Reportaža: Turistička XXZ patrola otkrila 14% Srba na albanskim plažama
Ksamil4 2018

Okrutno zborno mesto za Srbe: Plaža u Ksamilu, more ispred nje

Photo: XXZ magazin

Tko da mi otme iz moje duše Ksamil?

Neizvesnost: Mali Albanac vodi srpske turiste u nepoznato plavetnilo Jonskog mora

Čovek se uči dok je živ, sem ako nije mrtav. Ili mu nisu izvadili organe u Žutoj kući. U mom turističkom slučaju, izgleda da sam imao sreće; letovao po treći put u Ksamilu, na jugu Albanije, bio uveren da sam se halal proveo, kao šećer na baklavu palo mi je čisto, predivno more uronjeno u sitan pesak, uživao u tamošnjoj hrani, čak se i vratio u Belgrade – da bih tek, post festum, sa zakašnjenjem otkrio horror koji mi se mogao desiti, a možda se i desio, još nisam proverio telesne šupljine da vidim šta mi sve nedostaje.

Okrutno: Srbi-turisti su primorani da jedu albanske, morske specijalitete

Čitave tri nedelje odnosno dva tjedna po povratku s Jonskog vrlo slanog mora, živeo sam u blaženom sentišu sećanja na odmor u Albaniji; pamtio sam svaku kapljicu vode, svaku ležaljku, svaki sok od sveže isceđene naranče, svaku divlju kupinu koju na plažama za 100 leka (oko 90 dinara ili šest kuna) prodaju vredne Albanke. Kad bi me glad udarila usred Beograda, vraćao bih se u mislima restoranima u Ksamilu gde porcija dagnji u vinu košta jedva 400 leka (recimo, 374 dinara) ili gde ogromna pizza, troje da je jedu, a četvri da se sladi – košta jedva 600 dinara (40 kuna ili deset bosanskohercegovačkih KM).

Zatočenik albanske kafane u Fieru: Slobodan si tek kad sve ovo pojedeš - zapretili su nesrećnom Lukoviću

Stabilno uveren da mi je odmor vaistinu bio isti kao naslov pjesme „Mmm Mmm Mmm“ kanadske, a ne albanske grupe Crash Test Dummies, sasvim sam se opustio, čak sam sebi dopustio luksuz da malo pogledam domaću Trash Dummies Štampu, možda se u mom odsustvu nešto zbilja desilo u Srbijici Dobrice Ćosića. Na ravničarskom sajtu RTV Vojvodine ugledam upitni naslov koji kao da je pod uticajem „albanke“ smislio neko da nas prevede u opijatsko pleme: „Koliko se (ne)vole i (ne)poznaju Srbi i Albanci?“.

Srbin pred albanskim pilavom ispod sača: Kojim putem dalje?

Čim sam se vešto izvukao iz dve RTV zagrade i dve RTV negacije, znao sam da sam najebao: reč je o „istraživanju“ agencije Faktor plus koja je – pazite, sad – „istraživanje“ uradila za (ovde piše „inače“) za potrebe Novinske agencije Tanjug, a povodom šireg projekta "Srbi i Albanci - kojim putem dalje", koji Tanjug realizuje u saradnji sa albanskom novinskom agencijom ATA i uz podršku Ambasade Kraljevine Norveške.

Ubij se, Lukoviću, šapućem prezrivo sebi, vidiš kako uzimaju novac majstori, a ti pišeš ljubavna pisma čitaocima! Ponavljam mantru: Faktor + radi za Tanjug, koji opet radi sa albanskom agencijom Ata, a obe agencije su pod finansijskim kišobranom Ambasade Kraljevine Norveške! Možda je sve ovo fantastično fabulozno, tešim se i svađam sa sobom, možda na kraju „istraživanja“ otkrijem „kojim putem dalje“, ali mi sumnjivo što ne piše „kojim putem bliže“, oh, prokleta sumnjo!

Sreća za svakog Srbina u Ksamilu: Hrvata nigde na vidiku!

Već me je podnaslov udario ispod pojasa: „Dve trećine Srba ima negativan stav prema Albancima, kao i dve trećine Albanaca prema Srbima, iako samo petina Srba lično poznaje nekog Albanca i svega šest odsto Albanaca ima poznanika među Srbima“. Kreću brojevi od kojih boli glava: „64 odsto Srba se izjasnilo da ima negativan stav prema Albancima, dok se 59 odsto Albanaca izjasnilo da ima negativan stav prema Srbima“.

