Tragedija jednog naroda: Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe
Broz 01 S

Photo: dissonantheritage

Titov dnevnik: O dosado, prokleta dosado

Josip Broz Tito je živeo dugo, brzo i opasno. Dobacio je do mladosti kavkaskih staraca, a Hemingvej je početnik prema Titovim rizičnim doživljajima na klackalici biti ili ne biti.

Hemingvej je uspešno opisao svoje doživljaje kao tuđe, i tuđe kao svoje. Tito je pisao govore koji će odrediti život drugih ljudi, a o svom životu nije mogao ništa da napiše, jer mu se iz osnova, a trenutno, menjao, već kako su ga evropski događaji valjali i bacali. De Gol i Čerčil su stigli da napišu memoare i sebe svojeručno smestili u pamćenje nacije, Broz se prepustio svom Ekermanu, Vladimiru Dedijeru, svestan da će taj posao biti fragmentaran, da će Dedijer stići tek do „priloga za biografiju“, pošto je njegova biografija na granici neispričivog, toliko je mnogo ima. U njoj jedno lice ima mnogo lica, a životi tih lica ostavili su za sobom tragove u mnogim evropskim arhivima.

Ali se 2009. iz skrajnute arhivske kutije iznenada na svetlo dana pojavio tzv. Titov dnevnik (ili su pustili da se pojavi), beležnice od oko 90 strana. Ispisivao ih je u Beogradu, na Dedinju, od početka novembra 1950, pa do sredine februara 1951. godine. Tri i po meseca.

Iznenađuje da čovek mase, masovik, može da sedi u usamljenosti i da predano ispisuje dnevnik. Šta ga je nateralo na to sabiranje duha? Još više iznenađuje kako se žali na dosadu. Šta je u njemu izazivalo dosadu? Kada se taj čovek, liven u bronzane herojske statue za večnost, odlučio da zapisuje sebe? U ta tri meseca dani su najkraći, to je vreme „crnog sunca“, kada priroda „umire“. Nije li ga taj zastoj u prirodi učinio melanholičnim i podstakao da vodi dnevnik?

Beograd 1950. godine.
Koliko je Beograd bio tada ružan i siv opisao je Lorens Darel. I Broz se u njemu dosađivao sve dok se nije oženio mladom ženom i zatim izišao na međunarodnu scenu i postao svetski državnik. Beograd je bio u izolaciji. U nekoj vrsti opsadnog stanja. Nisu ga samo drugi, već se i on sam isključivao. Nije bio opredeljen. Socijalistički grad nije bio ni po volji Zapada, niti Istoka. Živelo se oskudno, namirnice racionalizovane, tri godine je pretila invazija trupa SSSR-a i njegovih evropskih „satelita“. Česte uzbune zbog nenajavljenih preleta sovjetskih aviona preko južne Srbije i Makedonije ka Albaniji. Tito je očekivao i bombardovanje Beograda. Naredio je da se partijski i državni funkcioneri, useljeni u tuđe vile i zgusnuti na Dedinju, rasele po Beogradu.

Dnevnik otkriva ne samo da je Broz voleo mnogo da čita, nego da je uopšte bio i ljubitelj umetnosti. Biblioteka maršalata bila je velika, sa probranim i značajnim delima

Moglo bi se dogoditi da dve-tri bombe sliste ceo državni vrh. Kidrič obaveštava, zapisuje Tito, da je „nacionalni šovinizam“ zahvatio slovenačku inteligenciju i državne službenike. Ranković ga obaveštava kako su „neki ljudi koji vrše važne funkcije u novoj Jugoslaviji radili strašne stvari kao agenti Pavelića“. U Titovoj bliskoj okolini otkrivaju se sovjetski agenti, kruže „pouzdane informacije“ da će se Sovjeti sledeće godine obračunati „sa našom zemljom“. Nerešene su teritorije sa Italijom – Zona A i Zona B. Broz ima osećaj da svakog časa može izbiti sukob u Evropi i onda će treći svetski rat biti stvarnost, a ukoliko dođe do invazije trupa SSSR-a, on je spreman da se sa armijom i omladinom „na neko vreme“ povuče iz zemlje.

