Skica prošlosti (12)
Make 01 S

Photo: Marina Sarycheva

To čoveka kida na komade

Mogla bih je celu sažeti u jednu scenu. Uvek vidim, kad god razmišljam o mesecu posle njene smrti, jedan ogoleli žbun; skelet drvo u tami letnje noći. Drvo stoji ispred baštenske kuće. Sedim u njoj sa Džekom Hilsom. On mi steže ruku. Jeca. »To čoveka kida na komade«, jecao je. Bio je u agoniji. Stezao mi je ruku da bi agonija postala podnošljiva; kao da je bio fizički mučen. »Ali ti ne možeš da razumeš«, prestao je da govori. »Da, mogu«, mrmljala sam. Podsvesno sam znala da je mislio da ga njegove seksualne želje rastržu na komade zajedno sa bolom što ju je izgubio. A drvo napolju u mračnoj bašti bilo je za mene amblem, simbol skeletne agonije na koju ga je svela njena smrt; i nas; sve. Ili Vanesa ili ja odlazile bismo same sa Džekom posle večere. Dolazio bi svakog vikenda — to je bilo u Pejnsviku. Svakog dana bi neko od nas dobio pismo. »Jadni dečko, vrlo loše izgleda«, jednom je otac promrmljao glasno. A Džek, načuvši, promucao je neku nespretnu rečenicu da bi ga sprečio da kaže još više. Ogolelo drvo i Džekova agonija — uvek ih vidim, kao da su jedno, kad mislim na to leto.

Ogolelo drvo je bilo veoma bolan element u našem životu. Drveće ne ostaje golo. Ono počinje da dobija sitne crvene prozeble pupoljčiće. Tom scenom ću izraziti nelagodnost i bedu i svađe i  potisnutu razdražljivost, oštre reči, insinuacije  — koje su,  čim  je porodični život opet počeo u Hajd Park Gejtu, stale da potkrepljuju činjenicu da nas je sve Stelina smrt ostavila da otpočnemo nove odnose.

Još jedna baštenska scena mi se vraća — ovog puta u Fritemu. Džordž me je uzeo za ruku. Unutra otac igra vist sa ostalima. Džordž me je odvojio; i šeta sa mnom po travnjaku. Ne sećam se nijedne fraze tačno. Vraća mi se mrmljanje — njegov emotivni pritisak na moju ruku; dok mi je on — sa mnogo okolišenja i više emocije i neke neodređene pretnje kako je to protivzakonito i, pošto je Stela bila njena sestra, brak je nelegalan — rekao da ljudi pričaju kako je Vanesa zaljubljena u Džeka; i molio me da učinim što mogu (to mi je polaskalo) da je nateram da se odrekne da ga dalje viđa nasamo. Šteta je da ljudi pričaju takve stvari. A ja mogu da joj kažem. Ne  sećam  se  šta  sam  ja  njoj  rekla   —  samo  njenog  dosta  gorkog odgovora: »Tako, i ti si na njihovoj strani.«

Tada sam shvatila da ona ima svoju stranu: ako je tako, naravno da sam bila na njenoj strani, što sam, vrlo konfuzno, rekla. Odmah sam se povela sa Džordžove na njenu stranu. Ali su moja neodređenost i konfuzija pokazale da sam ja veoma malo znala o pravom stanju stvari. Verovatno Džordž nije tražio moju pomoć dok nije oprobao druga sredstva — kao prvo, kako mi je Nesa kasnije pričala, on je o svojim strahovima govorio ocu, koji je, sasvim sebi na čast, rekao da ona može da radi kako hoće: on se neće mešati.

Uzgred, ove scene nisu sasvim literarno oruđe — sredstva sažimanja i očitavanja bezbrojnih detalja u jednoj konkretnoj slici. Detalji su postojali; još uvek, ako zastanem da razmislim, mogu da sakupim izvestan broj. Ali, ma šta da je razlog, nalazim da je to zamišljanje scena moj prirodan način da zamislim prošlost. Uvek se scena sama aranžira: reprezentativna; trajna. To me učvršćuje u instiktivnom shvatanju: (ono neće podneti raspravu; iracionalno je) u osećanju da smo mi zapečaćeni čamci koji plutamo po onome što se konvencionalno naziva realnošću; i u nekim trenucima, pečat pukne; unutra naplavljuje realnost; to jest, ove scene — jer zašto one godinu za godinom preživljavaju neoštećene osim ako nisu napravljene od nečeg relativno trajnog? Je li ta sklonost ka scenama izvor mog spisateljskog impulsa. Da li su i drugi ljudi graditelji scena? To su pitanja na koja nemam odgovor. Možda ću to jednom pažljivo razmotriti. Očigledno sam razvila tu sposobnost, jer u svemu što sam napisala skoro uvek sam morala da izgradim scenu, makar pisala o ličnosti; moram da nađem reprezentativnu scenu u njihovim životima; ili kad pišem o nekoj knjizi, moram da nađem njihovu pesmu, roman ... Ali to, možda, nije ista sposobnost.

Tako je to bio jedan od crvenih pupoljčića ili trnja ili skelet drvo: Venesa je bila zaljubljena u Džeka; Džek se ponašao sebično; ljudi su pričali; a Džordž i Džerald (u manjoj meri) su se nakostrešili. To je jedan od aspekata smrti koji se izostavi kad ljudi pričaju o poruci tuge: nikad ne pominju njenu nedoličnu stranu: njenu ostavštinu gorčine, lošeg raspoloženja, neprilagođavanja.

Nekoliko meseci te zime (1897—8) Džek je bio sa nama, dok nije uzeo kuću44 — Viktorija Grouv 14. Koja ga je »asocirala«. Verujem da je jedna od naših baba tetaka — tetka Lujza Bejli? — nekad tu živela. Kiti i Leo su tu živeli. Džek je došao da tu živi sa Skočerima — g. i g-đom Skočbruk. Počeo je da tuguje kroz piće i postojala je opasnost, kako je Flora Bejker običavala da natukne — jer su dame u porodici usvojile Džeka i njegove interese kao da je siroče — da ona dobije još jedno dete.

44)  Str. 34. rukopisa je izostavljena.

Prevela: Slavica Stojanović

Oceni 5