Zamka za svakog naivnog Srbina: Na stolu vino, na zidu neke ponjave i verovatno provokativne fotografijeOnda: „Najnegativnije mišljenje, kada je reč o narodima u okruženju, Albanci ubedljivo imaju prema Srbima, čak 68 odsto, dok Srbi to osećanje imaju pre svega prema Hrvatima, 45 odsto“. Dođe mi da se zahvalim Hrvatima u ime Albanaca, sve je lakše s našim zapadnim neprijateljem! Braćo, Kroati, fala gdje čuli i ne čuli!

Šta još otkriva „istraživanje“ na temu „Kojim putem dalje“, kad i pjesma „Tamo daleko“ odjednom izgleda albanski blizu? Javlja nam se: „Negativan stav prema građanima Albanije ima najviše Srba od 30 do 39 godina, njih 73 odsto, dok su najnegativniji prema Srbima Albanci starosti od 25 do 29 godina, njih 74 odsto“.

Saznajem da sam, u stvari, letovao u osinjem gnezdu, jer, pročitajte: „Kao agresivne, Srbe je opisalo 57 odsto Albanaca, dok je isto mišljenje o Albancima dominantno kod 51 odsto Srba“. Međutim, ima nečeg humanog kod ispitanika, ako su već rasisti, makar nisu isključivi: „Istraživanje pokazuje i da većina Srba i Albanaca nema ništa protiv da pripadnici drugog naroda posete njihovu zemlju na šta pristaje 73 odsto Srba i 80 odsto Albanaca“. E, hvalim te, bože, Allah je velik: zar to nije ljupko – dozvoljavaju nam da posetimo njihovu zemlju! Ali, qurac: „Ako bi imalo priliku da turistički poseti Albaniju to bi učinilo samo 14 odsto Srba, dok bi 17 odsto Albanaca došlo u Srbiju kao turisti“.

Znači, računam moždanim kalkulatorom; računajući naš mali Bgd-team (komada 3) + onih desetak Srba koje smo ili upoznali u minijaturnom Ksamilu ili se pravili da nismo iz Srbije već iz Slovačke + nekoliko desetina Srbadije primećene u autobusima sa znakom „RS“ + lukave Srbe koji govore engleski i prave se da nisu Srbi, u Albaniji je krajem septembra (ovo je moje istraživanje) boravilo svih 14 odsto građana RS koji su ostvarili svoju želju da stignu u državu Edija Rame! Tek da zajebem Faktor + Tanjug, da objasnim: nitko ne zna tačno i točno koliko The Serbs letuje u Albaniji, ali ih je mnogo, što znači da nisu čitali „istraživanje“ i da su neoprezno rizikovali svoje turističke živote.

Izazov za lakoverne i gladne Srbe: Liči na carbonaru, miriše na carbonaru, mora da je - carbonara

Tako smo, recimo, ispred samousluge u centru voljenog Ksamila, sreli čoveka iz Subotice koji je čuo da pričamo na „našem“ jeziku, pa nas pitao gde ima dobro da se jede, tek su on i familija stigli, pomagajte braćo! Mi mu lepo objasnimo: imaš kod Poljaka restoran za Poljake gde ne služe poljsku hranu već mediteranske ćevape (koje, kanda, zovu kebab), ribu, jagnjetinu, svinjsko pečeno i prženo, uz grčku salatu sa ovčijim sirom; ili, možeš kod Grka za koje nismo sigurni da su Grci – kod njiih ima i musaka, pa još neki veggie, plavi patlidžan, one vruće lepinje; ili, konačno, možeš da jedeš albanske specijalitete – punjenu papriku ili đuveč, koji su, zna se, od kamenog doba bili srpski specijaliteti, ali su nam sve pokrali Bosanci, Albanci i Makedonci.

Pitamo Suboticu otkud on ovde, šta kažu prijatelji: - Pitaju da li sam normalan, ideš tamo gde vade organe?

Mala pizza za neuhranjene Srbe: Tipičan albanski mamac od testa

Posle nekoliko dana, stojimo na obali i gledamo moju sestru kako pliva ka malom ostrvcetu u kristalno čistoj vodi, možeš da brojiš kamenčiće na dnu; stigne ona do nekog drvenog pristaništa, a oko nje dva čoveka i jedna žena, veselo ćakulaju. Znam da mi sister ne govori albanski, sem ako ga nije tokom plivanja ka ostrvu naučila; čujemo kako se svi smeju, kao da su – daleko bilo – naši. I jesu naši: bračni par koji radi u Sofiji, u našoj ambasadi, te legendarni Nišlija koji priča svoje doživljaje. Kad je rekao majci i prijateljima da ide u Albaniju (da se podsetimo: on odvajkada pripada izdajničkoj grupi „14 odsto“ koji bi posetili zemlju Crnog Orla), počeli su da zapomažu i kukaju; u isto vreme čitao je u dobro obaveštenom „Informeru“ da će Kosovo napasti Srbiju, što znači da će i Albanija u rat; lično je čuo na malim tv ekranima da je na granici vojska, gomilaju se trupe, gde ćeš, crni sine – plače pusta majka. Krenuo on kolima na granicu s Kosovom; kad – tamo nikog nema, ni vojske, ni policije, ni borbenih kola, ni mobilitzacije. Uđe u Albaniju i za nekoliko sati eto ga u Sarandi, deset kilometara od našeg seoceta Ksamila.

