Točkovima crnih marica

Uvod

To je bilo kada smešio se

Samo mrtvac uspokojen snom

Uz zatvor čitav gušio se

Lenjingrad u redu suvišnom.

 

I kad išle su niz muke žive

Već kolone osuđenika,

Kad su pištale lokomotive

Onu kratku pesmu rastanka.

 

Zvezde smrti bile su nad nama

I Rusija grčila se sva

Nevina pod krvavim čizmama,

Točkovima crnih marica.

 

Presuda

I svali se na me kao stena

Na još žive grudi pade reč

Ali, ništa - pa ja bejah spremna,

Nekako se mora već.

 

Toliko je posla danas meni:

Treba sećanja da zbrišem sva,

Treba duša da se okameni,

Treba opet da živeti znam -

 

Jer inače... Vrelo leto šušti

Ko da praznik je pod prozorom

Ovaj dan ja odavno već slutim -

Svetli dan i opusteli dom.

Leto 1939.

 

Smrti

Svejedno doći ćeš, pa što i sada ne?

Ja čekam te i teško mi je.

Ugasih luč odškrinuh tebi dveri sve

Ni prostijeg, ni lepšeg nije.

 

U kakvom god hoćeš vidu dođi mi -

Ko đule otrovno se sruši,

Prikradi se i bij ko bandit iskusni,

U žaru tifusnom uguši,

 

Ko priča neka koju ti si smislila

I svakom ispriča ne jednom -

Krajičak plave kape[1] da bih videla

I domara[2] od strave bledog.

 

Svejedno mi je sad. Jenisej valja se,

Sjaj zvezda polarna dariva.

A tamnoplavi blesak, oči voljene

Već samrtnički užas skriva.

*Prevod Z. Kocić

[1] Kapa službenika NKVD-a.

[2] Domar je obično prisustvovao pretresu i hapšenju.