Sve joj je delovalo izmišljeno
Done45

Photo: thequeerfrontier

Tiho režanje

Oko autobuske stanice džigljali su korov i nisko grmlje, a odmah iza počinjala je šuma. Dok se nezadovoljno premeštala sa noge na nogu rasla je kao testo, i pokušavala da ukroti crveni kaput koji već neko vreme nije mogao da obuhvati telo koje je oko nje krupnjalo.

U ruci je držala korpu od brezovog pruća, a oko nje se širio miris pečenog mesa. Uzalud je pokušavala da aromatičnim biljem priguši miris hrane koji joj nije prijao. Volela je što pripada petoj generaciji onih koji su izašli iz šume, ali je šumske puteve dobro poznavala. Svake subote sačekala bi autobus koji bi je odvezao do poslednje stanice, a onda bi se uskom stazom provlačila između stabala, sve do brvnare u koju je od kad zna za sebe nosila meso, kolače i druge đakonije.

Matora sam ja za ovo, mislila je dok je na grudi navlačila kaput koji se opirao. „Bako, bako, kako to da si još uvek živa?“ Baš tako ću da je pitam, mislila je u trenutku kada se ispred nje zaustavio autobus.

„’Ajde, nemamo ceo dan,“ viknuo je vozač, i kroz prozor izbacio koščatu ruku kojom je mahao kao mrežom za noćne insekte.

Popela se na prvi stepenik, a korpa se uhvatila između šipki za koje su se putnici držali kao pojas za spasavanje tokom vožnje na izlokanom seoskom putu. Začula se sirena, vozač je nešto gunđao, pa je korpu povukla tako jako da je iz nje provirio batak, kao da moli za pomoć.

Sva sedišta su bila zauzeta. „Još skupljamo drva u šumi, mada je zima skoro gotova,“ šapnula joj je jedna putnica iako je ništa nije pitala. Smestila se na sredinu vozila, a autobus je krenuo tako naglo da joj se učinilo da su na morskoj pučini.

„Ko te naučio da voziš? Zar ne vidiš da ti se i deca smeju?“ viknuo je jedan od putnika.

„Ko me naučio?“ uzvratio je vozač, „Kurac me naučio!“

„Drkadžijo,“ doviknuo je opet putnik.

„Pederčino!“ grunuo je vozač ko iz topa.

Ljutili su je ovakvi razgovori, i to što svaki put kad podigne pogled vidi neke balava usta kako se ogledaju u njoj, i kupolu koja raste u gaćama poput oblaka. Matora sam ja za ovo, mislila je, dok je na grudi navlačila kaput koji odavno nije uspevala da zakopča.

Onda je neki seljak munuo rukom u stomak. „Jebi se,“ procedila je ogorčeno, „Jebala te drva i zimski ogrev“. Nedostajali su joj oni vreli letnji dani kad se sasvim sama vozila, bez radnika koji joj se rugaju i podsmevaju.

Taman je zauzela položaj i usredsredila na sebe kad je iz tog novostečenog mira prenu vrisak. „Lopov!“ povikala je starica koja je sedela preko puta nje i prstom pokazivala na korpu. Okrenula se da vidi u šta to ova pokazuje i videla samo masne prste kako izlaze iz dubine ispletene od pruća, sasvim smireno, kao da lebde u vazduhu.

Vozač je naglo zakočio, i, valjda greškom, otvorio sva vrata. Radnici su u panici potrčali napolje, a glave su se sudarale kao da se bore za vazduh. Za par trenutaka nestali su u šumi, a za njima su se vukli dronjci koji su u šumskoj tami dobijali natprirodne oblike.

Stajala je kao ukopana, ne iz straha, već zbog starice koja je praznih očiju i dalje piljila u nju i prstom pokazivala na korpu. Vozač je zatvorio vrata. „Da se niko nije pomerio!“ viknuo je i iz džepa izvukao staru Nokiu. „Alo, Mićo, imamo situaciju. Tu smo u šumi, malo pre kafane Stari hrast“.

Nije prošlo mnogo, začule su se sirene kao neke zbunjene ptice koje su se najele plavog i crvenog svetla, pa se razletele kao noćne more.

„Otvaraj, viknuo je inspektor Mića kad je stigao da autobusa. Vrata su se širom razjapila, kao pocepane usne, pomalo nakrivljene od neprospavane noći. U autobus je ušao policajac u tamnoplavoj uniformi, a stomak mu se popeo skoro do zuba, kao da se baš on najeo mesa iz pokradene korpe.

„Šta imamo ovde?“ pitao je i prvo pogledao u babu.

Crna marama joj se spustila sve do očiju. „L-l-lopov,“ promucala je kao da su njoj oteli mlado, tek ispečeno pile.

„Dobro, lopov. Opišite ga,“ nastavio je inspektor.

„Mlad, lep, ali gladan. Čim je ušao videla sam da su mu oči željne“.

„Ma nije on kriv,“ doviknuo je vozač, „Ta mala stalno pravi probleme. Sama je pojela pile, pa bi sad ove poštene ljude da šalje u aps“.

„Pa ste me zbog jednog pileta zvali?“ namrštio se pandur.

„Nije to obično pile, gospodine,“ progovorila je devojka u crvenom kaputu, „To su posebno hranjene koke, znate moja je baka bolesna, i…“

„Otvori korpu!“ brecnuo se policajac.

Polako je podigla poklopac, kao da se unutra krije nešto živo, a na dnu su se belasale kosti, dok su se u uglovima nazirali obrisi čokoladnih kolača koji su izgledali kao zalogaji posle nekog masakra.

„Pa koga ti zajebavaš?“ viknuo je, „Ove je kosti neko oglodao pre tri dana!“

Spustila je pogled ka korpi i zaista videla kosti koje su izgledale kao da na njima nikada nije bilo mesa.

„Ja, ja ne razumem..“ promucala je.

„Polazi sa mnom,“ reko je i zgrabio je za mišicu, „Da i tebe i tvoju babu naučim kako se troši vreme državne milicije“.

Nije ni stigla da mu odgovori, a već su bili napolju. Autobus je ostao iza njih, i rotaciona svetla koja su izgledala kao da su spremna da se zaslade zalaskom sunca. Držao je za ruku kao da je već milion devojaka odvukao u šumu, a u nju se neočekivano uselio mir. Dobro, mislila je, bar neću morati da se raspravljam sa onom babuskerom.

Sve joj je delovalo izmišljeno, pa se nije plašila. Pored staze je ugledala nekoliko ljubičastih šumskih cvetova, šuma je mirisala na trulo lišće i život koji se tek budio. Pružila je ruku da dohvati cvetove. Sa njegove uniforme otpalo je dugme, a glavu je počeo da pomera kao lutka kojoj se pokvario mehanizam. U uglu usana pojavila se bela pena i jedan očnjak koji joj nije izgledao neobično sve dok nije čula tiho režanje.

Oceni 5