Drugi grad po veličini u Albaniji: Fier, 600.000 stanovnika

Budući da su tu plaže tipa Bora-Bora, jer se tako i zove jedna od dvadesetak peščanih oaza, smislio je; spava u Sarandi, kupa se u Ksamilu. Budući da nije ni čuo za istraživanje Faktor + Tanjug, sav je oduševljen; jedini na plaži ima peškir/šugaman sa ogromnim crnim orlom i natpisom „Shqipëria“, nemaju ga čak ni Albanci, jebeš orla. Očigledno, naš Nišlija nije bio anketiran, jer njegovoj sreći zbog mora, sunca, plaže i muškog donjeg rublja (koje je već kupio u Vrnjačkoj Banji, ali traži radnju u Sarandi da obnovi donju garderobu), nije bilo kraja.

Albansko-srpski dijalog na delu: Vlasnik turističkog ognjišta (Doni Haruni) i njegov gost iz Srbije (Petar Luković)

Čitam ovo famozno istraživanje i čekam da vidim zaključak; sećam se da je „istraživanje“ najavljeno kao deo projekta s pompeznim naslovom: "Odnos srpskog i albanskog naroda, perspektiva tog odnosa, tačke sporenja, mogućnosti i polja saradnje". Pažljivo čitajući brojeve i procente glede retko glupih pitanja („Da li ste za to da se Rusija/EU/SAD umešaju u odnose Srbije i Kosova?“), shvatim da zaključka – nema. Nema ni „perspektive“, nema ni „tačaka sporenja“, a tek nema ni pomena od „mogućnosti i polja saradnje“. Ima samo imbecilna anketa o kojoj ništa ne znamo sem da je, navodno, ispitano po tisuću subjekata u Albaniji i Srbiji.

Baš moderno: Ovako RTV Vojvodina vidi AlbanijuOtkrili smo toplu vodu na Balkanu; Srbi iz Srbije ne vole Albance iz Albanije, ali je trick-question prave li Srbi razliku između Albanaca from Albania i Albanaca from Kosovo? Budući da Srbija i Albanija nisu susjedi, niti imamo zajedničku granicu, niti jedni druge žele da vide, a kamoli da letuju u komšiluku – kako nam se servira u ovom istraživanju – otkud onda napisi po srbijanskoj tabloidnioj štampi koji pokazuju nešto sasvim drugo: recimo „Zašto Srbi hrle u Albaniju na more?“ iz avgusta prošle godine, tekst koji Faktor + Tanjug očigledno nisu videli, niti išta znaju o tome. Ukratko, imbecilno istraživanje, ali odlična zarada!

Konačno, na sajtu RTV Vojvodine gde sam uočio ovo istraživačko ludilo sa 300 pitanja, pronašao sam i fotografiju koja ilustruje ovaj tekst. Na slici je neko selo, negde, u nekim albanskim nedođijama; ne zna se kad je fotografija nastala, možda sredinom šezdesetih dok je Enver Hoxha još bio živ, ali je ilustrativna kao matrica za svakog ispitanika iz Srbije; pa, jesam li ti rekao, vidi na šta liči Albanija? I ti bi odeš tamo na letovanje? Da ti vade organe kao onom iz Subotice, da te gledaju kao okrutnog turistu izgubljenog u prevodu?

Ovo nije slika sa sajta RTV Vojvodine: Ovo je glavni grad Tirana 2018. godine

Hvala Faktoru minus, hvala voljenom Tanjugu, hvala Norvežanima koji ne znaju ni srpski ni albanski; hvala fotografu koji je uslikao buran Daylife somewhere in Albania, hvala RTV Vojvodini koja mi je otvorila oči, hvala ti, oče, što si se borio, egzistenciju što si mi stvorio, hvala ti, što si majku oplodio kada si sa njom ljubav vodio, hvala ti, majko, što si me rodila, što si sa ocem ljubav vodila, hvala ti što sam čovjek postao, mentalno i fizički nisam zaostao...

Ili, posle ovog istraživanja – ipak jesam? 


Galerija

Oceni 5