Aktivisti i avatari
Aktt 02 S

Gregg Gonsalves i Mark Harrington

Photo: Stephen Barker

Tišina = Smrt: Rađanje stigme

Halston. Robert Mapplethorpe. Keith Haring. Freddie Mercury. Eazy E. Antonio Lopez. Martin Wong. David Wojnarowicz. Herb Ritts. I lista se nastavlja, budući da je veliki broj onih, poznatih ili potpuno anonimnih, koji su podlegli bolestima koje su uzrokovane virusom HIV-a, a u vreme kada se nije znalo o kakvoj se bolesti radi, te kada nisu postojale terapije koje bi virus držale pod kontrolom.

Više od 675 hiljada ljudi podleglo je bolestima koje su bile u vezi sa virusom HIV-a, a od 1981. godine kada je zabeležen prvi slučaj, što je uništilo čitavu jednu generaciju koja se šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka borila za gej i ljudska prava, te osnivala feminističke pokrete i grupe čiji je jedini cilj bio borba za slobodu. Odmah nakon što je proglašena epidemija, počelo je i rađanje stigme, koju prilično dobro u svojoj knjiži opisuje Tatjana Greif: “Stigma je, dakle, uvedena sa pojavom AIDS-a. I čitava opozicija, sa svojim različitim zahtevima, koja je stvorena protiv gej pokreta, kom se ubrzo pridružio i lezbejski pokret, izgrađena je na stigmi prema AIDS-u. Mislim da je to slučaj i danas – ona predstavlja kvazimoralistički argument, potpuno populistički po svojoj prirodi, i služi da obmane javno mnjenje kako bi se izgradila negativna slika o zajednici. Interesantno je da se svest o sigurnom seksu i prevenciji pojavila sa gej pokretom, zahvaljujući inicijativama grupe ’Magnus’. Upravo je ta grupa u Sloveniji bila prva koja je počela sa edukacijom i podizanjem svesti o AIDS-u, ne samo u okviru gej populacije već generalno, u Sloveniji. Kampanja je započeta pričom o sigurnom seksu – šta je to siguran seks i koje su mere prevencije. I tek nakon mnogo godina, ovoj inicijativi pridružile su se i državne institucije – a trebalo je da su do tada već bile aktivne godinama, intervenišući, itd. One su se, dakle, pridružile mnogo kasnije, kao i zdravstvene ustanove i relevantna ministarstva. A ovu misiju prosvećenja, u smislu prevencije i svesti, kako bi se sprečilo širenje HIV-a i AIDS-a, podržano je od strane nekoliko nevladinih organizacija, koje su bile aktivne radeći u oblasti homoseksualnosti.”

I tako se životna i aktivistička sila pretvorila u samrtnu atmosferu koja je potrajala godinu za godinom, više od jedne decenije. Neznanje i neinformisanost napravili su puno prostora za strah, a američka vlada, te vlade drugih država, okrenule su leđa grupi koja je najviše bila pogođena virusom, budući da se radilo o manjini koja, kako se u to vreme verovalo, nije donosila puno glasova.

Tokom prve četiri godine krize, dakle do 1985. godine, predsednik Ronald Regan nije izgovorio ni jednu reč u vezi sa bolešću koja je do tog trenutka inficirala preko 60 hiljada ljudi, od kojih je 28 hiljada već bilo preminulo. Ali tišina nije bila jedini problem, budući da je vlada pokušavala da ućutka i one koji su želeli da govore, pa je senator Jesse Helms izmenio federalne zakone, a da bi zabranio edukaciju o HIV-u i AIDS-u, pod izgovorom da takve prakse promovišu homoseksualno ponašanje.

I tako se došlo do trenutka u kojem su ljudi mogli da se oslone jedino jedni na druge, te se okrenu protiv vlade, pa je 1987. godine formirana grupa ACT UP (Aids Coalition to Unleash Power), a kao odgovor na kritičnu situaciju. Članovi grupe preuzeli su na sebe da se bore protiv bolesti, ali i protiv vlade, a pod sloganom „Tišina = Smrt“.

Fotograf Stephen Barker je u to vreme sarađivao sa njujorškim odeljkom grupe, te učestvovao na prvom „Pogrebnom maršu“ – jednom od najmoćnijih protesta protiv režima na svetu, kada je telo Marka Fishera, koji je preminuo od AIDS-a, nošeno u povorci koja se kretala do Republikanskog izbornog komiteta u Njujorku, a baš u noći izbora 1992. godine.

Tokom tih akcija Barker je snimio neke od svojih najpoznatijih fotografija, te je od 1991. do 1994. godine nastajala njegova serija he ACT UP Portraits – Activists & Avatars.

 


Galerija

Oceni 5