Tihomir Petrović : Džez-džentlmen

Iz vizure estradnog ljudožderstva osamdesetih, drug Tihomir Petrović, za prijatelje jednostavno Tića, bio je i ostao neka vrsta čudaka.

Kao đavo od krsta bežao je od jevtinih, profanisanih pesmica, ne dozvoljavajući sebi da uleti u komercijalni glib, bez obzira na njegova lekovita i finansijska svojstva. Dosledno se držao džezerskih standarda i pesama koje su zahtevale majstorstvo; ispod toga, principijalno, nije hteo da ide, odbacujući prilike da bude savršeno popularan i omiljen u estradnim masama. Za kuloarske marifetluke ionako nije bio sposoban: bilo je očigledno da se svojom inteligencijom, istrajnošću i elegancijom nikako ne uklapa u cirkus koji je povlađivao ukusu naroda i sve većeg broja narodnosti.

I nije požalio.

U pionirskim borbama za dignitet zabavne muzike i džeza, na koncertnim bojištima zahuktale i u budućnost zagledane Jugoslavije, stalno je bio u prvim redovima. Glasom je razoružavao protivnike, besprekornom intonacijom i dikcijom osvajao poslovično stroge i namrštene kritičare, uvek bio dobrodošao gost na festivalima kojima je večito falilo Tićine profesionalnosti i predanosti poslu - uspevajući pritom da kroz lični, prepoznatljiv pečat ostane veran samom sebi, u životnoj oazi koju je sam našao i muzikom negovao.

Sa estradnog polja povukao se dostojanstveno, ali od muzike nije digao ruke.

Novim, medijskim metodama - preko Radio-Beograda gde radi kao muzički urednik - i dalje se tuče za dobre pesme, nikako ne prihvatajući da je to Sizifov posao!

Osećam da je, s pravom, ubeđen da će i u etru, kad-tad, pravda trijumfovati. Jer, sve ostalo bio bi poraz s kojim Tihomir nikad nije bio u prijateljskim odnosima!

Na džezerskom talasu

Svet je ugledao 22. oktobra 1935. u Beogradu, u kraju oko današnje Zahumske ulice. Otac mu je bio hidro-inžinjer koji se, iz profesionalnih razloga, često selio po Jugoslaviji, i sa sobom, prirodno, vodio familiju. U punom sastavu Petroviće je rat zatekao u glavnom gradu, ali ih je okupacijski haos ubrzo razdvojio: otac je odveden u nemački logor, dok je ostatak porodice krenuo kod rođaka, u Mladenovac, gde je Tihomir počeo da pohađa osnovnu školu. Iz oficirskog logora u Osnabriku, štedeći lagerske bonove, otac je starijem sinu, Tihomiru, poslao na poklon - harmoniku. Bio je to prvi, konkretan susret s muzikom koja je docnija opredelila čitav njegov život.

Pod nadzorom nastavnice, Slovenke iz Maribora, koja je kao izbeglica u Srbiji našla utočište, Tihomir je razvlačio harmoniku i, paralelno, išao u osnovnu školu. Po završetku rata, stvari su se kako-tako normalizovale: sinovi i majka vratili su se u Beograd, gde im se priključio i otac posle zarobljeništva. Vreme novostečene slobode i opšteg optimizma oblikovalo je način života u kom muzika nikako nije bila nevažna. Po nagovoru Radovana, svog oca, Tihomir počinje da uči violinu kod poznatog i priznatog majstora Rafaila Rafe Blama, profesora u školi „Stanković". Bez većeg oduševljenja, mladi Petrović je otaljavao što se od njega tražilo, završio je nižu muzičku školu, ali je u srednjoj od violine odustao, nakon što je dvaput lomio levu ruku i to prihvatio kao omen sudbine.

Opsednut džezom, nije propuštao nijednu emisiju „Jazz Hour" aktuelnog „Glasa Amerike", na čijim su se muzičkim lekcijama obrazovali i stari i mladi kadrovi, željni da čuju šta je novo i moderno u postojbini džeza. Bili su to nezaboravni časovi, fundament buduće Petrovićeve pevačke karijere.

Ni Beograd, tih ranih pedesetih, nije mnogo kaskao za svetom. Svirao se upravo džez, pa je bilo sasvim logično da fanatik tipa Tihomira stigne da čuje i vidi sve vredno u glavnom gradu.