Tito je ne na nuli, već ispod nule. Ali je on političar sa ogromnim nemačko-francusko-sovjetskim političkim iskustvom. U tih pedeset godina dvadesetog veka prošao je kroz sve evropske Scile i Haridbe. Jeste revolucionar, ali i realan političar. U beleškama se neprestano podseća na Minhenski sporazum, odnosno da se velike sile, bez obzira na svoje animozitete, lako dogovaraju na štetu malih naroda. Savršeno je razumevao paralelogram kolonijalnih politika velikih sila. I znao je, za razliku od post-SFRJ beogradskih političara, da su i Srbi i ostali južnoslovenski narodi – mali narodi, ranjivi i u permanentnoj opasnosti da budu raskomadani i uništeni, bez obzira na svoja etnička, istorijska prava i suverenitete. Uvek će im trebati zaštita jačeg. I šta je Tito uradio kada mu je Moskva zapretila uništenjem? Napravio je kopernikanski obrat.

Da bi spasio državu od bratske okupacije, a stanovništvo od gladi, Tito čini nešto što je za njega i komunističku partiju i slovenske narode bilo nezamislivo i što je ličilo na izdaju – obratio se za pomoć neprija-telju – imperijalističkom Zapadu. Broz je, kako piše u svom instant dnevniku, prvo zatražio saglasnost prvih ljudi Armije, od Ivana Gošnjaka (ministar narodne odbrane) i Koče Popovića (načelnik Generalštaba JNA), i zatim inicirao kontakte sa Amerikancima. Američki ambasador ga je često posećivao u njegovoj rezidenciji.

Tito se isključivo družio sa umetnicima, renomiranim intelektualcima, a ne sa pevaljkama, mafijašima, preduzimačima, tajkunima, čankolizima, poltronima, narkomanima, provincijalnim mutivodama, što jeste specijalitet današnjih srpskih političara

Jugoslovenski komunistički vođa se trudio da uspostavi i lični kontakt sa američkim predsednikom Harijem Trumanom, tako da zapisuje – „danas sam prvi put poslije rata poslao ličnu depešu jednom zapadnom šefu države“. Bila je to čestitka što je Truman izbegao „teroristički napad na njegov život“. Brozu je bilo jasno da je Jugoslavija na Jalti napravljena „fifti-fifti“, i kao što su sovjetski avioni preletali jug zemlje, tako su nenajavljeno nadletali i anglosaksonski Hrvatsku i Sloveniju. Suprotstavljajući istočnom „fifti“ zapadni „fifti“, Broz je želeo da postigne ravnotežu, spreči moguće sukobe i tako obezbedi nezavisnost zemlje.

Odnosi sa Amerikom su se intenzivirali, dobilo se i žito, i novac i naoružanje i zaštita, ali su Amerikanci zahtevali i učešće u kontroli državnih poslova, sve do instaliranja svojih ljudi na terenu, tako da se slobodno mogu kretati po Jugoslaviji i kontrolisati raspodelu ame-ričke pomoći. U početku Amerikanci nisu tražili nikakve usluge, ali poslednjeg dana zasedanja Kongresa došao je kod Broza američki ambasador Džordž Alen i saopštio mu da se neće odobriti pomoć ukoliko se kardinal Alojzije Stepinac ne pusti iz zatvora. Broz je ucenu odbio, ali nešto kasnije pomoć je ipak dobio.

I kao svakom novom američkom prijatelju sledila mu je holivudizacija i planetarizacija ličnosti, protiv čega se on u dnevniku jada i buni. Ali i pristaje. U dokumentarnom filmu prikazuju ga kao „toplo i omiljeno lice“, prihvata da nekoliko rečenica izgovori na engleskom, uživo, u kameru. Daje intervjue američkim novinarima i upozorava svet-sku javnost da bi „rat protiv Jugoslavije značio svetski rat“, a novinari uzbuđeno dopisuju još da su upravo bili u „kabinetu čoveka na večitom buretu baruta Evrope“.

