To nisam ja, to je moj avatar

Ideja da muškarci žele samo seks stara je otprilike koliko i čovek sam, a zapravo se radi o tome da je muškarcima, za razliku od žena, tokom istorije i širom sveta data dozvola da seks žele i da preko njega pristupaju svakoj drugoj emocionalnoj potrebi koja im se inače uskraćuje, posebno u patrijarhalnim društvima. Tako je seks često, bar kada su muškarci u pitanju, manje ili više tajni prolaz kroz koji se uzima sve ostalo – ljubav, povezanost, nežnost, i sve ono što konzervativna društva smatraju „više ženskim potrebama“.

Kada su gej muškarci u pitanju situaciju dodatno komplikuje viševekovna stigma, pa je seks dugo bio jedini način da se dobiju oni momenti koji se, kako veruju mnogi pripadnici većine, ne proživljavaju sa drugim muškarcima. Tako se i danas često čini da je sve što potencijalni partner, ili partner za jednu noć, od nas želi samo seks, ali je to ipak možda samo kod za sve ostalo što je pripadnicima manjine uskraćivano od samog početka. Problem je u tome što ako je nešto zabranjeno to ne znači da će zabrana uticati na gašenje želje, potrebe, u ovom slučaju identiteta, pa je tačno da neki kvir pojedinci odnose sa drugima i danas najpre ocenjuju kroz seks, a zbog toga što seks uglavnom ne zahteva vidljivost (ponekad je i zahteva, ali to je druga priča), dok građenje odnosa traži i javnost, kako bi se odnos učvrstio i postao stvaran, a javnost podrazumeva autovanje.

Serija Black Mirror poznata je po tome što preispituje mnoge stavove, a u futurističkom okruženju, sa distance koja je dovoljna da se sagleda kako je neka navika evoluirala. Tako je i sa prvom epizodom pete sezone - Striking Vipers - koja se nedavno pojavila na Netflix-u, i koja prati dva prijatelja čiji se životi komplikuju kada se nađu u virtuelnom okruženju, u telima koja su samo avatari.

Priča počinje kada se pomenuti prijatelji - Danny i Karl  - ponovo sretnu nakon više godina, i odluče da se ponovo povežu na pomalo nekonvencionalan način – preko VR verzije video igre koju su ranije često zajedno igrali. Virtuelna realnost je u toj vremenskoj ravni toliko napredovala da igrači skoro potpuno postaju avatari, dok se realni svet rastvara u korist scenografije koja upotpunjuje doživljaj igranja. U pitanju je za potrebe serije izmišljena igra Striking Vipers X, koja neodoljivo podseća na Mortal Kombat, gde svaki igrač bira svog junaka koji ima posebne veštine, i sa njim učestvuje u borbi. Karl, kao što je to činio dok su bili mlađi, bira ženskog avatara- Roxanne, dok Danny postaje Lance, što otvara put za zaplet koji će u nekom trenutku postati kvir.

Prva virtuelna borba vrlo lako može da se uporedi sa prvim seksualnim iskustvom koje se ne uklapa u ono što se od pojedinca očekuje, a često ni u ono što sam od sebe očekuje, pa se uobičajeni potezi u igri brzo pretvore u poljupce, koji su doduše virtuelni, ali ipak dovoljno stvarni da Danny odmah napusti igru i kasnije Karlu pošalje poruku u kojoj kaže da nije znao šta radi, i da je, pogađate, bio pijan.

Iako je igra uvek stvar mašte, pa se očekuje da se u virtuelnom okruženju stvarni identiteti izgube, problem nastaje kada se odstupi od onoga što je ustaljeni običaj u ovoj igri, pa se u tom trenutku junaci, ili tačnije jedan od njih – Danny, koji je u heteroseksualnom braku – vraćaju svojoj realnosti, zbunjeni, i sa snažnim osećajem krivice. Iako se igra zasniva na pesničenju, ni jedan od igrača ne vidi problem u fizičkom nasilju koje usmerava ka avataru svog prijatelja, već drama nastaje kada se nasilje transformiše u strast. Istina je da se igrači u igru verovatno ne bi ni upustili da je ova od početka zamišljena kao seks scenario, pa verovatno zbog toga nasilje doživljavaju kao deo igre, a požudu kao nešto što dolazi iz njihovih stvarnih identiteta, budući da nije unapred planirana.

Narativ tako otvara važna pitanja o seksualnosti, te o uticaju tehnologije na potisnute želje, a dinamika između glavnih junaka podseća na one scene iz života u kojima se pojedinci hvataju u koštac sa identitetima koji nikada neće dobiti aplauz za ljubavne scene na javnom mestu. Izgovor „pijan sam i ne znam šta radim“ bi uskoro, kada mašina prikazana u seriji izađe iz okvira naučne fantastike, mogao da dobije nove okvire i opravdanja – na primer: nisam to stvarno ja, to je moj avatar.

Različita čitanja ove epizode su naravno moguća, ali to ne umanjuje činjenicu da se scenarista poigrava odnosom homoseksualnosti i homofobije, što se najbolje vidi u sceni u kojoj Karl svom virtuelnom ljubavniku, koji mu je samo prijatelj, nakon pauze u igranju objašnjava da je sve pokušao, probao druge avatare, nepoznate ratnike, ali da ništa nije bilo dovoljno dobro jer ni jedan od njih nije bio Danny. Iako ovo može da se tumači kao izjava ljubavi, ili makar želje, jedna od sledećih scena je ipak poništava, a kada se prijatelji nađu u mračnoj uličici da bi se prvi put poljubili u stvarnosti i proverili prirodu svoje želje. Poljubac ne donese ništa, jer kako obojica u tom trenutku tvrde – ničega i nema među njima. To ih ipak neće sprečiti da se igraju i dalje, jer potisnutim željama je, izgleda, mesto u virtuelnoj realnosti.