„Nije bilo koncerta koji sam propustio! Interesovanje je bilo ogromno i obično ulaznica na dan koncerta nije bilo: sve su unapred prodate. Pamtim Mladena Gutešu koji je osnovao Džez orkestar Radio-Beograda; sećam se trija Nećak, gde su pored Aleksandra Nećaka svirali Vojkan Đonović i Mile Đorđević; ne zaboravljam ni orkestar Spase Milutinovića, sastave Mirka Šouca i Steve Markićevića; sjajan ansambl bio je „Dinamo" koji je radio u „Božidarcu"... Od pevača, kojih nije bilo puno, euforičan uspeh doživljavao je Vojin Popović; popularna je bila Olga Nikolić, a u goste nam je dolazila Vida Laurenčić, predstavljali su se Ivo Robić i Rajka Vali."

„Vojin je bio naš prvi Đorde Marjanović, s jednim drukčijim pristupom pesmi i drukčijim repertoarom - ali, definitivno, naša prva velika zvezda. Bio je jedan lirski glas koji je pevao lako, veoma čisto, prepoznatljivo. Na Radiju je bio redovan gost u najpopularnijoj emisiji „Reklame", u kojoj se puštala najmodernija muzika, a ponekad je pevao zajedno sa Oliverom Marković. I nakon tolikih godina, Vojin Popović nije zaboravljen. Čini mi se da je to vrlo važan podatak koji najbolje govori o njegovom uticaju i značaju".

Ni Tihomir Petrović nije ostao van muzičkih tokova: opet se vratio harmonici i sa grupom prijatelja svirao po igrankama. Počeo je 1953. da peva, bez velikih ambicija, ali je ubrzo shvatio da glasom bolje barata nego instrumentom, pa je 1955. sasvim prestao da svira. Pevački repertoar bio je klasično zapadnjački: inostrana zabavna muzika, inostrani „evergrin", inostrani džez standardi. Petrović je publici nudio hitove poput „Jezabel" i „Domino", ali ljubav ka džezu nije skrivao, hrabro interpretirajući džezerske i „spiritual" teme, ponekad ih kombinujući sa bluzom. Na čuvenim „Zvezdinim" igrankama na Kalemegdanu, Tihomir je bio alternacija pevaču Pavlu Živojinoviću, dok su se među muzičarima nalazili Bora Roković, Duško Gojković, Spasa Milutinović, Rade Milivojević, Branko Pejaković.

Zlato s Dunava

Do Radio-Beograda nije bilo lako stići. Petrović je 1957. dvaput polagao audiciju ne bi li snimio pesme za moćni i uticajni Radio - i nije prošao. Nije mu pomoglo ni što su u komisiji sedeli muzičari koji su ga, inače, pratili na koncertima, s kojima je prijateljevao i družio se: Bora Roković, Vojkan Đonović i Vojislav Simić. Protekcije nije bilo. Ali, Petrovićev kvalitet morao je da se pokaže, i početkom 1958. počeo je da snima za Radio-Beograd. Pevao je dve pesme: „Hvala ti" Mihaila Živanovića i „Moja draga Valentina" Ričarda Rodžersa.

U to vreme, Petrović je već bio član hora koji je vodio Borivoje Simić. Kao službenik, redovno je odlazio na muzički posao i primao platu, ali je bilo mnogo značajnije što je od Simića imao šta da nauči o muzici, na čemu je i danas vrlo zahvalan.

Profesionalno usresređen, počeo je da školuje glas, prvo kod profesorke Mire Jakšić, potom kod čuvene operske umetnice Zdenke Zikove. Međutim, manjkalo mu je discipline, pušio je, umešala se i estradna karijera - pa je i ovo školovanje napustio. Ali, drilovanje iz mlađih dana bilo je i te kako korisno: nikad za 35 godina karijere Petrović nije uzeo odmor zbog ,,umornog grla" ili „bolesnog glasa". Proizvođači bi rekli: „Rok upotrebe - neograničen!"

Kao nov glas, već cenjen među kolegama, Petrović se prvi put pojavio na Opatijskom festivalu 1959. godine. Osamnaest pesama - odabranih između 600 radova - publici su od 10. do 12. septembra predstavili Gabi Novak, Dušan Jakšić, Vice Vukov, Jelka Cvetežar, Marijana Deržaj, Marko Novosel, Beti Jurković, Ivo Robić, Nada Knežević, Radoslav Graić, Ivo Mavrinac i Anica Zubović. Tihomir je pevao tri pesme: „Već davno" Mirka Šouca (u alternaciji sa Gabi Novak), „Priča sata" Mihaila Živanovića (u alternaciji sa Dušanom Jakšićem) i „Strepnju", takođe Živanovićevu numeru, u alternaciji sa Jelkom Cvetežar.

