ono što nikad nismo stvarno upoznali – najbolji su oni ljubavnici o čijim manama ne znamo ništa, samo što to nije ljubav.

U pauzama te „velike ljubavi“ traju one stvarno krupne. Marcus (Jelani Alladin) i Frankie (Noah J. Ricketts) svoju priču počinju u isto vreme. U početku je opterećena strahom i internalizovanom homofobijom (ipak se sve dešava pedesetih), ali odoleva. Nijedan od njih se nije sakrio iza porodice, sretali su se i razilazili sve dok nisu postali ono što bi svaka porodica trebalo da bude: par koji iz svoje ljubavi stvara osećanja koja se prelivaju i na druge i služe im kao utočište, podrška, temelj za novi i bolji život.

Uprkos Hawkovoj sebičnosti, Fellow Travelers je sjajna i važna serija. Nema ljubavi bez bola, nema dobre serije bez rizika: pohvalno je što niko ovde nije stidljiv kada je seks u pitanju, jer dosta je bilo sramote. Dobro je i to što imamo različite vrste ljubavi, jer bi svako trebalo da dobije mogućnost da voli onako kako želi i ume. Pod uslovom da ne laže i da ne manipuliše drugima kako bi sve to dobio po nižoj ceni. Ljubav je na kraju satkana od istine. Ako nije onda nije ljubav.

Oceni 5