Mazna i sumnjiva lepotica
Aaacce1

Photo: tumblr.com

To je bila Venecija

Tako je on klizio i njihao se, naslonjen na meka crna uzglavlja, za onom drugom crnom kljunastom barkom, privezan strašću za njen trag. Ponekad ju je gubio iz vida: tada je osećao žalost i nemir. Ali njegov vođa, kao da je dobro uvežban u ovakvim nalozima, umeo je svagda da mu ponovo predoči ono za čim žudi, služeći se lukavim manevrisanjem, brzim poprečnim vožnjama i prekim putevima. Vazduh je bio miran i jako je mirisao, sunce je teško žeglo, kroz paru koja je nebu davala olovnu boju. Voda je klokoćući udarala o drvo i kamen. Na uzvik gondolijera, pola opomena pola pozdrav, dolazio je otpozdrav iz tišine labirinta po čudnom dogovoru. Iz malih, visoko zasađenih vrtova, preko trošnih zidova, visili su cvetni grozdovi, beli i purpurni, i mirisali na badem. U mutnome se ocrtavahu arapski ukrasi ćerčiva. Mramorne stepenice jedne crkve spuštahu se u vodu; na njima je čučao jedan prosjak, uveravao o svojoj bedi, i pružajući šešir prevrtao oči da mu se vidi beonjača, kao da je slep; jedan starinar pred svojom špiljom pozivaše puzavičkim pokretima prolaznika da svrati k njemu, u nadi da će ga prevariti. To je bila Venecija, mazna i sumnjiva lepotica – taj grad, pola bajka, pola klopka za strance; u njenom vazduhu koji nosi klice truleži, rasipno je negda nabujala umetnost, muzičarima je ona ulivala glasove koji njišu i sladostrasno uljuljkuju. Na njegovom putu u avanturu činilo mu se da mu oko upija takvu raskoš, da se takve melodije ulaguju njegovom uhu; on se još i sećao da je grad bolestan a da to taji iz gramzivosti, i motrio je neobuzdanije na gondolu koja je pred njim lebdela.

I tako pometen drugo ništa nije ni znao ni hteo no da bez prestanka ide za predmetom koji ga je rasplamteo, da o njemu sanja kad je daleko, i po običaju onih koji vole, da govori nežne reči samoj njegovoj senci. Samoća, tuđina, i sreća poznog i dubokog zanosa hrabrile su ga, i nagovarale da dopusti sebi i ono što je čudnovato, ne stideći se i ne rumeneći; i tako se zbilo, kad se pozno večerom vraćao iz Venecije, da se zadržao na prvom spratu hotela, pred vratima lepog dečka, da je naslonio čelo na šarku, i dugo se nije mogao odvojiti, izlažući se opasnosti da ga zateknu i nađu u tako bezumnom položaju.

*Iz "Smrt u Veneciji," prevela Anica Savić-Rebac

Oceni 5