„Rođaci“ sa istoka, te njihovi evropski „sateliti“, vode danonoćnu paklenu propagandu, iz svih sredstava i sa svih nivoa, protiv beogradskih „otpadnika i izdajnika“. Tito lično teško podnosi napade, dugo je pripadao toj porodici. Napadi su opasni jer mogu pokolebati pripadnike partijsko-državne strukture, a u ideološkoj državi bilo je gotovo nemoguće objasniti kako se to sada odbacuju braća komunisti i Sloveni, i sestrinske partije, crveni drugovi i drugarice, a bratski sarađuje sa neprijateljskim Zapadom. Ali, samo nekoliko godina kasnije, lično Nikita Hruščov dolazi na noge Josipu Brozu na batajnički aerodrom, odlaze i na Brione, a Beograd i Srbija do sedamdesetih imaju izgradnju kakvu nisu imali vekovima, procvat standarda, izlazak iz izolacije i otvaranje granica. Hruščovu je Tito obećao da će „gledati“ da izađe iz zagrljaja Zapada – „Nama je već pomoći dosta, vrlo je neprijatno primati mito“, izjavio je tada. Nešto pre toga je, međutim, turskim državnicima najavio ulazak Jugoslavije u Atlantski pakt „u slučaju neke velike međunarodne krize“.

Broz se žalio u dnevniku da mu je dosadno kad god bi ostao sam („kada svi odu… “), ili kada za Novu godinu sa drugovima i njihovim suprugama celu noć gleda dosadne filmove. Vikendi i praznici su mu bili naročito dosadni

U beležnicama se vidi da je Broz ili već imao znanje ili je tek sazrevalo u njemu – da nezavisna država ne može opstati i napredovati u „rođačkom“ bloku, i da bez razvijenih međudržavnih odnosa nje i nema, i on stvara (i preko nesvrstanosti) spoljnu politiku koja će zemlju ne samo izvući iz izolacije, nego je i držati na respektabilnom nivou čak i onda kada je u njoj krenulo sve po lošem. A prvo što su posle Broza srpsko-beogradski političari učinili jeste da celom svetu inadžijski kažu – ne. Osim Rusiji, ali je Jeljcinova Rusija rekla ne izolacionističkoj politici Beograda i pustila Miloševića niz vodu.

Koliko je Broz dobro poznavao Evropu i mesto Nemačke u njoj, vidi se i po njegovom odnosu prema podeljenoj Nemačkoj. Još dok je Zapadna Nemačka pet godina posle rata ležala razvaljena u prašini poraza, Broz, iako pritisnut nevoljama sa svih strana, prima novinara i u intervjuu za zapadnonemačku i evropsku javnost izjavljuje da bi bilo poželjno uskoro stvoriti ujedinjenu Nemačku, jer podeljena ona je „izvor opasnosti slično Koreji“. Ako Istok i Zapad iskreno žele mir, trebalo bi da omoguće uje-dinjenje Nemačke. Broz tada tvrdi da jugoslovenski narodi ne osećaju mržnju prema nemačkom narodu, „mi samo mrzimo fašizam“, a Nemci su „nadareni i vredni“. U to vreme ovakve izjave su bile jeres i za Istok i za Zapad, i protivne podelama hladnoga rata. One su sugerisale reviziju dogovora Ruzvelta, Staljina i Čerčila na Jalti.

Tito nije imao nameru da dnevnik objavi, kao što mu nikada ranije nije padalo na pamet ni da ga vodi, ali on je osećao, kako je napomenuo na početku, da se „mora primiti i ovog mučnog posla“. Verovatno je u izo-laciji njegova duša došla u posebno stanje, te je spas potražila u svetom činu pisanja. Monah Sveti Martin je monasima dopuštao samo jednu veštinu – pisanje, jer ono, po njemu, angažuje duh, oko i ruku. A prema Kasiodoru, činjenica da se pisalo sa tri prsta jeste aluzija na Sveto Trojstvo, a pero je simbol za božansku reč, za logos. Takvim maštovitim komparacijama trebalo bi dodati da Josip Broz i jeste bio ovozemaljski jugoslovenski pantokrator.