Festival su pratili i strani novinari koji nisu imali dlake na jeziku. Dani Kjari, izveštač milanskog „Korijera dela sera" dao je izjavu za „Mladost":  „... Što se glasova tiče, po mom mišljenju daleko je najbolji Tihomir Petrović. On bi u Italiji na ovakvoj priredbi dobio milione glasova. Ostali, mislim, zaostaju za njim. Od žena, pak, najviše mi se dopada glas Nade Knežević, a ne Gabi Novak kao što su mi objašnjavali da će mi se sigurno svideti...".

Priče o festivalima u sećanje prizivaju i izvorni jugoslovenski duh koji je tad vladao. Pevači su bili više od prijatelja: noćivali su jedni kod drugih, boravili zajedno, družili se. Idila je bila skladna i prirodna. Čitava interpretatorska generacija idealistički je bila zagledana u budućnost: na nebu je sve izgledalo čisto, bez oblaka.

“I onda je bilo ljudi koji su čitavu svoju karijeru podredili uspehu kod publike, gradeći nekakvo svoje opredeljenje. Bilo je i takvih kao ja, tvrdoglavih, koji su pevali ‘evergrin’ i džez, što nije imalo svojih komercijalnih dimenzija. Samim tim, ono pitanje novca, koje nas sve zanima, ne samo da nije bilo primamo, već nije bilo - konkretno. Možda sam primer za Riplija, ali u karijeri nemam nijedan hit: ni na ploči, ni na festivalu, ni na snimcima za Radio. Kad su me zvali na festivale, bilo mi je suđeno da imam teške, nekomercijalne pesme koje nisu imale šansu da dobiju nagradu publike, ali su me zato i te kako uzimali u obzir za trofeje za interpretaciju..."

Avgusta 1959, mesec dana pre opatijskog debija, Tihomir je učestvovao na Svetskom festivalu omladine i studenata, u Beču. Boje socijalističke Jugoslavije, pored Petrovića, branili su Marijana Deržaj, hor i orkestar KUD-a „Branko Krsmanović", i nekoliko mlađih operskih pevača, među kojima je bila i Breda Kalef. Lepo vaspitan Beč otvorio je svetu svoje dveri: omladincima su na raspolaganju stajale najbolje i najekskluzivnije dvorane i koncertni holovi. Inspirisan atmosferom u kojoj su se brisale granice i ideološke predrasude, Petrović je dao sve od sebe da peva što bolje može. U konkurenciji tridesetak pevača, iz isto toliko zemalja, pevajući melodije „Moja draga Valentina" i „Obećanja" (autora Mirka Šouca), Tihomir je osvojio zlatnu medalju; zlatom su se okitili hor i folklor „Krsmanovića", kao i džez-orkestar koji je pratio Petrovića.

Ushićenje je bilo kompletirano kad je upoznao Elu Ficdžerald i Pola Robsona, i uverio se da TV mreža NBC dvadeset minuta snima jugoslovensku ekipu kojoj su se svi divili i zbog šminkerskog poteza da u Beč stigne pravom pravcatom lađom, gde su - logično - primali u posete i druge delegacije i na licu mesta organizovali spontane zabave! Ni povratak nije bio ništa manje trijumfalan. Kao živa buktinja, osvetljena stotinama sijalica i lampiona, lađa se valjala Dunavom.

Zapanjeni Mađari izlazili su na obalu da se čudom čude i slušaju pesmu orkestra sa palube. Nikako im nije bilo jasno da u socijalizmu ima srećnih ljudi kojima je dovoljna reka, zvezdano nebo i - muzika!

Zakon bezakonja

Šezdesetih godina, shodno zakonima estradne mašinerije, Petrovićeva karijera ulazi u festivalske tračnice odakle se vagoni pevača prebacuju s fronta na front. Na „Zagrebu 61" dobio je nagradu za interpretaciju pesme „Sretnik" koju je pevao u alternaciji sa Vice Vukovom, dok je prvo mesto publike osvojila melodija Stjepana Mihaljinca „Svitanje" kojoj su nagradu doneli Lola Novaković i (opet) Vice Vukov.

