To je bolesno

Osmi deo čitajte ovde

XI

Jara se uspravila. Često se budila usred noći, retko s jasnim razlogom. Ovog puta je čula nešto u predsoblju. Sedela je nepomično. Osećala je da joj srce bije u ključnu kost.

„Kolja,“ pozvala je, ali ne preglasno.

Prilika se približavala vratima.

„Kolja“, ponovila je.

„Ja sam“, odgovorio je.

Došao je do frižidera i otvorio vrata. Na smeđoj hartiji ležalo je parčence sira, pored njega tegla s providnom tečnošću u kojoj je plutao jedan krastavac. Zatvorio je vrata i seo na pod.

„Gladan sam“, rekao je posle kraće pauze.

„Gladan si“, ponovila je.

„Ne osećam se dobro“, dodao je.

„Baš me briga“, odgovorila je i ustala s kauča.

Kolja je ćutao. Jara je napravila korak, onda se zateturala. Ponovo je sela i počela da plače. Mrmljala je.

„Ne čujem te“, rekao joj je.

„Kažem da si govno“, odgovorila je.

„Znam“, rekao je Kolja, ustao i krenuo ka sobi.

U stomaku mu se nešto prevrtalo. Tako je bilo otkad pamti – kad god joj nešto nije bilo po volji, majka je krivila njega. Jednom je pokušao da razgovara s njom. O svemu. Stajala je pored velikog akvarijuma koji se nalazio tamo gde je sada TV ekran i – plakala. Stisnutom pesnicom udarala se u grudi. Jecaji su posle svakog udarca postajali glasniji. „To je bolesno“, rekla je. Dugo posle toga nisu razgovarali.

Ušao je u sobu i bacio se na krevet. Okrenuo se na leđa i pogledom preleteo po prostoriji. Na stolu nije bilo fotografija iz detinjstva, nestale su diplome sa zidova, iz ormara nije virila garderoba. Svaki put kad bi se posvađali, Jara je pakovala njegove stvari u kutije i nosila ih u podrum. Soba bi onda izgledala kao da ne pripada nikome, kao brisani prostor. Prvi put je to uradila pet dana nakon nesreće. Sa ćerkinim stvarima spakovala je i njegove. Rekla mu je da su igračke otišle i da se vraćaju kad prestane da plače. Posle tri ili četiri dana našao ih je u predsoblju, blatnjave. „Vidiš, sad si dobar i vratile su se“, rekla je Jara. Napunila je kadu. Dugo su ih kupali.

Otvorila je vrata i ušla u sobu. U rukama je držala crvenu haljinu i torbicu u kojoj je čuvala šminku. Kolja se sav opustio. Kad je prišla krevetu podigla mu je glavu i opsovala ga tiho, tako da nije razumeo.

„Ustani“, rekla je kad je shvatila da nema snage da ga podigne.

„Pusti me“, rekao je i okrenuo se.

Prišla je drugoj strani kreveta. Levi dlan mu je spustila na usta, desnim zapušila nos. Otimao se, ali ne previše snažno.

„Ustani!“, siktala je.

Kad mu je ponestalo vazduha uspravio se i odgurnuo je. Spustio je noge na pod i ostao da sedi. Povratila je snagu i ustremila se k njemu. Navukla mu je haljinu do pola glave, zaglavila se na ušima. Povukla je jače. Onda ga je uhvatila za desnu ruku i provukla je kroz rukav, potom i levu. Upalila je svetlo. Oboje su na trenutak zatvorili oči. Iz torbice je uzela ruž čiji je vrh podsećao na šilo za led. Dotakla mu je gornju usnu i povukla. Onda i donju. Osećao je da mu lepljiva masa ide sve do nosa.

„Eto ti!“, rekla je, pokušavajući da povrati dah.

Ustao je i došao do ogledala. Svukao je pantalone i haljinu povukao tako da mu je pala do kolena. Dlanovima je prešao preko stomaka koji je bio potpuno zategnut od gladi. Primakao je lice ogledalu. Vrhom prsta je obrisao višak karmina, tako da su usne poprimile lepši oblik.

„Pa, dobro mi stoji“, rekao je. Stvarno to mislio.

Jara je poletela ka njemu i udarila ga dlanom posred lica. Iz nosa mu je potekao slabašan mlaz krvi. Na usnama se pomešao sa šminkom. Pažljivo je prstom sklonio tekućinu, da ne pokvari konturu.

„Ne, stvarno mi dobro stoji. Mislim da ću ovako napolje“, rekao je kad se malo smirio.

„Uvek sam htela devojčicu i dečaka. I dobila sam ih. Zajedno. Sad nemam ništa, đubre bolesno“, rekla je Jara i opet zajecala.

„Imaš mene“, rekao je Kolja i iskezio se.

„Skidaj to“, viknula je Jara i dograbila ga oko struka.

„Pusti me“, stenjao je Kolja.

Opet ga je ošamarila. Ruka mu je krenula ka njoj. Zaustavio se na vreme.

„Sad ćeš i da me biješ!“, vrisnula je.

„Beži“, odgurnuo je.