U beleškama se Tito otkriva kao čovek Gutenbergove galaksije: piše, ali i čita knjige. Njegov životni poziv i jeste bio apostolski: trudio se da reč, knjige Marksa, Engelsa i Lenjina, ovaploti u moć i poredak. Nalazi da je vredno zapisati da čita knjige. Jednog dana su to pripovetke Gi de Mopasana. Ali, evo dva zimska dana nije izlazio iz kuće i čitao je naizmenično Žila Verna Tajanstveno ostrvo, pustolovno-inženjersku knjigu, pa Engelsovu Dijalektiku prirode (sa nadrinaučnim teorijama i sa famoznim zakonom o prelasku kvantiteta u kvalitet), ali i roman Sunce nad rekom Sangan kineske književnice Ting Ling. Broz je sa poseb-nom pažnjom pratio događaje u Kini tako da se nije slučajno opredelio za ovaj roman, koji se sada može naći u Narodnoj biblioteci Srbije ili se preveden na engleski može kupiti na Amazonu za 170 dolara. Ting Ling je zanimljiva književnica, žrtva kineske revolucije, potom rehabilitovana, sa velikim uspehom u Americi (može se o njoj više videti na Vikipediji).

Dnevnik otkriva ne samo da je Broz voleo mnogo da čita, nego da je uopšte bio i ljubitelj umetnosti. Biblioteka maršalata bila je velika, sa probranim i značajnim delima. Posle raspada Jugoslavije mnoge knjige sa pečatom te biblioteke mogle su se naći kod bukinista na ulicama Beograda.

Tito se isključivo družio sa umetnicima, renomiranim intelektualcima, a ne sa pevaljkama, mafijašima, preduzimačima, tajkunima, čankolizima, poltronima, narkomanima, provincijalnim mutivodama, što jeste specijalitet današnjih srpskih političara (srpska elita!).

U prostranim odajama Belog dvora, tajno zaljubljen i vladalački osamljen, sa Damoklovim mačem rata i okupacije nad glavom, odričući se Rusije i opredeljujući se za Zapad, Broz je počeo da piše o sebi

Broz se žalio u dnevniku da mu je dosadno kad god bi ostao sam („kada svi odu… “), ili kada za Novu godinu sa drugovima i njihovim suprugama celu noć gleda dosadne filmove (tada je još uvek krio da se „zabavlja“ sa kapetanom Jovankom Budisavljević). Vikendi i praznici su mu bili naročito dosadni (možda je on baš bio kreator parole „Nema odmora, dok traje obnova“). Od monotonije mogao ga je spasiti, kako priznaje, samo lov u kome bi se toliko fizički umorio da se mentalno mogao opustiti i osetiti zadovoljstvo. Nije kod njega to bila ona egzistencijalistička dosada tako popularna tada u Parizu (Sartr, Hajdeger), niti depresija ili melanholija, umor od života. Izgleda da je dosada u njemu bila darvinovski podsticajna emocija. Nagonila ga je da beži iz situacija koje bi ga mentalno i životno redukovale. Kakav bi ga inače drugi unutrašnji motor mogao nagnati na lutanja od Kumrovca čak do Kazahstana, ili kako objasniti tolike promene identiteta?!

Ako bi se sudilo po nalazima neurologa, maršalov osećaj dosade mogao bi se objasniti sniženim nivoom dopamina. Svrstali bi ga u „novelty-seeking and risk-taking“ osobu koja samo avanturama i neprestanim aktivizmom može stimulisati svoj mozak. Takve osobe se rađaju sa više dopamin-receptora nego što je uobičajeno, tako da mozak vrlo brzo potroši dopamin i zatim se neizdrživa dosada širi telom i mozgom, odnosno javlja se žudnja za novim uzbuđenjem, ne bi li ličnost ostala normalna i u ravnoteži. O ovoj teoriji Josip Broz nije mogao ništa saznati čitajući Engelsovu Dijalektiku prirode, ali, svejedno, samo čitanje ipak mu je diglo nivo hormona i usrećilo ga. Žil Vern mu je pomogao da u uobrazilji razvije avanturu tako potrebnu njegovoj dinamičnoj ličnosti. Ting Ling ga je uvukla u ponovno proživljavanje revolucionarne borbe ilegale.

U prostranim odajama Belog dvora, tajno zaljubljen i vladalački osamljen, sa Damoklovim mačem rata i okupacije nad glavom, odričući se Rusije i opredeljujući se za Zapad, Broz je počeo da piše o sebi. Možda tih dnevnika ima još, samo su pohranjeni na neko sigurno mesto, zaboravljeni ili „uhapšeni“?

Oceni 5