Jedan od Tićinih trijumfa bio je na „Beogradskom proleću" 1966. kad je, zajedno sa Draganom Stojnićem, osvojio prvo mesto melodijom „Voz"; ostaće zapamćena interpretacija pesme „Ako prođeš mojim gradom" (Veljka Vujičića) na „Proleću 67"; iste godine u Opatiji, Tihomir je pevao „Na deževen dan" (Jureta Robežnika) i dobio prvu nagradu žirija, dok je 1968, na istom mestu, sve prisutne oduševio interpretacijom melodije „Krug" Alfija Kabilja.

Idealizam i polet s juniorskih estradnih početaka, brzo su izbledeli. Muzika je, odjednom, postala biznis, biznis je podrazumevao novac, a novac je nametao bespoštednu borbu u kojoj strogo definisan Petrovićev stil i određen programski repertoar nikako nisu mogli da se nose sa komercijalnom provalom.

„Međutim, ostaje zadovoljstvo da su uspesi koje sam postizao - rezultat umeća, osnovnog vokalnog znanja. Naravno, takvo moje opredeljenja pratila je i odgovarajuća ekonomska paralela. Spektakularnih primanja nije bilo, baš kao ni komercijalnih turneja. Nisam zbog toga patio, jer sam sve radio svesno; takav estradni valer prihvatao sam kao nešto što mi, prirodno, pripada. I, verujte mi, sa ove distance: nije mi žao!"

Nepokolebljiv u svojim muzičkim uverenjima, Petrović nije odustajao. Gostovao je u Austriji, Italiji, Francuskoj, SR Nemačkoj, Rumuniji, snimao za inostrane radio i TV programe. Četiri puta je bio u Sovjetskom Savezu gde se uverio u žeđ tamošnje publike za modernom, savremenom glazbom; impresioniran je tretmanom naših umetnika, uz neophodno objašnjenje da se u Rusiji puno radi, i da, kao u bioskopu, često drže i po tri koncerta dnevno.

Na domaćim pozornicama - seća se - kvalitetna estrada je polako odumirala. Već početkom sedamdesetih, pod teretom mladosti i isforsirane podele na „starce" i „junoše", kolege s kojima je Tihomir kretao u muzički boj, počele su da odustaju. Sve je manje mesta bilo za generacije koje su na svojim plećima iznele muzičku sudbinu ove zemlje. Rezignirani Tihomir Petrović govorio je o tome još 1974. u intervjuu ,,TV Reviji":

- Uvideo sam da je iz dana u dan sve manje ozbiljnih priredbi, a sve više sumnjivih turneja. Mnogim mojim kolegama je trka za zaradom postala jedini cilj. Pojedine pevačke zvezde su toliko usijale tržište zabavne muzike da se jedva nađe sredstava za njihove ogromne prohteve. Ako nešto ostane, udeli se ostalima. Ja nisam hteo mrvice koje iza njih ostaju. Estradom je zavladala potrošačka psihologija, povlađuje se rđavom ukusu, nedarovitosti. Zakon potražnje je izgleda jedini zakon, a on je, nema sumnje, bez ikakvog nivoa...

Iza svake od ovih reči, sa još jačim materijalnim dokazima - Petrović stoji i dan danas. U njima je i objašnjenje zašto se polako povlačio sa estradne scene, s pomalo gorkim osećanjem da je sila jača od muzičkih argumenata. Kad mu se pruži prilika da peva, s lakoćom, svojstvenom profesionalcima, ume da pokaže da mu glas ništa nije izgubio od lepote i odlučnosti.

I u ovim drukčijim, mutnijim vremenima, Tića se nije promenio. Pesma, koja mu je uvek bila ,,way of life", ostala je to do danas. Navika da ne pominje imena i da se ne izjašnjava o kolegama - takođe. Ostaju uspomene od kojih neke, po ličnom izboru, Tihomir, džentlmenski diskretan, zadržava za ličnu upotrebu. Kao estradni prvoborac koji je večito više brinuo o muzici nego o publicitetu, na to ima pravo.

Tvrdoglavo uporan da peva samo ono što voli i da nikako ne popusti, Petrović nije nikad bio tipičan balkanski uzorak. Sebe je shvatio kao izuzetak od pravila, i stalno u tome nalazio novu snagu da izdrži: otud, valjda, toliko spokoja i mira u času kad su nam nespokojstvo i nemir svakodnevni susedi.

Majstori su uvek bili na svoju ruku!

(Iz knjige "Bolja prošlost", objavljene 1989. godine)

U IDUĆEM NASTAVKU: ANICA ZUBOVIĆ – ROŽICA BEZ TRNJA