Uhvatila ga je za ruku, a onda naglo povukla haljinu. Desni rukav se rasparao. Izgledao je kao rašireno krilo. Kolja je pokidao i levi. Sela je na krevet i uronila glavu u dlanove.

„Jesi li sad srećna?“, pitao je.

„Jesam“, odgovorila je nešto tiše i nastavila, „Znaš ti šta sam ja za tebe uradila. Ovako mi vraćaš…“

„Šta si uradila?“, pitao je.

„Ja, ja sam Vesnu ostavila da bi se ti danas kurvao po gradu. Đubre!“

„Ti si Vesnu tamo i poslala!“

Svukao je haljinu, otvorio prozor i bacio je. Onda je zapalio cigaretu i seo pored ormara. Činilo mu se da majka sad lakše diše – udisala je sporije, s manje krkljanja. Ipak, nije sklanjala ruke s lica. Dovršavao je cigaretu i mislio o tome šta je sve moglo da mu se dogodi prethodnih dana. Onda je pomislio na Sašu.

„Daj mi cigaretu“, rekla je Jara.

Izvukao je jednu iz pakle i zapalio je. Ustao je, došao do nje i prineo joj cigaretu usnama tako da ih je dodirivao kažiprstom i srednjim prstom. Jara se odmakla i pljunula.

„Ko zna gde si to gurao“, rekla je s gađenjem.

Cigareta se otkotrljala pod krevet. Ispružio je ruku, dohvatio je i stisnuo pesnicu. Ostala je tako sve dok žar nije prestao da ga peče. Bacio je paklu. Pala joj je pred noge. Sagla se, uzela cigaretu i iz džepa izvukla kutiju šibica. U bljesku plamena video je da joj je lice suvo. Pre no što je vrh primakla vatri, pogledala je u njega. Navalio se na zid. Usta su mu bila otvorena. Crna kosa padala mu je skoro do očiju. Činilo joj se da mu se telo ne završava, da ide do plafona. Zapalila je i bacila šibicu.

„Stvarno mi se gadiš“, rekla mu je kad je ispustila dim.

„Znam“, odgovorio je Kolja, „Ti meni ne“.

Dim joj je poleteo kroz usta kao da se smeje. Onda je bacila i cigaretu. Kolja je prišao, uzeo je u nastavio da puši. Kad je završio, ispustio je pikavac i nagazio ga golim stopalom. Prišao joj i stavio joj levu ruku na desno rame. Desnu je gurnuo u džep kućne haljine. Izvukao je svežanj novčanica. Pokušala je da ih otme, ali je odgurnuo tako da se ispružila na krevetu. Izvukao je telefon iz džepa i ukucao broj.

„Dva hamburgera i tri pomfrita“, rekao je kad se začuo glas s druge strane. Onda se okrenuo prema Jari. „Gladan sam!“, viknuo je.

„Dabogda se zadavio!“, ciknula je.

Krenuo je ka kuhinji. Jara mu se prikrala s leđa i istrgla novčanice. Pre nego što je stigao da reaguje pocepala ih je na komadiće. Razleteli su se po sobi.

„Jedi sad!“

U takvim situacijama nije reagovao. Hodao je gore-dole po predsoblju. Bosa stopala nisu pravila buku. Zaustavio se kod ulaznih vrata i ostao tako da stoji, u donjem vešu. Jara je došla i stala naspram njega. Gledali su se kao životinje koje su se slučajno tu zatekle. Izašao je iz stana bos, skoro go. Onda se vratio. Zatvorio je vrata.

„Zašto…“, počeo je, ali nije znao kako da završi pitanje.

„Šta zašto?“, brecnula se Jara i podigla nos ka plafonu.

„Što si takva jebena kučka?“

Neko je pozvonio. Ućutali su. Zvono se još jednom oglasilo.

„Dostava hrane!“, viknuo je muški glas s druge strane.

Kolja se odmakao od vrata. Jara je prišla bliže. Oboje su gledali u pravcu iz kog je dolazio glas, kao da je dostavljač postao zajednički neprijatelj.

„Otvorite!“, viknuo je, „Meni iz džepa ide!“

Jara je dlanovima zagladila kosu, vezala kućnu haljinu, prišla vratima i otvorila.

„Dobro veče“, rekao je mladić.

„Dobro veče“, odgovorila je, „Mi smo se malo preračunali, ali ako mi ostavite hranu možete ujutru da dođete po novac“.

Mladić je razmislio, a onda joj uz „A u pičku materinu“ pružio kesu. Zatvorila je vrata. Bacila je hranu pred Kolju.

„Jedi i idi!“, rekla je i otišla u svoju sobu.

Šutnuo je kesu. Vratio se u sobu i dograbio pantalone, obuo patike i obukao jaknu. Ostavio je ključ u vratima. Nije ih zaključao. Dok je izlazio iz zgrade čudna stvar mu je pala na pamet. Uzeo je telefon iz džepa, ekran je zasvetleo. Otvorio je imenik i kliknuo na Bojan. Bio je srećan što više nije bos. Gore u granju vijorila se crvena haljina.

(Nastaviće se)