Slobodna zona: O filmu "20.000 especies de abejas – 20,000 Species of Bees" (2023)
Lucia 02 S

Photo: Slobodna zona/Promo

To potpuno promeni mladi život koji trpi

Retko šta ugreje srce kao podrška. Ranije se verovalo da roditelji i njihovo prihvatanje najviše utiču na sudbinu dece koja se razlikuju, ali nova istraživanja ukazuju na to da bilo koja odrasla osoba može da posluži kao oslonac, sigurno mesto. To potpuno promeni mladi život koji trpi. Stres uzrokovan vršnjačkim nasiljem, diskriminacijom, nerazumevanjem i odbacivanjem utiče na mentalno zdravlje onih koji s tim pritiskom žive. Što se pojedinac/ka više razlikuje, to je negodovanje većine veće. S njim jača i nasilje – verbalno, fizičko, kombinovano.

U filmu 20.000 especies de abejas – 20,000 Species of Bees nema fizičkog nasilja, ali nevidljivost ponekad jednako boli. Staratelji se često pravdaju strahom, u maniru „ja to za tvoje dobro“. Istina je da se boje, jer život ume da bude strašan, ali je vreme da svi zajedno shvatimo da ignorisanje ne rešava stvari.

Osmogodišnja Lucia pokušava da shvati život. Sve je ionako komplikovano – roditelji se ne slažu dobro, svet je kao gorki lek protiv prehlade, ništa ne štima, ljudi je ne vide iako je tu. Kao što to obično biva, identitet je dobila na rođenju. Žulja je i boli, toliko da joj je svaki zagrljaj težak. Kao da kaže: nemoj tako da me grliš, jer to nisam ja.

Leto je, Lucia s majkom, sestrom i bratom stiže u selo. Mirno je i svuda su pčele. „Moja majka je“, priča joj baba-tetka, „prvo otišla da obavesti pčele kad sam se rodila. Triput je kucnula u svaku košnicu i rekla im da sam stigla. Ja sam isto uradila kad je umrla – kazala sam: pčele, potreban mi je vaš vosak da majci osvetlim put“ (ili tako nešto).

Da nema pčela, ne bi bilo života. Kad se taj život živi u strahu i sramoti, kao da ne važi. Lucia ne reaguje na staro ime. „Ono što nema ime, ne postoji“, kaže joj baka. Ona se slaže, ali detinjom glavom misli još nešto – važno je i da je to ime pravo.

Pčele prave med i vosak. Te materije okružuju trans* devojčicu koja pokušava da shvati šta se to sa svima njima dešava. Mekan i fluidan, sladak i fleksibilan, toliko da lako menja oblik, med je ukusan sve dok se ne ušećeri. Fina, nežna smesa se kristališe ako predugo stoji, postaje hrapava i gruba, teško se guta. Baš kao i život koji miruje u mestu.

Razlog za tapkanje u četiri zida je strah. I sramota. Da bismo ih se oslobodili, posebno u detinjstvu, potreban nam je neko veći, snažniji. Za Luciu je to sestra njene bake. „Da li je moguće“, pita je Lucia, „Da umrem i da se onda ponovo rodim kao devojčica“. Posle nekoliko sekundi, divna i sabrana, baba-tetka joj kaže: „Ne moraš da umreš. Ti već jesi devojčica. Najlepša na svetu“. Da, toliko je lako.

Nema u ovom filmu ni grubosti, ali je tišina ponekad jednako tvrda. Dovoljan je jedan glas da nestane. Kad Lucijina majka pita svoju tetku zašto joj puni glavu glupostima, ova kaže da joj ništa nije rekla: „Ja samo slušam“, i dodaje: „Nemoj nikad da dozvoliš da ti deca žive s osećajem srama“.

Udubljeni u sebe, „uplašeni“, mnogi roditelji zaborave da se ne radi o njima. Oni koji su generacijama gušili sopstvene različitosti misle da je to lako, jer su zaboravili da nije. Čvrsto veruju da se tako može, sve dok se ne razbole ili dok ne izgube volju za tim životom koji toliko brane.

Lucia to ne dopušta. Iako mala i ćutljiva, dovoljno je glasna. Gleda u majku. „Kako to da ti znaš ko si, a ja ne?“, pita. I dodaje: „Hoću da me zoveš Lucia“.

Majka je razume, otac kaže kod kuće može, napolju ne. Četiri zida nisu kuća, kuća je unutra, u nama. Kad se tokom jedne porodične proslave Lucia skloni, svi misle da je nestala. Idu po šumi i dozivaju je starim imenom. Onda brat, tek malo stariji od nje, vikne Lucia! Potom i majka. Toliko je lako.

Lucia je na sigurnom, ide od košnice do košnice, kuca i kaže: „Zdravo, pčele. Ja sam Lucia“.

Više o filmu i o terminima prikazivanja saznajte na sajtu Slobodne zone

Oceni 5